TRI, SAŠA, KOZARA: 10 najboljih domaćih ratnih filmova po izboru Miška Bilbije

Moja lista je vrlo lična. Nisam, dakle, seo i ozbiljno se pozabavio istorijom domaće kinematografije, već sam se prisetio sopstvenog, ali i generacijskog doživljaja.

Logično, dominiraju partizanski filmovi, ali ratovali smo i pre i posle toga. Na ovoj listi ima fenomenalnih filmova, ali ima i onih koji nikako ne mogu da se podvedu pod ovu kategoriju. Ima i baš slabih filmova, nekih se jedva sećam, ima čak i onih koje nisam ni gledao.

Neke sam video u bioskopu, mnoge na televiziji, čak i u formi serije. Mnoge sam gledao dobrovoljno, na neke sam bio nateran. Kod onih kojih se najslabije sećam ostale su samo neke scene, prizori.

Na ovoj listi nema redosleda i rangiranja. Nabacanih deset naslova:

TRI (1965) – Aleksandar Petrović

Bata Živojinović kao svedok, žrtva i dželat, ali ja ovaj film pamtim po Cici Peroviću i njegovim prizivanjem Vere, sve sa šprah felerom. Potresno. Prvi naš film koji je prikazan u Americi, na Festivalu u Njujorku. Film koji bi i danas bez problema osvajao glavne nagrade na najvećim evropskim festivalima.

SAŠA (1962) – Radenko Ostojić

Super je bio ovaj podžanr urbanih ratnih filmova u kojim Pokret otpora razvaljuje Nemce (okej, danas znamo da to i nije baš tako izgledalo), ali u konkurenciji ’’Valtera’’ i ’’Otpisanih’’ ja biram ’’Sašu’’. Ostojićev film je, svakako i po zasluzi, bio sigurno najrepriziraniji domaći ratni film u istoriji naše televizije – nije bilo 1. maja, 29. novembra ili Kućnog bioskopa u danima raspusta, a da ovaj film niste mogli da vidite na nekom od – hej – dva kanala! Sigurno dvocifren broj gledanja.

KOZARA (1962) – Veljko Bulajić

Od svih partizanskih superspektakularnih produkcija, najviše sam voleo ’’Kozaru’’. Crno-beli film s prvim ešalonom jugoslovenskih glumaca koji se po šumama i gorama vijaju s Nemcima. Odličan film. I okej, Bert Sotlar je komandir Vukša, ali Šorga (Bata Živojinović) je lik za sva vremena u jugoslovenskom ratnom filmu. On sedi u zemunici, drži bebu u jednoj ruci, a svojim drugim dlanom zaustavlja i zaustavlja švapski bajonet, bez izgovorene reči jebote, bez krika ili suze. I posle se neko pita zašto je Bata bio najveći.

CRVENA ZEMLJA (1975) – Tori Janković

Samo su došli jedan dan s autobusima i potrpali ceo četvrti razred moje škole i odvezli nas u bioskop Voždovac na premijeru filma. Tokom vožnje nam je prećeno ukorima i izbacivanjem iz škole, ako se budemo nedostojno ponašali. Nastavnik fizičkog je čak okupio najproblematičnije pionire oko sebe ne bi li imao kontrolu nad situacijom. i bio je muk u sali. Bukvalno se sećam samo završne scene filma, kad buldožeri prevrću zemlju natopljenu krvlju kraljevačkih đaka. Jezivo. Mnogo smo mrzeli Nemce posle tog filma.

OKUPACIJA U 26 SLIKA (1978) – Lordan Zafranović

Samo par godina kasnije, Nemci su dobili ozbiljnu konkurenciju, pa su ih s prvog mesta shit liste omladinaca u SFRJ zamenile ustaše. Znate već onu scenu iz autobusa. Ipak, postoji i ona replika iz filma u kojoj jedan kapetan kaže kako on jeste Hrvat, ali ne i ustaški izrod ili tako nešto. Na žalost, mnogi su zaboravili taj trenutak i tu bitnu razliku. Nije svejedno koga mrziš.

TERET (2019) – Ognjen Glavonić

A onda je, mnogo decenija kasnije, došao i taj trenutak da mrzimo sebe. ’’Teret’’ je o tome. Srećom, pa postoji taj Ognjen Glavonić, muda do zemlje.

POHOD (1968) – Đorđe Kadijević

To je onaj film u kojem Cica Perović juri ono tele po maglovitim i sumornim predelima. I sreće Nemce, partizane, četnike, Cigane i razne druge. Ali svoje tele (Boća, čini mi se) ne da. Dosta bizarnih scena u ovom sjajnom filmu.

IGMANSKI MARŠ (1983) – Zdravko Šotra

Ali šta je to prema ovoj bizarnoj priči? Vojsku sam služio u inostranstvu, u Tuzli i Osijeku. Brdska pešadija, pa Komanda stana. U Osijeku je bilo podnošljivo. Na SSN (sreda, subota, nedjelja) smo imali KZD (kulturno zabavne delatnosti). Leto je već bilo počelo, kad su nas jedne srede poveli u Dom armije (uveče je to bila i gradska bioskopska dvorana, s regularnim repertoarom) u centar grada da gledamo ’’Igmanski marš’’. Prilika koja se ne propušta.

Ali Šotrin film iz nekog razloga nikada nije stigao. Vojska je napunila salu, ali filma nije bilo. Onda je jedan od oficira rekao da se menja plan i da ćemo pogledati film s redovnog repertoara. ’’Noć Veštica’’ Džona Karpentera.

Hvala ti JNA! Ovo ti nikada neću zaboraviti. ’’Igmanski marš’’ nikada posle toga nisam pogledao. Ali ga pamtim.

SALAŠ U MALOM RITU (1976) – Branko Bauer

Ovo je bila televizija, ali mislim da je bio i film. Bio je i nastavak, ’’Zimovanje u Jakobsfeldu’’. Mislim da bi se ovo gledalo sve i da je tada bilo konkurencije u vidu drugih TV kanala. Znam da sam bio zakucan za ekran svaki put kada bi se Slavko Štimac pojavio u ulozi Milana, banatskog seljačeta koje na svoj način doživljava i preživljava rat. Ovo je film/serija u kojem je student zapalio žito, u kojem su lajale kere Jakobsfelda, u kojoj je opet taj fantastični Cica Perović kao Jakob Jerih lično. Iz ovog filma dolazi i čuveni bruder Pera. Konačno, ovo je i film u kojem dobijamo Šicera, jednog od najupečatljivijih epizodnih likova ikad u našim filmovima. Hvala Mrgudu Radovanoviću.

MOST (1969) – Hajrudin Krvavac

Okej, rekao sam da nema rangiranja, ali ako baš mora, onda je ’’Most’’ numero uno. Krvavac će kasnije napraviti i jedan od najgorih partizanskih filmova ikad (’’Partizanska eskadrila’’), ali ovde briljira u priči o grupi diverzanata koja kreće u akciju rušenja velelepnog mosta, ne bi li zaustavili nemačko napredovanje. Tu su Bata, Boris Dvornik, Relja Bašić, spektakularni Boro Begović i Burduš. Igor Galo gine uz ’’Bella ciao’’. A Cica Perović (opet on! moram da prebrojim njegove uloge u ovom izboru, možda je i ispred Bate) mora da sruši svoj sopstveni most. Jedan od onih kaubojaca koji vas teraju da odložite svoj daljinski svaki put kada na njega slučajno naletite surfujući kanalima.

Bonus video: