Mir Jam, Foto: Wikipedia

tuga

BURAN ŽIVOT SRPSKE KRALJICE LJUBAVNIH ROMANA: Voleo je najprivlačniji glumac Kraljevine Jugoslavije, UMRLA U BEDI

Samoća izgrađuje moju samostalnost… Samoća produbljuje, u njoj se razmišlja i izgrađuje se duh, razgovara sa samom sobom, usavršava se

Objavljeno: 21.12.2021. 11:13h

"Ranjeni orao", "Greh njene majke" i "Nepobedivo srce" su serije koje nema ko nije pogledao, a neretko i pustio suzu nad životima i ljubavnim pričama koje su bile ekranizovane po motivima romana Milice Jakovljević, poznatije kao Mir Jam. A da li se iko zapitao ko je ta žena, kako je živela i kako je skončala? Živela je slavno, bila dama beogradskog asfalta, a umrla je u bedi, bez igde ikoga, odbačena od tadašnjeg komunističkog režima.

"Samoća me prati kroz ceo život. Samoća izgrađuje moju samostalnost… Samoća produbljuje, u njoj se razmišlja i izgrađuje se duh, razgovara sa samom sobom, usavršava se. Svako treba da proživi izvesno vreme u samoći da bi upoznao sebe. Mnogi se žale na samoću, a ne shvataju koliko je lepote u tom životu kad je jedini drug knjiga, a lepota prirode horizont života", piše u autobiografiji Milice Jakovljević pod nazivom "Izdanci Šumadije", koja je svetlost dana ugledala čak 60 godina nakon njene smrti. A bila je pisana u tišini, samoći i odbačenosti. U knjizi evocira sećanja na neka lepša vremena, na sreću, na ljubav i porodicu.

Uvek je plenila lepotom, elegancijom, privlačila je poglede i pažnju. Svi su želeli da znaju ko je ona, s kim se druži i kako živi. Iako je govorila da joj društvo prave isključivo dve sestre i brat, ipak se kasnije doznalo da je imala i buran ljubavni život.

Nije htela brak, a volela je i voleli su je

Naime, nekon što je prešla čedrdesetu, po beogradskim kuloarima počela su govorkanja da njen stan posećuje tadašnji veoma poznati i jedan od najprivlačnijih glumaca Božidar Boža Nikolić. Od nje je bio stariji pet godina, udovac, a veza je rasturena nakon jedne decenije zbog, kako se pričalo, Miličinog kategoričnog odbijanja da vezu krunišu brakom. A volela ga je. Mada, zasigurno ne toliko koliko Vitoja.

Ovom Slovencu posvetila je i roman "Slovenačka gora", a on joj je "ukrao" i prvi poljubac.

"Drugog dana ja i Vitoj izašli smo pre podne sami u šetnju. Vodio me u park Tivoli. Kako je to divan park, svetao, pun cveća, pokraj jednog malog jezerca. Seli smo na klupu. Pričali i zaćutali. Ptičice su cvrkutale oko nas, deca se u dolini igrala, senke drveća pokrivale nas, jezero je bilo mirno, a moja duša ustalasana. Vitoj mi se najednom naže niže, obgrli mi ramena i poljubi mi usne", otkrila je u svojoj autobiografiji.

Pisala je sa puno sete o burnom predratnom periodu Kraljevine Jugoslavije, o mestima gde je volela da izlazi, da šeta, druži se s ljudima, ali i mladićima koji su u tom periodu, kako sama ističe, bili pravi džentlmeni koji su se trudili da pokažu poštovanje damama.

"Mladići moga doba bili su veliki kavaljeri, a njihova pažnja se sastojala u poklanjanju knjiga… Mladići su idealisti, umeju da vole, a devojke patrijarhalne i samo će je dobiti putem braka. Slobodne ljubavi nije bilo tada. Ukrade se po neki poljubac, i to je sve. Garsonjere nisu postojale. Zar bi se usudio ijedan mladić da pozove devojku u stan? Bilo je u Kragujevcu jedno sokače, gde su bile poznate kuće sa crvenim fenjerima, i mladići su tamo išli, da se zabave. A pokraj devojačkih kuća prolazili su s ljubavlju i strahopoštovanjem, i prema materama. Mladić je krio svoj seksualni život, jer su hteli da u očima devojaka budu idealni… Lepa su ta vremena bila, kad je vladalo uzajamno poverenje i poštovanje", pisala je Milica.

Odbila je da radi u Nedićevim novinama

Onda se desio potpuni preokret u njenom životu. Milica, koja je bila jedna od najpoznatijih novinarki tog vremena, tokom okupacije odbila je da dobro plaćen posao radi u Nedićevim okupacionim novinama kako ne bi okaljala svoj i obraz brata Stevana, majora kraljevske vojske u zarobljeništvu. Posle rata za nju nije bilo posla ni penzije, dok je Stevan napredovao velikom brzinom na lestvici društvenog uspeha. Dva puta je biran za poslanika u Veću građana Jugoslavije.

Bila je odbačena, zaboravljena i sankcionisana. Status novinara je izgubila jer je prošlo više od devet meseci bez angažmana, a niko nije uzimao u obzir razloge. Odbijena je i za penziju, a da bi preživela, sva autorska prava svojih književnih dela prenela je na beogradskog knjižara Ivana Veselinovića.

To je obelodanjeno tačno 20 godina nakon njene smrti, kada je 1972. godine Atelje 212 u svoj repertoar uvrstio predstavu "Ranjeni orao". Porodica, koja je očekivala materijalnu dobit zbog izvođenja njenog dela, ostala je u šoku kada se Ivan Veselinović pojavio sa ugovorom na čijoj poleđini je pisla poruka da joj je on "omugućio da priušti nešto uglja kako se ne bi smrzla", te da zato na njega prenosi sva prava.

U raspravu o autorskim pravima se umešala i opština Stari grad podsećajući da je Zakonom o nacionalizaciji Veselinoviću oduzeto preduzeće, uključujući i sve ugovore. Tako se opština deklarisala kao naslednik Mir Jam i njenih autorskih prava, od kojih je rodbina dobijala zagarantovanih 10 odsto.

Umrla je u bedi 1952. godine prokazana od komunističkog režima sa bednom penzijom koju je njen brat Stevan velikom mukom uspeo da joj obezbedi. Njena bratanica Gordana, ćerka Stevanova, opisala je kako im je javljeno za njenu smrt, koju nijedne novine nisu objavile jer je okrenula leđa političkim vođama tog doba.

"Vrlo bedno je živela posle rata, ali se nikad nije žalila. Tata je uvek bio tu da joj pomogne, a posle je uspeo da joj izradi neku penzijicu, ali ni ona nije bila dovoljna, jednog dana bila sam sama u stanu kad zvoni telefon: "Milica Jakovljević je umrla", znate kako oni to tako javljaju. Kad je tata došao i ja mu rekla da je tetka umrla, prvi put sam videla da tati teku suze", ispričala je tri decenije kasnije Gordana.

(Espreso / Blic žena)