JEDNA GREŠKA KOJU RADE PORODILJE MOŽE BITI FATALNA: Više nego ikad ćete se zabrinuti

Ispovest majke čiji je sin preminuo sa samo deset meseci prenosimo u celosti:

- Išao bi u vrtić, radovao se igranju sa drugom decom, bio radostan i volen.

Voleo bi nas, kao što bismo i mi voleli njega.

Bol ne prestaje sa godinama, jer znam da je moglo drugačije. Ali pronalazim snagu i veru da nekome naša priča može pomoći i zato je odlučujem deliti upravo danas.

Jarrod i ja smo oduvek hteli samo najbolje za našeg sina. Kao što svaki roditelj želi za svoje dete. Pohađali smo časove pripreme, čitali razne knjige. Bili smo spremni! Ili smo barem mislili tako. Sve što se trebalo naučiti o dojenju učili smo. Pitali druge majke o iskustvu, o važnosti i zdravlju. Landon je rođen u “Baby-Friendly” bolnici, što je značilo da je u potpunosti orijentisana na dojenje, koje je onemogućeno samo ako majka ima rak dojke ili druge ozbiljne medicinske probleme. U suprotnom, sve što je majka mogla i trebala, ali u konačnici možda i morala jeste dojiti svoju bebu.

Rođen je putem carskog reza i kada se rodio imao je 3 kilograma. Zbog problema prilikom porođaja doneli su mi ga nakon nekoliko sati, a onda sam ge neumorno dojila na svakih sat vremena po pola sata. Landon je bio na mojim grudima sve vreme. A onda su doktori došli da mi objasne kako postoji mogućnost da ne proizvodim mleko, zbog toga što mi je dijagnostifikovan sindrom policističnih jajnika, što je direktno značilo da će biti otežano uskladiti hormone kako bi se mleko proizvodilo. Preporučeni su mi lekovi koje bih mogla koristiti po izlasku iz bolnice, ali dojenje nije zaustavljeno.

Uprkos poteškoćama, uzrokovanim hormonskim poremećajem, smanjenim bradavicama i problemima usled svakog dojenja, govorili su mi da nastavim dojiti. Landon je plakao. I uporno nastavljao plakati sve vreme. Nije prestajao. Smirio bi se tek onda kada ga krenem ljuljati i nositi. Medicinske sestre su donosile ćebad da bi ga utoplile kako bi uopšte mogao da zaspi. Međutim, nije postajalo bolje.

Tokom 24 sata nije imao niti jednu mokru pelenu, a u naredna tri sata počeo je gubiti na težini. Sve više je trebao majčino mleko i ja sam mu nastojala omogućiti isto, jer nije bilo načina da se pomogne bebi koja plače. Drugog dana imao je 3 mokre pelene, ali se njegova kilaža nije povratila. Nastavio se gubitak i ja sam počela ozbiljno brinuti o njemu. Međutim nije mi bila jasna veza između broja mokrih pelena i proizvodnje majčinog mleka u prvih četiri dana života. Jedino što sam znala jeste da uprkos tome što se nekada dešava da dođe do gubitka tjelesne mase, dete može promeniti i do 6 pelena dnevno usled mokrenja.

Naš Landon nije mogao napuniti toliko pelena kada mu je onemogućeno dojenje, a pri tome nismo mu davali flašicu, jer ja sam bila majka koja bilo kako bila treba naći način da nahrani svoje dete. Niko nije rekao da dehidracija može ozbiljno uticati na dečiji mozak i njegovo funkcionisanje. Ako dete konstantno plače i ne može se smiriti, jasno je da postoji problem. Međutim, nismo mogli znati koliko ozbiljan može biti. Dete je plakalo jer nije dobijalo ono najosnovnije što mu treba. Tečnost neophodnu za preživljavanje.

Deca koja imaju poteškoće prilikom dojenja trebaju više kalorija, jer brže sagorevaju dobijene, što direktno utiče na gubitak telesne težine. Tada se naročito vrši pritisak na majku koja treba da nastavi dojiti, uprkos tome što ni sama više nema snage. Ali jeste li znali da novorođenčad nisu predodređena da plaču sve vreme? Oni trebaju da jedu, spavaju i prljaju svoje pelene, ali s obzirom na to da nam niko nije rekao kakve opasnosti vrebaju nismo ni znali da nam se dete doslovno izgladnjuje.

S obzirom na to da je bio na mojim grudima nisam mogla znati koliko i kada mu je dovoljno. Nismo mu dali flašicu, jer se forsiralo dojenje. Nakon nekoliko dana pušteni smo kući, sa gubitkom Landonove telesne težine od 9.7% usled toga što je moje mleko bilo nedovoljno i gotovo da ga nisam ni imala. Nismo znali ni koliko je dozvoljeno izgubiti telesne težine, jer nas nisu zadržali na intenzivnoj nezi. Pustili su nas kući. Nakon 12 sati dehidrirao je.

Prilikom povratka u bolnicu rekli su nam da je jedini način da budemo sigurni da je dete sito hraniti ga dodatno i flašicom. Informacija zlata vredna, ali prekasno. Njegovo stanje se pogoršavalo i otkucaji srca su postajali usporeniji. Zaspao je, ali smo uplašeni za njegov život otišli ponovo u bolnicu. Tamo su nam nam rekli nakon njegovog hospitalizovanja da se radi o hipernatremičnoj dehidraciji i srčanom zastoju usled hipovolemičnog šoka. Drugim rečima njegovo srce nije moglo više pokretati gladno i izmoreno telo.

Nakon 15 dana nastavila se agonija. Pokušavali su nam pomoći, uključivali terapije, ali sve što smo dobili jeste deset meseci, nakon kojih je preminuo, ostavljajući nas sa osećajem neopisivog bola i pitanja: Šta da smo mu dali tu flašicu? Bila sam ljuta na sve, jer kako sam mogla znati, kada mi nisu rekli? Sećam se kada se moja ćerka Stela rodila kako je bila tiha. Uporno sam pitala medicinske sestre šta nije u redu sa njom, a one su mi odgovorile kako je sve u redu. Spavala je, jela i mokrila u pelene. To je bilo sve što beba treba da radi. Landon je preterano plakao. Plakao je od gladi, ali ja to nisam znala.

Trebala sam znati.

I danas se borim sa osećajem krivice i odgovornosti.

Izneverila sam ga.

Međutim, ono što je ovaj maleni heroj ostavio iza sebe jesu nezaboravni i neprocenjivi trenuci.

Naučila sam da praštam.

Naučila sam pravo značenje reči “život je kratak”. Na žalost na najteži mogući način.

Naučila sam tako mnogo lekcija. Naučila sam šta znači bezuslovna ljubav.

Naših 200 trenutaka stalo je u 10 meseci koje smo imali s njim. Ja ne mogu promeniti tragičnu prošlost, ali nekome moja priča može promeniti budućnost na bolje.

Srećan peti rođendan moj hrabri dečače - napisala je hrabra majka koja se i danas bori sa tragičnim gubitkom sina.

(Espreso)