VELIKI INTERVJU NIKOLINE PIŠEK ZA ESPRESO! Udovica Olivera Ivanovića joj se OBRATILA, progovorila o SVEMU

Nikolina Pišek doživela je veliku bol kada je njen suprug Vidoje Ristović iznenada preminuo u 44. godini, a njen život tada se promenio iz korena.

Nesreća za hrvatsku voditeljku, i njihovu ćerkicu Unu Sofiju, sama po sebi bila je ogromna, ali je odlučila da nastavi dalje.

Ona je odlučila i da se vrati svojoj profesiji, te nedavno ugovorila angažman na televiziji "Una", o čemu je takođe govorila u svojoj ispovesti za naš portal.

Bliži se kraj godini koja je za Pišekovu bila sigurno najteža. Preminuo joj je partner, a kao da to nije samo po sebi dovoljno teško... veći deo Balkana urotio se protiv jedne žene koja im apsolutno ništa nije uradila nažao. Njihovu mržnju i gnev zaobilazila je tiho i dostojanstveno.

Na samom početku intervjua Nikolina se dotakla ove teme koja ju je, malo je reći slomila.

Kako ste uspeli da se iskontrolišete u situacijama koje zaista najblaže rečeno, nisu bili fer?

- Ova godina je nesumnjivo za mene bila šampionska po tom pitanju. Godina koja je pokazala svu svoju okrutnost i nemilosrdnost prema meni. Uvek se tešim da nije sve tako crno i strašno, i da može gore. Imam predivnu zdravu decu, time sam blagoslovena i to me gura dalje. Pored svega što ste naveli, doživela sam i medijski linč. Borila sam se pravnim sredstvima. Svi su želeli da skrnave ono što je ostalo, skrnavili su mene. Procena javnosti bila je da će taj linč uroditi nekim spektakularnim plodom, ali za sada nije. Još uvek sam na nogama, živa i zdrava. Ove gladijatorske igre su od pamtiveka prisutne do danas, pisanje o ratovima, tužnim sudbinama i nesrećama. Ta potreba za tragedijom meni je potpuno nepoznata, izbegavam da čitam ružne stvari jer me oštećuju. Osećam da postajem slabija i preplašenija zbog toga, što je i cilj takvih natpisa. Nije bilo teško zaobilaziti situacije koje su me zadesile u ovom periodu jer sam znala da će bilo koji moj odgovor biti dočekan na nož i neće biti prihvaćen kao argument, jer na našem sivom Balkanu postoji običaj i tendencija da udovica (ali ne i udovac) treba da odustane od života kada mu se desi gubitak partnera. Ne znam kako neko zaboravi da su to nekada mlade žene pune života, imaju decu, obaveze, i život koji ih melje svakodnevno. Bila bih presrećna da sam u tim trenucima dobila barem nekoliko dana mira i mogućnosti da sagledam svoj život u celini. Međutim, bombardovanje i šamaranje je počelo prve sekunde. Dugo sam išla kroz svakodnevicu potpuno nesvesna svega što se događa jer nisam imala vremena da apsolviram kompletnu situaciju i kompleksnost iste. Svu surovost ljudske prirode uvidela sam kasnije u punom sjaju prema ranjenoj osobi, pogotovo prema javno eksponiranoj ženi za koju oni misle da je prethodno imala divan život. U tom moru ružnih stvari su se iznedrili neki divni ljudi, koje prethodno nisam poznavala, koji su pružili ruku podrške i pridržavali me da ne padnem u taj ambis.

Velika ste inspiracija mnogim ženama. O Vašem životu s kojim ste se hrabro suočili mogla bi knjiga da se napiše, a ko Vas inspiriše?

- Pre bi se mogla napisati knjiga o zlobi nekih ljudi. To je stvarno za mene bilo veliko otrežnjenje, nikada o tome nisam govorila... ali dešavale su stravične stvari od meni bliskih ljudi. A ono što je najstrašnije u celoj toj priči jesto to što moja Una, kojoj je otac bio iz Beograda i ima brojnu familiju tamo, u ovom trenutku nema nikoga osim njene najmlađe sestre. Ja ću pokušati na sve moguće načine da njihov odnos održim. Što se tiče inspiracije, ne biste verovali koliko takvih priča postoji, koliko je žena iskusilo isto i koliko njih mi se javilo. Pisale su mi svoje sudbine, pokušavale su mi dati neku nadu da se i ja, kao i one, mogu izvući. Javila mi se takođe jedna žena iz Srbije, javna je ličnost, doživela je linč, njen suprug Oliver Ivanović ubijen je na Kosovu. Javljalo mi se na hiljadu anonimnih žena pa sam zapravo videla koliko je taj problem veliki. Biti udovica na Balkanu je stigma o kojoj bi se trebalo javno raspravljati i rešavati to u javnom prostoru, jer to nije priča koja se događa retkima i izuzecima... već priča koja ima puno šire i dublje razmere i korene, takođe je dosta istorijski i kulturološki uslovljena.

Vratili ste se svom pozivu, dobili ste angažman na jednoj televiziji. Međutim, u Vašim emisijama imamo priliku da čujemo bolne priče. Kako se osećate kada se ugase kamere posle takvih tema kojima svedočite?

- Vraćanje poslu je zapravo bio jedini način da sačuvam živu glavu iz svega ovoga jer vas jedino rad može fokusirati i pomoći da maknete misli sa ružne svakodnevice na nešto drugo... dovesti vam neku svežu energiju na neke nove ljude i stvoriti paravan u svetu u kojem se osećate dobro. Nakon što sam ispoštovala taj određen period tugovanja koji je bio bitan, morala sam spašavati sebe i svoje dete. Prvenstveno da ostanem mentalno zdrava i stabilna što sam i uspela. I tu sam se suočavala sa raznim osudama, jer 'kakva televizija, kakav javni život... ona treba da tuguje'. Pre svega zaboravili su da je medijski posao bio moja branša, iako bih u tim trenucima vrlo rado izabrala da mogu da budem anonimna i da radim nešto što nije izloženo očima javnosti. Zaboravljaju i činjenicu da, ako sam na primer neka službenica koja radi u državnoj firmi... imala bih maksimalno dve nedelje da se oporavim od tragedije i morala bih da se vratim na posao, što verovatno niko ne bi zamerio. Taj rad je meni puno pomogao. Zahvalna sam što sam dobila dve predivne koleginice sa kojima sam uspostavila i prijateljske relacije. I da, bavimo se ponekad i teškim pričama ali nisu sve teške, neke su i vesele, bizarne... jer se bavimo fenomenima uopšteno. I vidim da me te stvari više pogađaju nego pre. Poslednje gostovanje jedne majke koja je bila heroinska zavisnica i pričala je o svom teškom i trnovitom putu do izlečenja je za mene bilo tako strašno svedočenje da sam ja celi njen iskaz u studiju preplakala. Sada naprosto suze same krenu, iako nisam osoba koja često plače, jer kada osetiš na svojoj koži koliko život može biti okrutan, puno dublje se saosećaš nego ranije. Živela sam u balonu od sapunice koji se doslovce rasprsnuo preko noći kada mi je suprug preminuo.

Iako je možda u neku ruku nezahvalno pitati, kako ćete ove godine provesti praznike? Šta biste poželeli da Vam Deda Mraz ostavi ispod jelke?

- Teško da ove godine možemo pričati o nekoj prazničnoj euforiji, niti sam ikada bila ljubitelj iste. Jedino što me veseli jeste malo intenzivnije viđanje sa porodicom i prijateljima u to doba, tako će biti i sada otprilike. Napraviću okupljanje za najbliže. Ono što bih želela da mi Deda Mraz donese ispod jelke jeste samo mir, zdravlje i nevidljivost ukoliko je to moguće... i da se niz nesretnih okolnosti napokon prekine jer eto, mislim da je konačno došlo vreme da i ja malo uživam u životu i blagostanju.

Koji je Vaš recept za dizanje sa dna, svesni ste i sami da postoje žene koje se nalaze u sličnom položaju u kojem ste bili Vi?

- Mislim da je recept dizanja sa dna i univerzalan i individualan. U svakom slučaju, morate da se angažujete da pronađete svoj fokus, ljude koji vam žele dobro, morate da maknete otrovne ljude koji su u vašoj blizini i parazitiraju u vašem životu, sve one koje se vesele vašoj nesreći i produbljuju rane i to rade pod krinkom 'velike brižnosti' prema vama, to morate prepoznati i okružiti se sa ljudima koji vam donose pozitivnu energiju i guraju napred, koji vas teraju da pozitivno mislite. I tako, korak po korak, tako se ide ka vrhu planine. Ne smete gledati daleko ispred sebe jer vas tada uhvati depresija kada vidite koliko vam je mnogo ostalo. Polako se stiže do najviše stepenice... a onda ćete jednoga dana sa tog vrha pogledati dole i videti zapravo koliko ste dugačak put prevalili. Meni dosta pomaže sport, rad, deca koja te svojom energijom toliko obuzmu da moraš biti dobro, i prijatelji.

Omiljena pesma, knjiga i film koju ste ove godine čuli/pročitali/odgledali?

- Iako nisam imala vremena puno za uživanje, pročitala sam knjigu od Džoune Didion "Plave noći"... kada se izdogađalo sve ovo što se izdogađalo, moj prijatelj, koji živi u Njujorku gde je poprilično uspešan u modnom biznisu i već duže vreme nema nikakve veze sa Hrvatskom, mi se sasvim niotkuda javio i rekao kako intenzivno misli na mene i da želi da mi pokloni jednu knjigu koja mu je pomogla u teškim momentima, uz to je napisao jedno prekrasno pismo. Čitajući tu knjigu, počela sam intenzivno da plačem i isplakala veliku količinu te svoje boli, delovalo je isceljujuće.

Kako je izgledao Vaš najluđi doček Nove Godine i kada je to bilo?

- Ne sećam ga se (smeh), u principu su najluđe ispadali oni koje nisam planirala i događali su se u poslednjem trenutku. Sve što detaljno planiraš na neki način izgubi draž. Bilo je nekih sumanutih, na putovanjima i ovde. Ali uvek ovi spontani najbolje ispadnu. Iz mog iskustva je bolje kada se to događa u prisustvu drugih ljudi. Dakle sve što je organizovano glamurozno i javno se uglavnom pokaže kao poprilično dosadno i razočaravajuće. Moj recept bi bio da je bitno da postoji sadržaj, dok je forma potpuno nebitna.

Kada ste prestali da verujete u Deda Mraza?

- Mislim da duboko i podsvesno sva deca već vrlo rano znaju da su Deda Mraz zapravo mama i tata, ali nekako svi pristajemo da učestvujemo u toj obmani zato što je lepo imati iluzije i to nešto što nas tera da verujemo da čuda postoje. Verujem da čuda postoji, ali Deda Mraz nije jedno od njih. Postoje neki neobjašnjivi momenti za koje ne znaš ni sam kako su i od kuda iskrsli a doneli su nešto neverovatno lepo i pozitivno. Tako da verovanje u Deda Mraza je verovanje u neki boljitak i neko čudo, volela bih da sva deca ovoga sveta veruju u njega, a onda kada prestanu da veruju da znaju da se dobre stvari mogu događati nezavisno od njega.

Kako ste provodili novogodišnje i božićne praznike u detinjstvu?

- Pamtim ih po kićenju badnjaka, po mirisu maminih kolača koje sam obožavala, po neverovatnom iščekivanju... tada su proslave bile daleko skromnije kao i pokloni, ali svejedno smo brat i ja jedva čekali to Božićno jutro da vidimo šta nas čeka ispod bora. A pamtim i kada sam od svog strica iz Nemačke dobila kasetu sa tadašnjim najnovijim hitovima, bila sam u velikoj prednosti od svog razreda. Tako da sam bila izrazito ponosna, to mi se urezalo kao jedan od najlepših poklona. Pamtim odlaske na zajednička okupljanja, predstave i projekcije crtanih filmova u sklopu tatine tadašnje firme. Bilo je lepo. Mislim da je to vreme omiljeno deci, mi odrasli smo tada pretrpani obavezama i nastojimo da ih sve ispunimo te nam je zbog toga stresno. Ali suština je da porodica tada najviše provodi vremena zajedno.

Vaš najlepši dan u odlazećoj godini?

- To je ujedno i najteže pitanje. Bilo je lepih dana, ti dani nisu obeleženi nečim krucijalnim. Obeleženi su divnim delima, susretima sa nepoznatim ljudima koji su mi učinili nešto lepo, dani koje sam provela sa decom... bilo je lepih i toplih dana čak i u ovoj godini.

Bonus video:

(Espreso)