SAHRANJEN ZORAN SIMJANOVIĆ: Ispraćen uz dobro poznatu muziku i PREJAKE REČI

CVETA trešnja u planini, proleće se opet sprema. Sve je isto u mom kraju, samo mene tamo nema...

Pesma koju je Anica Dobra pevala u filmu "Sabirni centar" Gorana Markovića odjekivala je iz kapele na beogradskom Novom groblju, gde je na večni počinak ispraćen autor te upečatljive numere, Zoran Simjanović. Premda je protekla godina ostavila neizbrisiv trag i udarila kobni pečat (i) na našu muzičku scenu, odnoseći čitav niz čuvenih stvaralaca i izvođača, čiji su se glasovi i pesme orili iz iste ove kapele - davno se na Novom groblju nije čula lepša muzika nego tokom ispraćaja legendarnog Simketa.

Jednostavno, komponovao je toliko mnogo, toliko raznovrsno i toliko dobro, do poslednjeg dana i poslednjeg daha, da bi nebrojeni sati i dani bili potrebni kako bi se preslušalo sve što je Simjanović ostavio za sobom, kroz trocifren broj filmova i serija, više od 500 reklamnih spotova, predstave... Stvarao je predano i neumorno, sve do poslednje muzike koju je potpisao, one za aktuelnu televizijsku seriju "Tajna vinove loze".

Rođen 1946. godine u Beogradu, kao beba u kolicima pevao je "Ide Tito preko Romanije", kako je voleo da prepričava, a još od dečačkog doba išao je na časova klavira. Kao tinejdžer počeo je da svira u sastavima "Siluete" i "Elipse", prvim beogradskim rokenrol grupama, a pre koju deceniju je u knjizi objavljena Simketova ispovest o tome kako je postao, i prestao da bude roker. Kompozitor, (i)pak, nikad nije prestao da bude. Posle saradnje sa Zoranom Hristićem na muzici za film "Nemirni", i na nagovor svog imenjaka, prekida studije prava i upisuje Muzičku akademiju u Beogradu. Dirke onog klavira, koje su ga zanele kao mališana, prebirao je do kraja života, a iz tog prebiranja rađale su se odreda vrhunske, mahom nezaboravne numere. Svaka posebna, sasvim drugačija, a opet sjajna samo na svoj, ili na Simketov način.

Zbog tog muzičkog stvaralačkog pečata kojim je "naš Morikone" tolike filmove učinio većim od života, su se na Novom groblju okupili i Simjanoviću počast odali i svi naši filmski velikani. Bili su tu i Dejan Mijač i Slobodan Šijan, i Goran Marković koji je, poput Srđana Điđe Karanovića, od početka do kraja obeležio Simketovu karijeru. Upravo se Marković vrlo potresnim rečima obratio prisutnima okupljenim oko porodične grobnice, i Simjanovićevoj udovici, njegovoj prelepoj i voljenoj supruzi, ni Erić.

- Dragi naš Simke, kao da si znao da život nije nešto na šta se može osloniti, pa si odlučio da se osloniš na lepotu koja je večna i napisao toliku čarobnu muziku - govorio je Marković, napominjući da će upravo iz Simjanovićevih nota obrise naše epohe "iščitavati" neki budući slušaoci, iz generacija koje dolaze, baš kao što je Simjanović umeo da iščita i kroz note iskaže sve ono što se dešava u dušama svih nas. - Trošio si nemilice svoj život na nešto što je više od života. Istina o tebi je u tvojoj muzici, tebi nisu potrebni dokazi i uveravanja da si bio veliki, dovoljno je uključiti radio. To si i želeo, zar ne? Možeš mirno da odeš, prijatelju.

(Espreso/Novosti online)