KO JE BILA DESNA RUKA MARINE TUCAKOVIĆ? Zajedno pisale za Cecu, Acu i Džeja, A LEĐA JOJ ČUVAO VELIKI...

Saradnica Marine Tucaković, Ljiljana Jorgovanović preminula je juče u 66. godini posle duge i teške bolesti.

Osim što je poznata kao uspešan tekstopisac, bila je jedna od najboljih novinara bivše Jugoslavije, prepoznatljiva po brojnim reportažama.

Od 2014. bila je deo kompanije Adria Media Group, izdavača dnevnog lista Kurir, gde je radila kao novinarka nedeljnika "NewsWeek". Poslednjih godina, bila je deo redakcije Kurira sve dok nije otišla u penziju u proleće ove godine.

Biografija

Ljiljana Jorgovanović (rođena 1959) je srpski tekstopisac koja je napisala više hit albuma na prostoru bivše Jugoslavije. Poznata je po saradnji sa Cecom, Zdravkom Čolićem, Acom Lukasom, Severinom, Željkom Joksimovićem i Džejem, između ostalih.

Pre nego što se okrenula folk muzici, sarađivala je sa pop, rok i novotalasnim izvođačima. Ipak, doživela je veliki uspeh pišući pesme zajedno sa svojom čuvenom Marinom Tucaković. Kako je navela jednom prilikom, Dobrica Ćosić joj je čuvao leđa.

Krajem devedesetih počinje da piše tekstove za pesme mnogim velikim imenima na estradi.

- Ušla sam slučajno i na velika vrata, kao saradnica Marine Tucaković. Moj bivši muž odrastao je s Marinom u istoj zgradi i družili su se u detinjstvu. Stalno je govorio da ga podsećam na Marinu. Poznavale smo se površno, birajući kod nje odeću od šanera. Prodala sam joj i svoje svadbene cipele. I kada više nismo mogli da živimo od novinarstva i džeza, poslala sam joj 1997. po mužu tri teksta. Ona i Brega upravo su radili na Čolićevom albumu "Kad bi moja bila". Odmah su uzeli delove koji su im se svideli i potpisali me na dve pesme. Otišla sam da se vidim s njom. Leškarila je u spavaćici i dok je ona čitala još dva teksta koje sam donela, ja sam probala njene žute cipele "karl lagerfeld". Rekla mi je: "Sve je dobro. Lepo ćemo sarađivati". Popile smo po rakiju i već iste večeri poslala mi je kasetu s nekim pesmama.

Kako je izgledalo to kada ona i Marina pišu tekstove

- Kad sam počela da radim s Marinom, odmah sam sujetu bacila u đubre i više je odatle nisam izvadila. Divila sam joj se i slušala je u svemu. Počeo je naš prećutni dogovor da radimo kako ona kaže i potpisuje me gde želi. Isprva smo pisale kod nje svake večeri, i do četiri ujutru. Jednom smo uradile četiri albuma za mesec dana. Mislila sam da je to normalno - a nije. Ona bi započinjala, ja nastavljala, pa ona prepravljala. Ili bi ona napisala refren, a ja strofe. S vremenom su se uloge menjale, mešale, razmenjivale smo ideje telefonom, tokom ručkova, u šopingu... Simpatično je kako smo, recimo, pisale tekst "Gore od ljubavi". "Šta, jebem mu, može da bude gore od ljubavi?" pitale smo se. I uvek bismo našle rešenje. I nisam ja pisala za pevače. Pisala sam za nju, njoj da se svidi. To je to, trajalo je skoro 25 godina.

Posle Marine sarađivala je i sa Laćom

- Laća je nasledio Marinin i Futin talenat. Vrteo se oko nas kao mali, sve upijao. Od majke se razlikovao po modernijem rečniku i slengu, bio je dete svog vremena. Mrzeo je rimovanje, voleo jednostavnost i samo jedan, ključan stih. Sećao se kako smo Marina i ja dušu ispuštale za svaki red, sve je moralo da bude "skupo", bez opštih mesta, originalno, drugačije. Laća je bio opušteniji i nije hteo toliko da se muči. S njim sam sarađivala pred kraj Marininog života i nakon njene smrti. Mnogo je patio za njom. Imali smo velike planove, što na rečima, što na delu. Nedostaje mi, mnogo. Često ujutro pustim njegove glasovne poruke, samo da mu čujem glas.

(Espreso/kurir/prenela PV)