“Već šest godina, svako jutro pijem kafu iz njegove šolje“ O njihovom odnosu se saznalo sve tek posle Žarkove SMRTI

Upravo su dve godine prošle od smrti jednog od najznačajnijih glumaca sa ovih prostora - Žarka Lauševića.

Njegov umetnički trag, harizma i životna priča ostavili su dubok pečat ne samo u pozorištu i filmu, već i u generacijama koje su odrastale uz njegova dela. Sutra će u Jugoslovenskom dramskom pozorištu biti predstavljena monografija posvećena njegovom životu i stvaralaštvu, koju potpisuju ljudi koji su Žarka voleli i sa njim delili i dobro i zlo.

Sećanje na Žarka nedavno je podelio i njegov prijatelj i kolega, glumac Irfan Mensur u emisiji „Uranak".

Irfan Mensur je na početku istakao da mu je odnos sa Žarkom bio mnogo ličniji i dublji od profesionalnog prijateljstva:

„Ja o Žarku neću da pričam kao o velikom glumcu, talentovanom piscu ili slikaru. Žarko je moja pojava, on je moj čovek, i svako jutro, već šest godina, pijem prvu kafu iz njegove šolje. Poneću tu šolju sutra u podne. Ležali smo zajedno zbog korone – tu sam ga, da tako kažem, pobedio, jer sam imao teži oblik. Tri ili četiri dana pre mene je izašao iz bolnice. Kada je izlazio, hteo je da ostavi svoje pidžame koje mu je Anita kupovala. Rekao sam mu da ih ponese kući, ali mi je ostavio šolju. Malo je okrznuta na jednom mestu, ali ja nikako ne želim da se odreknem toga da iz nje pijem kafu. Što se mene tiče, Žarko nije otišao – on je sveprisutan. Toliko ljudi govori o njemu, sve više me pitaju za njega. Toliko anegdota postoji o njegovom životu, radu, vrednostima. Zato kažem da je postao pojava. Kako nas je sve kupio – ne znam, ali je postao pojava”.

Govoreći o ritualu obeležavanja datuma Žarkove smrti, Irfan je otkrio kako se njihovo društvo odlučilo za potpuno drugačiji pristup:

“Devetnaestog januara biće dve godine otkako je otišao. Anita je odlučila da se ne pominje njegova smrt, već da mi, kao što smo imali običaj, kad god možemo, slavimo zajednički rođendan. Već dve godine isto društvo, njih četrdesetak, okuplja se 19. januara i slavi rođendan. Divno je bilo prve godine – slavili smo u salonu JDP-a, a u neko doba stigla je torta sa potpisom: ‘Vaše Jugoslovensko dramsko želi vam srećan rođendan’. To sam sačuvao“, rekao je Irfan i objasnio koliko je tanka linija bila između života i glume kod Žarka.

Na pitanje o tankoj liniji između Žarkovog života i njegovog umetničkog izraza, Irfan je naglasio da ta linija nije bila nimalo tanka:

“To nije tako tanka linija, ne bih je tako nazvao. Sve što je prošlo preko njega, iskoristio je da svoj talenat, koji mu je Bog dao, oplemeni svime što mu se događalo u životu. Ne govorim samo o ružnim stvarima, već i o lepim – prijateljima, susretima, njegovom ličnom šarmu, duhovitosti, jednoj vrsti intelektualnosti koja je bila podloga za otkrivanje divnog čoveka. Ja sam se Žarku divio. Uopšte me nije sramota diviti se ljudima koji to zaslužuju. Mislim da smo malo zaboravili da se divimo. Pokušavam da uđem u taj sistem da se vrednosti ističu na taj način i da im se tako treba diviti“, kazao je Mensur.

On je potom govorio i o Žarkovom književnom radu, koji je pratio od samog početka:

„Imao sam privilegiju da budem u stalnom telefonskom kontaktu sa njim dok je živeo u Njujorku, kada je počeo da piše svoju prvu knjigu. Često mi je slao svoje rukopise, još nedovršene, u ideji, da kažem svoje mišljenje – da li to vredi da jednog dana bude knjiga. Bio sam potpuno šokiran količinom literature koju mi je ponudio i istine o sebi koju je obradio kao događaj, kao nešto što ga je usmerilo u životu. Samokajanje je veoma lepo obradio u svojim knjigama – ne šibajući sebe po leđima, već prizivajući neke sile koje su se nadvile nad tim događajima“, kazao je Mensur.

(Espreso / K1/M.S.)