BAJA MALI KNINDŽA ZAVRŠIO U ŠVAJCARSKOM ZATVORU: Isplivali SVI DETALJI, jedva izvukao živu glavu '94-te!

Pevač Baja Mali Knindža ispričao je daleke 1994. godine neobičnu priču o nevolji koju je doživeo u Švajcarskoj.

Gostujući u rubrici "Baksuz strana" časopisa "Sabor", Pajčin je opisao kako su njega i njegovog prijatelja priveli švajcarski policajci, a potom ih u zatvoru skinuli do gole kože i detaljno pretresli. Mada nije dobio nikakvo objašnjenje, pevač je pretpostavio da su tragali za narkoticima. Tekst prenosimo u celosti:

"Ja sam nesrećan čovek. Iz mene crne misli vire. Ljudi bi se rađali bez glave da pravim šešire..." Takav sam Baja, zvani Mali Knindža, ali samo u pesmama koje pišem. A na javi je sasvim drugačije - uopšte nisam baksuz! Možda je to zato što sam rođen pod srećnom zvezdom, pa i kada me strefi nešto neprijatno i iznenada krene naopačke, na kraju se, ipak, sve preokrene i završi hepi-endom.

Srećna vremena kada smo mogli da putujemo kud god i kad god hoćemo, nažalost, nikako da nam se vrate. Danas su putovanja veoma mučna i naporna jer podrazumevaju jurnjavu sa gomilom papirčina i potvrda koje, i ako nabavite, još ne garantuju daćete do inostranstva stići. Ipak, mora se priznati, današnja putešestvija nimalo nisu dosadna, štaviše obiluju raznim iznenađenjima, doduše, uglavnom neprijatnim. Naravno, i ja sam ih na svojoj koži osetio.

Za vožnju - 300 maraka!

Bilo je to u martu prošle godine. Spremao sam se da otputujem u Švajcarsku gde sam imao rezervisan vikend u jednom srpskom klubu u Rošahu. Kolege me posavetovaše da je najbolje da idem vozom do Budimpešte, a zatim avionom do Ciriha. Tako sam i uradio. Začas stigosmo do Kelebije. Naši na granici brzo nas pustiše, ali Mađari otežu i po nekoliko puta zagledaju pasoše. Iznenada me izvedoše iz kupea i krenusmo prema graničnoj kućici. Čitav sat čekam u sobičku - bez ikakvog objašnjenja. Konačno se pojaviše dvojica službenika. Prilazim jednom, pokušavam da saznam šta nije u redu, ali bez velike vajde. Carinik je samo odmahivao rukom, pokazujući mi na praznu stolicu pored peći. Najzad, posle još jednog sata besmislenog čekanja vratiše mi pasoš. Zašto su me toliko proveravali nisam doznao. Međutim, neočekivana ljubaznost s njihove strane dok su mi saopštavali da su svi vozovi već otišli i da do Budimpešte, osim taksijem, drugog prevoza nema, ali da ne brinem, oni će mi ga lako obezbediti, mogla je značiti samo jedno - očigledno su carinici i taksisti bili u dosluhu. Šta sam mogao nego da sednem u taksi i odvezem se u Budimpeštu. A vožnja, koja mi je iz džepa isterala 300 maraka, beše priča za sebe. Više od tri sata klackao sam se u "dačiji" koja je izgledala kao da će se svakog trena raspasti. Čini mi se da bih traktorom brže stigao. Usput svratismo i u Kečkemet da napunimo boce jer to ne beše obična već specijalna - "dačija" na plin?!

U Budimpeštu stigosmo u pola četiri popodne, ali avion za Cirih odleteo je pre samo petnaest minuta. Došlo mi je da zadavim taksistu, da mu išutiram kola ili već ne znam kako da mu napakostim, ali umesto toga, uputih se ka šalteru za informacije. Sledeći let beše tek sutradan. Nije mi se dalo još i hotel da plaćam, pa celu noć provedoh na aerodromu. Vrzmao sam se po čekaonici, obilazio izloge malih butika, na silu ispijao kafe... Ipak, ta besana noć donela je i nešto lepo - napisao sam pesmu "Biće fešte iznad Budimpešte".

(Espreso)