Foto: Printscreen

POTRESNO

NAJVEĆA TRAGEDIJA LJUBIŠE SAMARDŽIĆA ĆE VAS NAJEŽITI: Sve je stalo nakon toga, režirao da bi vratio DUGOVE!

„Posle takvih incidenata uvek mi je bilo teško, bilo mi je krivo što sam bio u takvoj situaciji, da tako nešto i uradim, ali morao sam jer je to bio moj izvor prihoda da se zaradi pokoji dinar“, govorio je on.

Objavljeno: 02.03.2021. 20:20h

Ljubiša Samardžić poznat još po nadimku Smoki je bio srpski glumac. Rođen je u Skoplju, 19. novembra 1936. godine, a umro je u Beogradu, 8. septembra 2017.

Rođen je u Skoplju u rudarskoj porodici koja je radila u rudniku uglja – Jelašnica kod Niške Banje. Njegov otac Dragan umire rano, kad je Ljubiša imao samo 9 godina, a majka ostaje sa troje dece. Bilo je to vreme nemačke okupacije, pa zatim i oslobođenja, vreme neimaštine i siromaštva u kojima Ljubiša odrasta na jugu Srbije.

Još u srednjoškolskim danima, Ljubiša je pomagao majci radeći različite poslove. Tokom školskih raspusta radio je kod ujaka koji je imao radnju za popravku pisaćih mašina, bio je portir u hotelu Srbija, radio je kod svoje majke u poslastičarnici, gde je bio glavni radnik – donosio je led i pravio sladoled.. Međutim, sve to, bilo je nedovoljno govorio je Ljubiša.

Druženje sa prijateljima, pikanje lopte na Grčkoj livadi, kupanje na Ženevi, kako je zvao plažu na Nišavi, proredilo se. Ljubiša je svako jutro sakupljao prazne vreće kako bi otišao u „Albatnicu“, kilometar i po udaljenu od

Građanske bolnice u Nišu, po table leda. Tovario ih je na leđa i nosio umotane vreće leda na tramvaj. Tu su nastajale nezgode. Led bi se topio u tramvaju, zbog velike temperature i stvarale bi se lokve prljavštine. Putnici bi protestovali, šoferi stajali te bi ga uglavnom isterivali. U nekim slučajevima bi uspeo da se sakrije kako bi švercovao led, ali ga je znala uhvatiti kontrola s kojom bi morao da vodi žustre rasprave, pa kad-kad Ljubiša bi morao i da nekoga izudara.

foto: Printscreen/Youtube

Ljubiša nije voleo da se tuče ali ga je pratio glas razbojnika. Još jedan u nizu njegovih nezgodnih poslova bio je obezbeđenje igranki. Kako je trenirao boks, u bokserskoj školi Brace Lozanovića, u polu-teškoj kategoriji bio je poznat i po jakom udarcu. Dobijao je nezahvalnu ulogu obezbeđenja, ulogu „čistača“ čiji je posao bio da zavodi red i mir, da deli pravdu svađalicama. Ponekad je morao i da izudara nekoga pričao je Samardžić.

„Posle takvih incidenata uvek mi je bilo teško, bilo mi je krivo što sam bio u takvoj situaciji, da tako nešto i uradim, ali morao sam jer je to bio moj izvor prihoda da se zaradi pokoji dinar“, govorio je on.

Takvo stanje Ljubiša je analizirao i shvatao kao bunt, kao njegovo impulsivno reagovanje koje je bilo posledica situacije u kojem se nalazio on i njegova porodica. To nije bio bunt protiv ljudi, nego protiv sistema u kojem je svojim rođenjem i sticajem nesrećnih okolnosti bio osuđen da živi. Posle završene gimnazije, odlučio je da upiše pravo. Ubrzo okreće novi list i upisuje Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu u klasi Bojana Stupice. Stupica odmah primećuje njegov talent, te na njegovo insistiranje Samardžić dobija stipendiju Ateljea 212. Kao student Ljubiša Samardžić glumio je u nekoliko pozorišnih predstava u jugoslovenskom dramskom pozorištu, međutim niko nije ni slutio da će to biti sve u njegovom pozorišnom životu, životu na daskama.

foto: Printscreen

Krivci za to bili su filmovi. Ljubiša je dobio ponudu za glumu u filmu „Prekobrojna“ na početku karijere, a sa stipendijom Ateljea 212 pozorište mu je bilo na raspolaganju. Međutim, Bojan Stupica je insistirao da Ljubiša mora da se odluči šta će raditi, jer nije mogao da radi na obe strane. Bio je to rizik ali i filmska avantura u koju je ušao Ljubiša. To je bilo vreme kasnih pedesetih godina kada su svi bili opčinjeni sa filmom i bioskopom, od publike, glumaca do reditelja, jer televizija još nije ušla u kuće Jugoslovena.

Svoju prvu ulogu u filmu Samardžić dobija u 25-oj godini. Igrao je u filmu “Igre na Skelama” (1961.) reditelja Srećka Viganda (Weyganda). Pažnju kritike privukao je sledećom ulogom šarmantnog trapavka, nespretnjaka u filmu „Prekobrojna“ (1962.), Branka Bauera. Nakon samo tri filma dobio je glavnu ulogu i nadimak Smoki u filmu „Peščani grad“(1963.). Za svaku ulogu pripremao se ozbiljno, kao da mu je prva u životu, pričali su njegove kolege. U filmu (1966.) „Orlovi rano lete“ redatelja Soje Jovanovića, glumi čuveni lik Nikole Bursaća. Iste te godine glumio je i u filmovima „Štićenik“ Valdana Sjepejčića, „San“ Đurše Đorđević. 1967. igra u filmu „Nož“ redatelja Žike Mitrovića i filmu „Jutro“ Periše Đorđevića . U partizanskim filmovima stiče slavu, a posebno se istakao u filmovima Veljka Bulajića „Bitka na Neretvi“ i „Kozara“. Kada je krenula da se snima „Bitka na Neretvi“ 1968. bio je to najveći evropski film u produkcijskom smislu. Na snimanju partizanskog filmskog spektakla prisustvovalo je više od 3000 statista – pripadnika JNA, a snimljen je u produkciji hrvatskih, makedonskih, bosanskohercegovačkih, slovenskih, talijanskih, nemačkih i srbijanskih producenata.

Zanimljivosti za ovaj film jeste da je čuveni slikar Pablo Pikaso radio plakat. Plakat je štampan u malom broju otisaka i potpisan na poleđini od velikog španskog slikara. Međutim, uz film „Bitka na Neretvi“, Ljubiša Samardžić će ostati u sećanju domaćoj i svetskoj sceni po ulozi ilegalca Zisa u filmu reditelja Hajrudina – Šibe Krvavca, Valter brani Sarajevo iz 1973. godine. U istoimenom filmu, nastala je kultna scena sa tri mlada muškarca (Bata Živojinović, Ljubiša Samardžić i Slobodan Dimitrijević) koja stoje na brdu iznad Sarajeva. Živojinović kreće nizbrdo.

Samardžić mu kaže: “Pilote, duguješ mi nešto, dao si mi reč.”

foto: Printscreen

Živojinović odgovara: “I održao sam je.” Samardžić ne posustaje: “Ne zezaj me, hoću još danas da vidim Valtera.” Slobodan Dimitrijević koji do tada ne progovara, javi se i kaže: “Onda gledaj, lafčino, vidiš ga” i bradom pokaže prema Živojinoviću, prema Sarajevu. Samardžiću se lice širi u onaj iskreni osmeh što je bio njegov zaštitni znak, pre svega, zatim sva trojica kreću prema gradu. Tako izgleda jedna od najpoznatijih i najpopularnijih scena jugoslovenske kinematografije uopšte.

Ljubiša Samardžić je u više od sedamdeset filmova različitih žanrova, tokom gotovo trideset godina, glumio je glavne i veće sporedne uloge. Jedne od najznačajnijih kultnih uloga na malim TV ekranima ostvario je u TV serijama kao što su: Kuda idu divlje svinje; Policajac sa petlovog brda i Vruć vetar.

Suprugu Miru je upoznao na Bledu u Sloveniji gde je služio vojsku. Ona je tu došla na letovanje, i imala je 17 godina, a on 26. Dugo ju je osvajao, dok nije uspeo. Venčali su se 03. jula 1966. godine, nakon čega dobijaju sina Dragana i ćerku Jovanu. U vreme snimanja „Nebeske udice“ porodica Samardžić doživela je tragediju. Dragan se razboleo od leukemije, nakon čega je ubrzo i preminuo u 34. godini života. Ljubiši je život stao na trenutak, međutim uz pomoć svoje žene Mirjane (Mire) Samardžić uspeva da se podigne i krene dalje. Da nije bilo Mire ne bih izdržao priznao je u više navrata veliki glumac.

"Odlazak sina mislio sam da neću moći izdržati i da će uskoro doći kraj, ali me je Mira naterala da radim, govoreći mu da ću tu naći smisao opstanka."

Sinova bolest bila je pravi razlog Ljubišinog opredelenja za režiju. To nije bilo iz ljubavi, nego iz nužde, da se preživi govorila je Mirjana (Mira) Samardžić. Imali smo dugove koje smo morali vraćati, ja sam išla sa sinom po bolnicama, dok je Ljubiša po prvi put u životu režirao da bi vraćao dugove. Slavni glumac, Ljubiša Samardžić, umro je 8. Septembra 2017. godine u Beograd, u 81. godini života, od duge i teške bolesti.

(Espreso/Stil)