Srđan Šarenac o filmu Bugarski san: Nemačka nije savršena zemlja u kojoj teku med i mleko
Foto: Ron Haviv

intervju

Srđan Šarenac o filmu Bugarski san: Nemačka nije savršena zemlja u kojoj teku med i mleko

Srđan Šarenac, režiser poznat po dokumentarcma "Selo bez žena" i "Dve škole", predstaviće na Beldocsu svoje novo ostvarenje - dokumentarni film Bugarski san. Tim povodom, naš stalni saradnik Đorđe Bajić intervjuisao je ovog stvaraoca.

Objavljeno: 16:17h
  • 41

Beldocs donosi srpsku premijeru „Bugarskog sna“, dokumentarnog filma producenta i reditelja Srđana Šarenca... Petra Kalenbah, poput mnogih drugih građana starije dobi u Nemačkoj, ima penziju od koje jedna sastavlja kraj sa krajem. Nakon što plati stanarinu i režije, ostaje joj oko 100 evra mesečno za hranu i druge troškove. Zato odlučuje da se iz Hamburga preseli u Bugarsku gde je sve jeftinije... O Petri i „Bugarskom snu“ razgovaramo sa Srđanom Šarencem čiji će film biti prikazan 5. septembra u amfiteatru ispred Muzeja Jugoslavije, u terminu od 22 sata, a u okviru Beldoksove selekcije „Srpski takmičarski program“.

foto: Promo

Za početak, objasni našim čitaocima šta tačno znači naslov tvog novog filma...

Nemačka penzionerka Petra Kalenbah odlučuje da se u svojoj 65. godini preseli u Bugarsku, iako u toj zamlji ne poznaje gotovo nikog i iako ne govori bugarski jezik. Nemci sa 800 evra penzije u Nemačkoj jedva sastavljalju kraj sa krajem – dok u Bugarskoj sa tim istim novcem mogu da žive mnogo bolje. Petra nam pokazuje da moramo biti otvoreni i da sreća možda leži onde gde nismo ni pomislili. Petra je želela svoj bugarski san i bila je spremna da reskira sve kako bi ga ostvarila, otuda i naslov.

Kako si upoznao svoju protagonistkinju i šta te je opredelilo da baš nju odabereš za centar svog dokumentarca?

Godine 2012. dobio sam nemačku stipendiju Nipkow koja mi je omogućila da četiri meseca živim u Berlinu i pišem scenario za dugometražni dokumentarni projekat „Bugarski san“. Uočio sam još ranije, tokom Berlinskog filmskog festivala, da u Nemačkoj, koja je najbogatija država Evropske unije, postoji ranjiva grupa građana. To su autohtoni Nemci u sedmoj ili osmoj deceniji života koji su svoj celi radni vek radili u Nemačkoj, a sada ne mogu da prežive od minimalne penzije, koja se u toj zemlji kreće od 700 do 800 evra mesečno. Ti penzioneri ne prihvataju da je starost kraj, već smatraju da je ona mogućnost za početak novog života i odlučuju da se presele u zemlje Istočne Evrope, gde nikada ranije nisu bili, ali će u njima sa svojom penzijom moći puno kvalitetnije živeti. To je tema o kojoj vrlo malo znamo kod nas, jer ovdje vlada stereotip da je Nemačka savršena zemlja u kojoj teku med i mleko. Sa ovim filmom sam hteo da razbijem te stereotipe i pokažem da i u Nemačkoj postoje veliki problemi i siromaštvo.

foto: Promo

Rad na dokumentarnom filmu često podrazumeva i neplanirane događaje, iznenađenja... Koji su bili najupečatljivi tokom snimanja „Bugarskog sna“ i kako si ih uklopio u film?

Tokom snimanja filma je, na žalost, uginuo Petrin šesnaestogodišnji pas za koga je bila veoma vezana. Budući je Petra planirala da se preseli zajedno sa Lunom u Bugarsku, veoma mnogo vremena je posvetila traženju stana u kome će moći da drži psa. I onda se iznenada desila Lunina smrt i Petra se našla na raskršću: morala je da odluči da će da u Bugarsku krene sama, ili će da odustane. Srećom, Petra je vrlo istrajna osoba, tako da je ipak odlučila da se preseli u Bugarsku, u mali morski grad Kavarnu.

Koliko je trajao rad na filmu i da li si bio u iskušenju da produžiš snimanje kako bi u narativ inkorporirao najsvežije događaje u život gospođe Kalenbah?

Film smo počeli da snimamo 2013. godine i dvoumio sam se da li da u njemu prikažem Petru koja danas ima svoju umetničku galeriju u Kavarni gde već šest godina izlaže svoje slike. Na kraju sam ipak odlučio da to ne prikažem, već da taj deo petrinog života bude neka vrsta postfestuma na samom kraju filma – ali u pisanoj formi, pre odjavne špice.

foto: Promo

Radiš i stvaraš na razmeđi BiH, Srbije i Hrvatske. Da li si čuo za slučajeve nemačkih ili drugih zapadnoevropskih penzionera koji dolaze u ove zemlje kako bi podigli svoj životni standard?

U Nemačkoj se siromašnom smatra ona osoba treće životne dobi koja prima penziju manju od 892 evra. Trenutno je 16,6% ukupne populacije penzionera u Nemačkoj siromašno, a od toga je 60 % penzionerki. U nemačkoj je veoma teško preživeti sa 892 evra mjesečno, pogotovo jer je većinom reč o populaciji koja živi sama. Samo stan plaćaju između 500 i 600 evra, pa im preostaje vrlo malo novca za život, zbog čega su prinuđeni da svake sedmice idu po humanitarnu pomoć, gde im daju neophodnu hranu. Zato ih sve više odlazi u zemlje Istočne Europe. Bugarska nije jedina. Sele se i u Mađarsku, Hrvatsku, Rumuniju... Samo, treba imati u vidu da odlaze isključivo u zemlje koje su deo Evropske unije jer žele da zadrže zdravstveno osiguranje.

„Bugarski san“ (BiH, Hrvatska, Srbija, 2020)

Režija i scenario: Srđan Šarenac Direktori fotografije: Thilo Schmidt, Piotr Rossolovski Montaža: Ksenija Petričič Kolor korekcija: Adnan Dedić Dizajn zvuka: Nenad Kovačević Originalna muzika: Fejat Sejdić Produkcija: Provid, Novi Film, Al Jazeera Balkans Producenti: Srđan Šarenac, Veronika Janatkova, Lejla Dedić, Sead Kreševljaković Koproducenti: Marko Raos, Maja Raos

Bonus video:


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...
counterImg

Espreso.co.rs


Adria media