"Niko ne bi trebalo da doživi da hoda iza mrtvačkog sanduka svog deteta" Sanda Rašković Ivić o smrti sina i muža

Srpska političarka, psihijatar i psihoterapeut Sanda Rašković Ivić otvoreno je pričala u jednoj emisiji o svom bolu kada je za samo 16 meseci izgubila prvo muža, pa sina, a onda i majku.

Bivša predsednica Demokratske stranke Srbije rešila je da bolnu ispovest pretoči u knjigu "Život ide dalje" skojom se nada da će pomoći svima koji se bore sa sličnim osećanjima i "kako pronaći smisao i kada ga nema".

Kako kaže, njena knjiga je svojevrsni vodič kroz bol i uputstvo za život posle tragedije u kojoj razmatra proces suočavanja sa gubicima.

- Bol je deo života i kao takvog treba da ga i prihvatimo. Ne javlja se samo kod strašnih gubitaka kao što je smrt, može se javiti i kod drugih, kao što je gubitak doma, zavičaja, kao što je izbeglištvo, gubitak posla. Gledala sam da u knjizi zahvatim što više tema koje se tiču gubitaka i što više tema koje govore o tome kako da se izborimo sa bolom, kako da pustimo radu tuge da na pravi način odradi svoje. Da iz toga izađemo koliko god je moguće celi - izjavila je Sanda Rašković Ivić.

Autorka knjige je opisala takozvane faze tugovanja od kojih je prva neverica koja služi kao lukobran kako bi se pripremili za ostale faze.

Sledi faza besa kada smo ljuti na onoga ko je preminuo, a onda dolazi i faza tuge kada se povlačimo u sebe. Na nju se nadovezuje faza povezivanja sa Bogom.

- Kada je umrla moja majka koja je bila treća smrt u nizu u kratkom periodu, molila sam Boga da sa tim stane i ako treba nekoga još da uzme, da to budem ja - izjavila je Sanda Rašković Ivić za Sputnjik.

Sanda o smrti sina za Kurir

- Ne postoji teži i za ljudsku dušu razorniji događaj od gubitka deteta. Niko ne bi trebalo da doživi da hoda iza mrtvačkog sanduka svog deteta i ispraća ga na večni počinak. Moj sin Jovan rođen je 6. marta 1997, istog datuma kad i njegov tata, koji je rođen 1949. godine.Posle carskog reza nisam odmah mogla da se razbudim, pa mi je babica prislonila Jovanov obraščić uz moj obraz. Još i sada mogu da dozovem u sećanje dodir te mekane i nežne kože lica mog malenog sina. Odmah sam došla k sebi i razbudila se. Pamtim da je prvo što sam ugledala bilo bucmasto malo lice, paperjasta nakostrešena kosica i maleni ružičasti dlan koji kao da je protežući se želeo da me pomazi. Od tog prvog dodira do poslednjeg zagrljaja, zahvalna sam za svaki trenutak proveden s njim.

- Jovan je isti neodoljiv osmeh i mio pogled koji je imao u detinjstvu sačuvao do kraja. Uz to, lakoću i jednostavnost u pomaganju drugima. Kad je bio uključen u akcije organizacije "Krov nad glavom", s lakoćom je ustajao rano, da primi dežurstvo ispred kuće nekih Roma koje su hteli da isele ili nekih drugih ljudi. On koji je bio noćna ptica i kog sam morala više puta dozivati i izbacivati iz kreveta da stigne u školu ili na fakultet. Zaneseno je branio pravo ljudi na nepovredivost i sigurnost njihovog gnezda. Suprug i ja smo u početku mislili da se on samo igra, i tek kasnije smo spoznali njegovu posvećenost u borbi "za potlačene", kako je govorio.

- Pamtim njegov glas, a voleo je da priča i umeo je. Zlatousti moj! Sećam se kad smo putovali do mora u Crnoj Gori kako je pričao o predelima i ljudima iz tih krajeva kroz koje smo prolazili, kako je recitovao Njegoša, Dantea na italijanskom. Kako je bio potresen u Prebilovcima u Crkvi Vaskrsenja Gospodnjeg, u Jasenovcu, gde smo pronašli neke Raškoviće i neke Iviće, kako se radovao Dalmaciji, koju je doživljavao kao mitsku zemlju svojih predaka, i manastiru Krka, kako je uživao u galeriji Ufici u Firenci, muzeju impresionista u Parizu, kako su mu oči sijale na Akropolju, kako je ostao bez daha podno piramida u Gizi...

Bonus video:

(Espreso//Sputnik/Kurir/ Prenela:M.S.)