Foto: EPA / Zoltan Balogh

užas

JEZIV EKSPERIMENT RUSKIH NAUČNIKA DO SADA NEVIĐEN: Vadili ljudima organe na živo, ali tu nije kraj! (VIDEO)

Ruski istraživači krajem 1940-ih držali su pet ljudi budnim petnaest dana koristeći eksperimentalni stimulans na bazi plina

Objavljeno: 11.05.2021. 17:29h

Ruski istraživači krajem 1940-ih držali su pet ljudi budnim petnaest dana koristeći eksperimentalni stimulans na bazi plina. Držani su u zatvorenom okruženju kako bi pažljivo nadzirali unos kiseonika, tako da ih gas nije ubio, jer je bio toksičan u visokim koncentracijama. To je bilo pre kamera, tako da su u komori imali samo mikrofone i staklene prozore debljine pet inča da ih nadgledaju. Komora je bila opremljena knjigama, krevetima za spavanje, ali bez posteljine, tekuće vode i toaleta i dovoljno suve hrane da izdrže više od mesec dana.

Ispitanici su bili politički zatvorenici koji su tokom Drugog svetskog rata smatrani državnim neprijateljima.

Prvih pet dana sve je bilo u redu; ispitanici su se jedva žalili da im je obećano (lažno) da će biti oslobođeni ako se "predaju" testu i ne spavaju 30 dana. Njihovi razgovori i aktivnosti su nadgledani i zabeleženo je da su nastavili da govore o sve traumatičnijim incidentima u svojoj prošlosti, a opšti ton njihovih razgovora poprimio je mračniji aspekt nakon četvorodnevnog boravka.

Posle pet dana počeli su da se žale na okolnosti i događaje koji ih snešli tamo gde su bili i počeli su da pokazuju tešku paranoju. Prestali su da razgovaraju jedni s drugima i počeli su naizmenično šaputati mikrofonima i jednosmernim ogledalima. Čudno je izgledalo da su svi mislili da mogu pridobiti poverenje naučnika tako što će im predati "drugove", ostale subjekte u zatočeništvu. U početku su istraživači sumnjali da je to efekat samog gasa ...

Posle devet dana, prvi od njih počeo je da vrišti. Trčao je dužinom komore neprekidno vičući iz sveg glasa tri sata uzastopno, nakon toga pokušao je da nastavi, ali je samo povremeno mogao da zacvili. Istraživači su pretpostavili da je fizički "pocepao" glasnice. Najnečuđujuće u ovom ponašanju je kako su drugi zarobljenici reagovali na njega ... tačnije nisu reagovali na njega. Nastavili su da šapuću sve dok drugi zarobljenik nije počeo da vrišti. Dvoje zatočenika koji nisu vrištali otvorili su knjige, namazali stranicu po stranicu sopstvenim izmetom i mirno ih zalepili preko staklenih prozora. Vrištanje je odmah prestalo, a isto tako i šaptanje na mikrofonima.

Posle još tri dana, istraživači su proveravali mikrofone na sat kako bi se uverili da rade, jer su smatrali da je nemoguće da nikakav zvuk ne može dolaziti sa pet zatočenih ljudi unutra. Potrošnja kiseonika u komori ukazivala je da svih pet mora da je još uvek živo. U stvari, to je bila količina kiseonika koju bi pet ljudi konzumiralo pri veoma teškom naporu. Ujutro 14. dana, istraživači su učinili nešto za šta su rekli da neće uraditi da bi dobili reakciju zarobljenika, koristili su interfon u komori, nadajući se da će izazvati bilo kakav odgovor zarobljenika za koje nisu znali da li su mrtvi ili ne.

Najavili su: "Otvaramo komoru za testiranje; odmaknite se od vrata i lezite ravno na pod ili ćete biti ubijeni. Usklađenost će vam doneti neposrednu slobodu".

Na njihovo iznenađenje, čuli su jednu frazu u mirnom glasovnom odgovoru: "Ne želimo više da budemo oslobođeni".

Izbila je debata među istraživačima i vojnim snagama koje finansiraju istraživanje. Budući da više nisu mogli da izazovu bilo kakav odgovor putem interfona, konačno je odlučeno da se komora otvori u ponoć petnaestog dana.

Komora je očišćena od stimulativnog gasa i napunjena svežim vazduhom i glasovi su odmah počeli da se protive. Tri različita glasa su počela da mole, kao da mole za život voljenih, želeli su da ponovo vrate gas. Komora je otvorena i vojnici su poslati da vrate zatočenike. Počeli su da vrište glasnije nego ikad, a i vojnici kad su videli šta je unutra. Četiri od pet ispitanika još su bila živa.

Obroci nekon petog dana nisu bili dirnuti. Bilo je komadića mesa sa butina po sobi i sanduk mrtvog ispitanika postavljenog u centru komore, blokirajući odvod i omogućavajući da se na podu nakupi četiri inča vode. Nikada tačno nije utvrđeno koliko je u vodi na podu zapravo bilo krvi. Četvorici "preživelih" ispitanika takođe su oduzeti veliki delovi mišića i kože sa tela. Uništavanje mesa i otkrivene kosti na vrhovima prstiju ukazalo je na to da su rane nanete ručno, a ne zubima kako su istraživači u početku mislili. Pažljivije ispitivanje položaja i uglovi rana ukazalo je da su većina njih, ako ne i svi, naneli sami sebi.

Trbušni organi ispod rebra su uklonjeni. Dok su srce, pluća i dijafragma ostali na svom mestu, koža i većina mišića pričvršćenih za rebra bili su pokidani, izlažući pluća kroz rebaru. Svi krvni sudovi i organi ostali su netaknuti, ostalo je pažljivo izvađeno i polođeno na pod, ali kod još uvek živih ispitanika. Videlo se da digestivni trakt sve četvorice radi, probavlja hranu. Brzo je postalo očigledno da su ono što su probavili njihovo vlastito meso koje su tokom dana iščupali i pojeli.

Većina vojnika bili su ruski specijalci u objektu, ali i dalje su mnogi odbili da se vrate u komoru da bi uklonili subjekte. Nastavili su da vrište da ih ostave u komori i naizmenično su molili i tražili da se gas ponovo uključi, da ne bi zaspali ...

Na iznenađenje svih, ispitanici su vodili žestoku borbu u procesu uklanjanja iz komore. Jedan od ruskih vojnika umro je, isčupali su mu grlo, drugi je teško povređen tako što su mu iskidani testisi i arterija u nozi i to zubimaa. Još pet vojnika izgubilo je život ako računate one koji su izvršili samoubistvo u nedeljama nakon incidenta.

Bonus video:

(Espreso/Alo.rs)