Borimo se s virusom koji liči na Predatora iz istoimenog filma, Foto: Profimedia

autorski tekst na teške teme

SMRT NIKAD NIJE BILA PRISUTNIJA NEGO SADA: Kako IZBEĆI razmišljanje o SOPSTVENOJ i sačuvati RAZUM usred PANDEMIJE?

Mi smo oni što su uzgajani na bioskopskim mitovima o besmrtnosti u stilu Hajlendera i Med Maksa. Prava ironija, zar ne?

Objavljeno: 13.12.2020. 13:05h > 18:31h

Gledano iz aktuelnog ugla mogu da kažem samo ovo: hvala Svevišnjem, ili ko god da je uredio da tako bude, na detinjstvu koje sam imao, zajedno sa mojom generacijom.

To su dani i dani, meseci, godine i maltene decenije provedeni napolju u parku ili na igralištu, na vazduhu, u trčanju, jurenju za loptom, jurenju drugih, vožnji bicikla, skakanju u reku, noćnom gluvarenju u komšiluku... Važno je bilo NIKAD ne biti kući, ili barem što manje, večito u akciji, slobodan, nesputan, lagan, vihoran, oslobođen svake forme - kao dribling Miloša Šestića.

Miloš Šestić: u karakterističnoj akcijifoto: Printscreen

I ono malo vremena koje je moralo da se provede u kući zbog učenja, bilo je, bogu fala, začinjeno stripovima sakrivenim u knjigu iz istorije ili geografije, čisto da se suvoparne lekcije iz bivšeg ili (pre)dalekog sveta začine daleko zanimljivijim istorijskim ličnostima poput Zagora, Komandata Marka, Teksa Vilera i Mister Noa, te njihovim avanturama s druge strane stvarnosti.

KRATKA PAUZA U VESTIMA

Smrt je bila neka daleka pojava najprisutnija u svetu koji dolazi sa TV ekrana u vidu vesti iz sveta, više kao statistički podatak ili kratka objava uz crno-belu fotografiju s par sekundi tišine na kraju, pre nego što se pređe na narednu vest.

Duran Duran u kadrovima iz spota za hit-pesmu "Rio" na egzotičnoj destinaciji 1983. godinefoto: Printscreen

U to vreme, a bile su osamdesete godine prošlog veka, svet je bio živahan, razigran, pun bunta, mladosti, nonkonformizma i Djuran Djuran-estetike i poetike - jednom rečju - ŽIV! Kao da se tek probudio iz kome u koju ga je uvukao Drugi svetski rat. Protezao se nakon dugog sna, spreman za jutarnje vežbanje, kajganu, sok od pomorandže, džem od jagoda, vruće kroasane, Devet i po nedelja, Paket aranžman, Prozu u farmericama & Dečka koji obećava.

A bilo je sve tako opušteno: Kadar iz kultnog filma "Devet i po nedelja" - Miki Rurk i Kim Besindžerfoto: Printscreen

NOVA STVARNOST NAPADA MATORE TINEJDŽERE

Elem, taj svet iz ove perspektive deluje i bajkovito, mada to svakako nije, a i više ga nema. Nepovratno je nestao. Kao i toliki svetovi pre njega. Sada imamo (n)ovu stvarnost i nijednu drugu. Novu stvarnost = novu normalnost. A pripadnici moje generacije, oni živahni i razigrani šestićevci-djuranovci iz osamdesetih, su na najjačem udaru virusa - još uvek u punoj životnoj snazi da rade i privređuju, a opet dovoljno krhog zdravlja da za tili čas završe na respiratoru. Mi smo oni što su uzgajani na bioskopskim mitovima o besmrtnosti u stilu Hajlendera i Med Maksa. Prava ironija, zar ne?

Hajlender, hit film iz osamdesetih: Šon Koneri i Kristofer Lamberfoto: Printscreen

Borimo se s virusom koji liči na Predatora iz istoimenog filma. Šunja se po džungli, ovog puta ponajviše onoj urbanoj, i neviđeno uspešno napada pošto je, je l' te, nevidljiv. Najteže je boriti se protiv nevidljivog protivnika, to su nas, kao što vidimo, naučili čak i površni holivudski akcioni filmovi. A mi baš takvu bitku vodimo.

Predator napada: scena iz filma snimljenog 1987. godinefoto: Printscreen

SMRTNA ŠLJAGA U LICE BESMRTNOSTI

Međutim, ono što se danas najviše razlikuje od vremena nekad, jeste baš ono što sam na početku spomenuo, a i mnogi su to primetili pre mene - SMRT.

Smrt dolazi sa svih strana, udara nas u lice kao neočekivana šljaga.

foto: Profimedia

Najpre se pojavljivala kao statistika tokom preseka stanja s koronom, svakoga dana u 15 časova. Onda je počela da dobija i lice. Zapravo lica ljudi koje poznajemo ili znamo. Neko je ostao bez člana porodice, prijatelja, komšije, poznanika, znanca... Ostali smo i bez poznatih i dragih javnih ličnosti - glumaca, pevača, pisaca, sportista, muzičara... Mene je, lično, presekla vest o smrti talentovanog pisca Bekima Sejranovića, kojeg sam lično poznavao i uživao u njegovim delima, za koja smatram da su verovatno najznačajniji rukopisi na prostoru bivše Jugoslavije nakon raspada. Velika šteta, zaista, a imao je svega 48 godina; neki u tom dobu tek počinju da objavljuju knjige.

foto: YT PRINTSCREEN/ОСТРОГ ТВ СТУДИО

Ovaj svet napustili su verski prvaci SPC - Mitropolit Amfilohije i Patrijarh Irinej, a njihova (upokojena) lica mogli smo da vidimo u medijima dok su se vernici, u velikom broju, opraštali od njih.

foto: Nemanja Nikolić

Mogli smo da vidimo i mrtvog Maradonu, koji doduše nije preminuo usled korone ali se tako potrefilo, čije telo su slikali neodgovorni radnici u mrtvačnici.

foto: EPA/ALEJANDRO PAGNI

STRAH KAO SUPER-LEPAK

Tako je smrt apsolutno vizuelizovana na masovan i morbidan način. Ulila se u vesti o pomenutim smrtima poznatih koji su tako postali njeno naličje, nateravši nas da, neminovno, razmišljamo o vlastitoj smrtnosti.

foto: Profimedia

Zar je to život: udahneš virus nekog čudnog gripa i onda skončaš boreći se za dah do poslednjeg atoma snage, sam, bez igde ikog svog? Ima li banalnije smrti? Zar ceo tvoj život, sve čemu si stremio, postigao, sanjao i osmišljavao završava sada, u godini maski i dezinformacija, tek tako?

Smrt opterećuje apsolutno sve. Deca strahuju za svoje roditelje, svoje deke i bake, koji, opet, strahuju za svoju decu i unuke - ko će se o njima starati ako se razbolimo? Roditelji sve više razmišljaju da li je, uopšte, bilo fer prema deci imati ih i pustiti da žive u ovakvom svetu kojim hara bolest koja im ne dozvoljava da uživaju u čarima detinjstva, da idu normalno u školu i druže se sa svojim drugarima?

foto: Profimedia

Uz pandemiju, kao zla sestra bliznakinja, ide infodemija, zbog čega su ljudi psihički jako labilni - više ne vide nikakav smisao života usled vesti koje jasno upućuju na sveobuhvatnu besmislenost. Živeti okružen smrću je teško i naporno. Kao da živimo usred ratnog sukoba, samo što je neprijatelj onaj nevidljivi stvor iz džungle - Predator. Kako ga pobediti? Kako se pobeđuje ono što ne vidimo, a uništava nas?

foto: Profimedia

ŠTA BI NAM SAVETOVAO SUN CU?

Od početka pandemije mogli smo da pročitamo i čujemo sve i svašta vezano za ponašanje tokom pandemije. Dobili smo mnoštvo saveta od raznoraznih stručnjaka i "stručnjaka". Neki su bili protivrečni, drugi banalni, treći neizvodljivi, četvrti nedelotvorni, peti komični, šesti apokaliptični...

Koliko se meni čini, nakon svega ovoga, jedni način da se zaštitimo od virusa je da se - SAKRIJEMO! Da pobegnemo u čist eskapizam.

Jeste da to nije u duhu srpske tradicije i mitomanije, jeste da ćemo tako biti daleko od života, skriveni u mišijoj rupi (ili ispod ćebeta, sa navučenom roletnom na prozoru), ali ćemo, isto tako, biti daleko i od smrti (što je, takođe, protiv tradicije, ali vredi pokušati, zar ne?)

foto: Profimedia

Uostalom, zar se uzmicanje, još od Sun Cua, nije pokazalo kao najbolja strategija kad je protivnik jači i nadmoćniji?

A mi ovde imamo posla sa daleko NADMOĆNIJIM PROTIVNIKOM. Trpećemo strašne gubitke, pogotovo ako se budemo junačili i prepuštali diverzijama lakomislenih, i to bez preke potrebe.

Moramo da budemo strpljivi i da, kao što rekoše u onom nemačkom propagadnom spotu za koronu, učinimo jedino što možemo u ovom trenutku, da podnesemo tu ultimativnu životnu žrtvu, i ostanemo na sigurnom, sve dok ne stigne pojačanje, tj. konjica, u vidu - VAKCINE.

foto: Profimedia

Samo tako možemo da dobijemo ovaj podmukli rat protiv Predatora, koji se stopio sa nama i postao nevidljiv, a sveprisutan. Ili da parafraziram naslov knjige Jasmine Rakić iz osamdesetih - Satana (sada) ima naša lica.

Bonus video:

(Espreso.co.rs)