Startovala sam frajera na netu. Javili su se (uglavnom) ludaci. A šta je bilo posle?

Najneverovatnije je da posle svog tog pisanja, ljudi, odnosno muškarci počinju masovno da me dodaju na Fejsbuku. Sa sve porukama hvale, ali i kako su zapravo oni pravi za mene i treba da se vidimo...Pa jel ste čitali tekst? Ozbiljno? Ili ste i vi gledali slike?

Za kraj čuvam ono što je bio kraj i u poslednjem tekstu. Momak koji mi se dopao. E pa i on je pročitao tekst i na moje veliko iznenađenje, javio se posle svega.

Za početak nije mnogo, ali mi je bar dao jasnu sliku šta se zapravo desilo. Dakle da se podsetimo, ovo je bila njegova poslednja poruka:

Trenutno je u haosu, prolazi kroz težak period, nije u stanju da ima vezu, ali u isto vreme od našeg prijateljstva nema ništa.

Opet sam na nuli, da, ali ovoga puta bar imam objašnjenje, a dečka na društvenim mrežama više, a ni manje, neću tražiti.

Sve što mi je trebalo, pronašla sam u petak uveče u jednom kafiću. I bilo je mnogo bolje nego kucanje poruka! Izađite, družite se, upoznajte se... Internet nije postojao ni kada su se naši roditelji upoznavali, pa ne mora ni sada. Oči u oči, dodir ruke je svakako lepši nego bilo koji "smajli".

(N.Atanacković)