PERA ŠUMAR JE IMAO RAK, A ONDA JE KRENULA BORBA I IZLEČIO SE! Ovo je recept kako da POBEDITE ovu opaku BOLEST

Čiča Pera Šumar kaže da mu je planina spasla život. Nerviranje i vožnju automobilom zamenio je dugim šetnjama, postom, čistom vodom... Opaku bolest pobedio je preselivši se iz grada na planinu Bobiju. Tu, s kućnog praga, vidi Avalu, a s njenog vrha pogled dopire do Durmitora. Ovde su vode još bistre i zdrave, a električne sijalice ne zasenjuju zvezde.

Ovako priča vitalni čiča Pera Šumar, živa legenda planine Bobije, koju nazivaju krovom Azbukovice, brdsko-planinskog područja u zapadnoj Srbiji, između Drine i valjevskih planina Povlena, Jablanika i Medvednika.

Čiča Pera Šumar, kako ga zovu stanovnici bobijskih sela, u stvari je šumarski inženjer Milojko Mićić, koji je doslovno doveo ovu prelepu planinu na turističku mapu Srbije.

Naime, pre nekoliko decenija on je ostavio dotadašnji varoški život i direktorsku fotelju da bi više vremena provodio u prirodi.

Pošto mu je 1998. godine dijagnostikovan kancer na bubregu i zakazana hitna operacija, on se potpuno preselio u šumsku kuću pod najvišim bobijskim vrhom Tornička Bobija, na 1.272 metra nadmorske visine.

- Pre nego što su mi otkrili bolest, mnogo sam jeo i pio, mnogo se nervirao. Umesto da hodam, vozio sam se i postao veoma gojazan. Dakle, živeo sam onako kako kod nas većina ljudi živi. Kad mi je konzilijum od petoro vrhunskih lekara saopštio da moraju hitno da mi vade bubreg da se bolest ne bi širila dalje, rešio sam da se borim i promenim život. Došao sam na Bobiju, a planina me je zakrilila i dala mi ono što je čoveku zaista potrebno: mir, mnogo kretanja, zdrav vazduh i vodu - kaže Čiča Pera.

Ne jede izvrsnu bobijsku jagnjetinu

Staze koje je on prokrčio i prelepi vidikovci koje je uredio postavljajući klupe i stolove tokom neobičnog samolečenja danas privlače veliki broj planinara. Oni na putu do Torničke Bobije obavezno svraćaju u šumsku kuću gde čiča Pero živi sa suprugom. Oni goste dočekuju domaćinski, kafom i domaćom rakijom, a posetioci koji prvi put dolaze obično se iznenade kad čuju da oni ne jedu izvrsnu bobijsku jagnjetinu, kajmak i sir koji mogu da se kupe u ovdašnjim seoskim domaćinstvima.

"Jeo sam i pio preko svake mere"

- Ja sam nekad jeo i pio preko svake mere i to me je umalo ubilo. Izlečio sam se višednevnim potpunim gladovanjem tokom koga sam pio samo zdravu vodu sa izvora Dobra voda. Tako sam izbacio toksine, a zatim sam prešao na presnu, termički neobrađenu hranu biljnog porekla, kojoj kuvanje nije ubilo enzime. Nije to nikakvo egzotično bilje, već ono što raste i kod nas: sremuš, vlašac, šargarepa, celer, kupus, proklijala pšenica... Ne mogu da dam recept kako da se ovo lečenje izvede u gradu. Ko god želi, nek dođe na Bobiju, objasniću mu kako sam se izlečio na ovoj čudotvornoj planini, daleko od mentalnog i fizičkog zagađenja - kaže Mićić.

Planinari od njegovog doma nastavljaju da hodaju stazom od petnaestak kilometara koju je utabao Čika Pera. On redovno pešači više od 20 kilometara kroz prozračne, zdrave šume i preko planinskih grebena Stojkovac, Luševac, Avšenička stena, Opaljenik, Dražin vidikovac, Oštra stena i drugih vidikovaca s kojih se pružaju pogledi koji leče dušu. Masiv Bobije ukrašavaju i dramatične klisure reka Ljuboviđe, Trešnjice i Tribuće.

- Bobija je divna planina, a obilje planinskih vrhova, reka i kanjona omogućuje kreiranje raznovrsnih i atraktivnih pešačkih tura. Vrhovi nisu naročito visoki, tako da se ture dužine od 15 do 25 kilometara mogu realizovati s relativno malom visinskom razlikom, do 1.000 metara - kaže planinarski vodič Milan Vojnović.

Put u jako lošem stanju

Nažalost, do Bobije, iako se nalazi na samo 140 kilometara od Beograda, ne stiže se brzo. Deo puta od Debelog brda do Razbojišta, dug oko 15 kilometara, nalazi se u vrlo lošem stanju, pa se do sela Razbojište, gde počinju planinarske staze, putuje zaobilazno, preko Osečine i Pecke. To produžava put za oko 40 kilometara u jednom smeru.

Politički nepodobna

Lepote Bobije dugo su bile skrivane od javnosti iz političkih razloga. Naime, na njenim visovima je tokom Drugog svetskog rata štab imao ravnogorski major Dragoslav Račić. On je ovde podigao školu i crkvu, koje meštani nisu dali pobedničkim komunističkim vlastima da sruše, zbog čega su i planina i njeno stanovništvo ostavljeni u zapećku. Tek pre nekoliko godina stigao im je asfalt, a struju su dobili ranije, jer su sami postavili bandere.

Bonus video

(Espreso.co.rs)