Ilustracija, Foto: Printscreen, Dušan Đorđević, Profimedia, Privatna arhiva

srbija je bogata riznica duhovne i materijalne kulture

ZNATE LI ŠTA SU "IGLARI", A ŠTA "SVEKRVA NA TAVANU"? Etnolog za Espreso o ZABORAVLJENIM SRPSKIM I VLAŠKIM OBIČAJIMA

Brojni ratovi, osvajački pohodi, viševekovna okupacija i velike seobe doprineli su tome da naše podneblje bude plodno tle za mešanje običaja raznih naroda

Objavljeno: 22.11.2022. 17:09h

Stari običaji utkani su u identitet srpskog naroda, a veliki broj rituala i obreda uz određene izmene praktikuju se i danas sa gotovo istom simbolikom i važnošću.

Narodni običaji imaju različite namene i vezani su za određene praznike, srećne i nesrećne događaje.

Brojni ratovi, osvajački pohodi, viševekovna okupacija i velike seobe doprineli su tome da naše podneblje bude plodno tle za mešanje običaja raznih naroda. Pritisnuti nevoljama Srbi su napuštali svoja ognjišta, ali ne i običaje. Njih su nosili uvek sa sobom i održavali tradiciju gde god bi se našli.

Tako su vremena i ljudi modifikovali obrede i rituale od kojih se nekada oduzimalo, a nekad pridodavalo. Bilo je perioda i kada je njihovo praktikovanje stavljeno "na pauzu". Tada to "odricanje" nije značilo zaboravljanje, nego čuvanje za vremena u kojima tradicija naroda neće biti žrtva ideologije.

Uprkos svim tim burnim razdobljima u srpskoj istoriji možemo se pohvaliti da smo narod koji baštini i čuva običaje od zaborava.

foto: Ilustracija/Espreso.co.rs

Srbija je još uvek bogata riznica duhovne i materijalne kulture.

Kako za Espreso navodi etnolog i antropolog Ivana Đurić, brojni su kulturni uticaji iz različitih vremenskih perioda ostavili svoj pečat kada je reč o tradicionalnoj kulturi i običajnoj praksi Srba.

foto: Privatna arhiva

Primivši hrišćanstvo, Srbi su zadržali i elemente iz paganske religije, brojne kultove i to se odnosi na sve balkanske narode. Danas su brojni običaji sačuvani potpuno ili u fragmentima, ali nekad sa potpuno drugim značenjem u odnosu na ranije periode. Takođe, u istom vremenskom periodu u istoj regiji, jedan isti običaj je aktuelan čak i popularizovan npr. Lilanje (paljenje lila uoči Petrovdana), dok je u drugim mestima zaboravljen. Običaji prestaju da se praktikuju ukoliko se ne prenose i kad se izgubi sećanje na samu funkciju običaja. Da li će se neki običaj održati zavisi od više faktora - socijalnih, ekonomskih, religijskih, političkih. Tamo gde su ljudi čvršće utemeljeni u veri po hrišćanskim kanonima, manje praktikuju neke običaje, navodi etnolog Ivana Đurić i dodaje:

- Daće se na primer da paganski običaj i nisu u skladu sa hrišćanstvom. Paganski rituali traže žrtvu uz dominantan osećaj straha prisutnog u zajednici i kod pojedinca, dok je u osnovi hrišćanstva molitva, a strah je zamenjen osećajem ljubavi, smirenosti i pokajanja. Burna istorijska dešavanja, nove ideologije, bili su pravi izazov za opstanak tradicionalne kulture. Kroz vekove, običaji su se čuvali u selima, čuvale su ih žene i prenosile usmenim predanjem. Narodna religija Srba sačuvala se i do danas, a žena je i dalje njen neprikosnoveni čuvar - ističe etnolog Ivana Đurić.

Često se previđa i da je deo nekadašnje mnogobožačke vere očuvan u današnjoj narodnoj veri kod Srba, ali sa izmenjenim hrišćanskim tumačenjem.

- Pre primanja hrišćanstva, postojao je složen religijski sistem koji su još Sloveni doneli na Balkan. Proces hristijanizacije dugo je trajao i nije se kod svih balkanskih naroda razvijao na isti način. Mnogobožačka religija Slovena, paganizam zasnovan na brojnim kultovima starobalkanskih naroda, prepoznaje se i danas u brojnim običajima i verovanjima. Primajući hrišćanstvo Srbi su zadržali i svoja stara verovanja, tako da danas ona postoje paralelno i prepoznaju se u raznim ceremonijama svetovnim i religijskim. Najviše su se održali u seoskim područjima. Jedan od dominantnih kultova nasleđen iz drevne religije je kult predaka - navodi za Espreso etnolog Ivana Đurić.

foto: Printscreen/Youtube/Lug Velesa

Rezultat toga je da se danas pridržavamo mnogih običaja kojima ne znamo ni poreklo, često ni samu svrhu.

Kult predaka i „Svekrva na tavanu“

- Kult predaka prepoznaje se i danas u običajima Srba. Jedan od njih je i prenošenje mlade preko praga, jer se verovalo da tu obitavaju duše predaka. Nekada su se preci sahranjivali pod pragom, to je zaboravljeno, ali je kult očuvan određenim religijskim ponašanjem kroz vekove. Mnoge radnje u običajnoj praksi imaju cilj da umilostive duše predaka. U ranijim periodima mlada je preskakala i ljubila prag kuće u koju dolazi. U vezi sa ovim kultom postoji i jedan zanimljiv običaj opisan u zapisima Veselina Čajkanovića, „Svekrva na tavanu“, koji se praktikovao u okviru ciklusa svadbenih običaja. Po dolasku mlade, njena svekrva igra na tavanu neposredno pre gozbe i na taj način poziva duše predaka na slavlje. Cilj je da se preci ne uvrede i što lakše prihvate novog člana porodice. Preci se “pozivaju na gozbu“ i u drugim prilikama, običajima vezanim za Badnje veče, (pijukanje ispod stola), Krsnu slavu, Zadušnice i dr. Žito koje mlada baca iz sita po dolasku u novi dom, takođe je vezano za kult predaka. Svekrve danas ne igraju kada dočekuju svoje snahe, međutim u restoranima gde se proslavlja svadba, veoma često mladoženjina majka najviše igra i naručuje pesme, od nje to očekuju i gosti. Da li to u pozadini ima i neko ritualno značenje, to je već u domenu istraživanja, objašnjava etnolog.

foto: Profimedia

Iglari ćute, jer mlada ne plete

- Postoji jedan stari srpski običaj u okviru svadbenih rituala koji se održao u mioničkom kraju. U nekim selima Zapadne Srbije i danas uz brojne običaje vezne za svadbe i venčanja, prektikuju se i iglari. Nakon venčanja, uveče kada mladenci dođu kući, a mlada prvo veče provodi u novoj kući, dolaze iglari. Iglari su mladići i devojke, obično mladine sestre i braća. Oni nose korpu od pruća u kojoj se nalazi raznobojno pletivo u koje su udenute igle, započeti rad, obično dečje čarapice, pogača i ogledalo. Dok prelaze prag i donesu do mlade pletivo ne smeju progovoriti ni jednu jedinu reč. Ostali gosti sa mladoženjine strane ih zadirkuju pitanjima i šalama kako bi ih naveli da progovore. Kada stignu do sobe u kojoj je mlada, sa praga joj bacaju korpu u krilo i valja se da se pletivo prospe. Mlada kupi pletivo i vraća ga u korpu a onda uzima započeti rad i nastavlja ga. Sve dok ona ne započne pletenje iglari moraju da ćute. Ovo je izuzetno stari običaj koji se održao u fragmentima u nekim delovima Srbije. S obzirom na predmete koje donose iglari, ovom radnjom nastojali su da obezbede na prvom mestu plodnost, (dečji komad odeće), blagonaklonost predaka (pogača), i zaštita od uroka (ogledalo). Ovaj neobični ritual je svojevrsni obred prelaza kojim se simbolično obeležava početak novog života - ističe Ivana Đurić, etnolog.

Običaji Vlaha

Vlasi su autohtoni narod koji je živi na teritoriji cele Srbije, delu Bugarske, Makedonije, Albanije i Grčke. Nastao je romanizacijom starosedeoca na ovim prostorima – Tračana, Tribala, Kelta i antičkih Makedonaca.

foto: Dušan Đorđević

Javnosti su najintrigantniji vlaški običaji koji su u centar pažnje došli nedavno, tokom emitovanja serije "Crna svadba". Ovaj običaj, veruje se, više se ne praktikuje. Na internetu smo imali priliku pročitati razne, mahom morbidne tekstove, na temu vlaškog običaja po kojem se devojka „udaje“ za pokojnika, pa nas je zanimalo i da li je crna svadba zaista tako crna.

Običaji pod nazivom crna svadba održali su se sa izvesnim izmenama do 90-tih godina prošlog veka. Serije i filmovi nikada ne mogu, a to im nije ni krajnji cilj, da verodostojno prikažu običaj. Istraživanje vlaških običaja uz neophodno poznavanje vlaškog jezika put je ka otkrivanju najdubljih slojeva drevnih verovanja na ovim prostorima, ističe etnolog Ivana Đurić.

foto: RTS printscreen

Tabu strndžanja i rušenje mita

Još jedan "šokantan" vlaški običaj koji je zbog neslaganja etnologa ostao da lebdi između mita i stvarnosti je strndžanje.

Naime, momci i devojke bi se sakupili u centru sela. Zatim bi momci prilazili devojkama i odvodili ih na mesta gde mogu da se osame, a devojke bi obavezno prihvatale poziv. Neretko su dolazili u pratnji roditelja koji su imali ulogu savetnika.

Tako barem navode izvori iz kojih smo se mi poslužili, a šta kažu etnolozi?

- Mada su postojali radovi na temu predbračnih odnosa mladih u Istočnoj Srbiji , sam običaj strndžanje je češće među etnolozima okarakterisan kao mit. Studije su nastale na osnovu usmenih kazivanja. Usmena kazivanja i u Srbiji, po svedočenjima o odnosima mladih početkom 20 vek, govore da devojke nisu stupale u intimne odnose pre braka, ali u intimnom kontaktu sa momkom bilo je dozvoljeno maženje od struka na gore. Po mišljenju vrsnog poznavaoca vlaške kulture, etnologa Pauna Es Durlića, ova usmena kazivanja imala su prevashodno pedagošku funkciju - ističe Ivana Đurić, etnolog.

foto: RTS Printscreen

Vlaški običaji umnogome se odnose na kult mrtvih i prožeti su magijskom praksom. I u narodnoj religiji Srba dominira magijska praksa i razni kultovi, između ostalog i kult mrtvih ali su se u vlaškoj kulturi ovi fenomeni duže održali, verovatno sa ciljem očuvanja kulturnog identiteta, navodi Ivana Đurić za Espreso.

Upaljena sveća i svet mrtvih - Priveg

"Priveg je jedan od najarhaičnijih i najkompleksnijih običaja iz kulta mrtvih koji se može danas naći na tlu Evrope. On je u svoj punoći i svežini sačuvan u obrednoj praksi Vlaha Ungurjana severoistočne Srbije. Za Vlahe je priveg ("privjegju") "vatra za one koji su umrli bez sveće", dok je kod Rumuna priveghiu "noćno bdenje uz odar pokojnika". U obrednoj praksi Vlaha priveg se praktikuje u porodičnoj i seoskoj varijanti. Porodični se priređuje na godišnjicu smrti pojedinca, a seoski na Mesne i Bele poklade, kada se pali jedna velika vatra za sve pokojnike sela.

U ceremonijalnom smislu, porodični priveg kod Ungurjana nije svuda isti. Suštinska razlika je u prisustvu ili odsustvu elementa veselja, odnosno igranke otvorenog tipa koja traje do duboko u noć i kojoj mogu da prisustvuju svi koji to žele. Tamo gde se priveg završava svetkovinom, kao u slivu Porečke reke na primer, upravo se po broju prisutnih ljudi, bučnosti muzike i razuzdanosti igre ceni uspešnost same manifestacije.

Daju se prilične svote novca ne zbog toga što mrtvi "vole muziku i igru", kako se ponekad tumači, već se ulaže u obnovu društvenog statusa porodice koja je u periodu žaljenja bila izolovana od određenih oblika društvenog života sela. Integritet i stabilnost su imanentne potrebe ovakvih ljudskih aglomeracija, i ka njihovom održanju usmerene su mnogobrojne individualne i kolektivne običajne aktivnosti njihovih članova. Odsutvo veselja nije uzrokovano obrednim propisima, već materijalnim stanjem porodice koja priređuje običaj.

Treba naglasiti da se porodični priveg ne priređuje svakom pokojniku, već samo onom koji je umro bez sveće. Umiranje "u mraku" smatra se najvećom tragedijom koja može čoveka da zadesi i porodica umrlog ima u takvom slučaju veliku obavezu da učini sve kako bi mu pomogla "da izađe na svetlo". Svet mrtvih je kod Vlaha danas, u kulturnom smislu, sinkretistički višeslojan, ali se može lako uočiti da je u njegovoj osnovi veoma dobro očuvan koncept tamnog vilajeta. Na to nas, na primer, upućuje običaj čuvanja umirućeg kako se ne bi desilo da izdahne bez sveće u ruci, jer mu je ona potrebna ne samo kao osvetljenje na putu do carstva mrtvih, već i da bi mogli ostali pokojnici da ga vide kad tamo stigne. On isto tako može da vidi samo one koji imaju sveću u ruci.

Carani u Negotinskoj krajini i Vlasi u Porečkoj reci za umrle "u mraku" izrađuju naročitu sveću ("lumanarja rajuluj") i to po mogućstvu još za dan sahrane, ili najkasnije za četrdesetnicu. U Zviždu, Homolju i Gornjem Peku, gde je ova sveća manje poznata, za izvođenje pokojnika "na svetlost" žrtvuju belog petla. Uz žrtveni kolač "preskuru" na kojoj se nalaze 44 upaljene sveće, petao se nameni i preko prozora preda nekom licu izvan familije (Zvižd), ili odmah tu pod prozorom zakolje (Gornji Pek). U osnovnoj svojoj nameni, dakle, priveg ima luminalni karakter, ali istovremeno on greje pokojnika, jer pored toga što je mračan, svet mrtvih je po shvatanju Vlaha i veoma hladan.

Sem paljenja i namenjivanja vatre, i opšteg veselja uz muziku, ovaj običaj je, inače, u ostalim elementima potpuno istovetan sa daćom ("pomanom") koja se daje pokojnicima umrlim sa svećom u ruci. To znači da sadrži, kao osnovne elemente, izlazak na groblje radi buđenja i prizivanja pokojnika, namenjivanje odeće i stvari za ličnu upotrebu, zatim "puštanje" vode i na kraju samu "pomanu", odnosno obrednu trpezu sa kultnim jelima.

I sami Vlasi kažu: "dăm pomană ku privjegj" ("dajemo pomanu sa privegom"). U suštini, ovakve složene obredne obaveze živih prema mrtvima, koje podrazumevaju zadovoljenje njihovih ne samo duhovnih i emocionalnih potreba već i telesnih, počiva na prastarom, preanimističkom verovanju da se posle smrti duša i telo ne razdvajaju već da čovek ostaje celovit; šta više, sada čak sa rafiniranijim psihofiziološkim prohtevima! U etnološkoj teoriji, ovakav tip verovanja naziva se animatizam - navodi na svom sajtu etnolog Paun Es Durlić.

(Espreso)