Vesna Španović, Foto: Printscreen/Arenasport TV

ponosna mama

ISPOVEST MAJKE IVANE ŠPANOVIĆ: Od prvog atletskog koraka do svađe zbog koje tri dana nisu pričale!

- Najsretniji dan u mom životu definitivno, 10. maj 1990. Znala sam da je devojčica

Objavljeno: 07.05.2020. 22:26h

U četvrtoj epizodi serijala „Majke šampioni” koji se prikazuje na TV Arena sport, emotivnu ispovest ispričala je Vesna Španović, majka Ivane Španović, najbolje srpske atletičarke.

Ivana Španović je rođena 10. maja 1990. u Zrenjaninu. Čim je kročila na atletsku stazu bilo je evidentno da će postati buduća šampionka.

- Najsretniji dan u mom životu definitivno, 10. maj 1990. Znala sam da je devojčica. Prvo je bio sin, pa je tata hteo ćerkicu. Kazala sam mu da sačeka malo, pa će drugo biti ćerkica. Porođaj kao porođaj, bilo mi je bitno da je sve OK, kao što i jeste bilo. Nisam ništa ni pomišljala ni zamišljala, jednostavno, to je bio taj nasjrećniji dan u mom životu. Naravno prvo sin kada se rodio, a onda Ivana – počela je priču Vesna Španović, majka najbolje srpske atletičarke.

Nastavila je priču o danu kada je Ivana prvi put stala na stazu.

- Bio je baš lep dan i htela sam da odvedem sina i ćerku da im pokažem šta sam ja radila, čime sam se bavila. I onako u šetnji, dođemo do stadiona, uđemo unutra, stoje dva bloka i ja pomislim: „Taman!“ Mama je bila sprinterka i ja objašnjavam Nemanji, pošto je on stariji: „Sine, jedna noge ide ovde...“ i ne obraćam pažnju na Ivanu, koja se vrzmala i trčkala okolo. Dok sam ja sina spakovala u taj blok i kažela „hajde sada, hop, trčimo“, Ivana je projurila trčeći iza nas i ja vidim blok iza i kao super, pogledam u nju koja je otrčala i u tom momentu nailazi moj bivši trener Jani Hajdu i pogleda je, pa reče: „E, tebe sam čekao! Sa tobom ću da odem u penziju!“

Hajdi je, inače, bio prvi Ivanin trener i prvi koji joj je predvideo blistavu budućnost.

- Prvi put se zainteresovala za atletiku kada je videla moje medalje poređane. Pitala me je šta one znače, rekla sam joj da sam se bavila atletikom, da sam bila sprinterka i da sam se osam godina bavila time. Rekli su da sam bila talentovana za taj sport, a Ivana je nastavila tamo gde sam ja stala.

Španovićevoj nije prvi izbor bio atletika i disciplina skok udalj.

- Najpre su Ivana i brat joj išli na karate, Nemanja je došao do braon pojasa, pa je posle toga otišao na fudbal, a Ivani je bilo dosadno na karateu. Potom je malo krenula da trčkara, a bio joj je malo ubačen i rukomet pošto joj je baka bila rukometašica. I to je trajalo izvesno vreme, a onda joj je trener rekao da mora da odluči šta će. U sebi sam potajno želela da se odluči za atletiku, ali nisam insistirala. Niti suprug niti ja. Sama je izabrala sport. Razmišljali smo da li je bolje da se bavi sprintom ili skokom udalj, pa sam joj samo u jednom trenutku kazala da mi se čini da bi joj više legao dalj zbog konkurencije i svega. U sprintu se znalo da su nemilosrdne Amerikanke, Jamajčanke, tada Ruskinje. Zato sam rekla dalj jer sam mislila da će veći uspeh postići i biti broj jedan u svetu.

Majka zastala, a onda kroz osmeh dodala:

- Tada sam već znala da će veliki uspeh postići i da će biti najbolja na celom svetu. Drago mi je što je ostala na dalju, što skače i eto, moja potajna želja, na kojoj sam joj samo jednom skrenula pažnju, da ostane na dalju, isplatila se.

Na pitanje kakva Ivana kao dete bila, Vesna je odgovorila:

- Uvek je bila svoja. Svi ovi njeni uspesi, sve ono što je postigla, a postigla je puno. Što se tiče atletike u Srbiji to su fantastični rezultati. Sve je to plod njene istrajnosti, upornosti, tvrdoglavosti... Geni su OK, ali sve ostalo je zasluga samo njenog rada. U redu juniorski staž, tu se već vidi talenat, ali u seniorskom stažu se samo rad, rad i rad isplaćuju. I upornost, naravno.

O istrajnosti i želji svoje ćerke da uspe govorila je biranim rečima.

- Ona sebi postavi cilj, ima fokus na njemu i dok ga ne ispuni, ona ne odustaje od njega.

Šampionski put je jednostavan i čini ga trening, trening i samo trening.

- Sve se vrtelo oko njenog sporta, priprema, takmičenja. Imala je vreme koje je provodila kod kuće, izlazila je kada može jer je imala treninge dva puta dnevno. Što se našeg odnosa tiče, dobar je. To vreme kada je bila tinejdžerka nisu obeležile neke svađe. Sada kada joj kažem da je OK što je osvojila neku medalju koja nije zlatna, je je meni sve OK i super, a ona uvek želi zlato i njoj ništa osim toga nije u redu, tada umemo da se pokoškamo. Sećam se kada se vratila iz Moskve sa medaljom i ja kažem: „Super, odlično!“, a ona me samo pogleda i kaže: „Šta je super? Što mi to govoriš, mogla sam bolje.“ Ja onda pokušam sa: „Dobro mogla si bolje, biće! Hajmo sada, imali smo povredu, prošli smo super, ajmo dalje.“ Uvek sam joj govorila da samo gleda napred i da se nikada ne okreće nazad. Tu smo se zakačile i tri dana nismo pričale, ali dobro...

foto: EPA/MAURIZIO BRAMBATTI

Uspeh donosi i popularnost. A kako se Ivana sa njom nosi?

-Nema puno privatnog života. Mediji su svuda i pokušavaju svašta da doznaju. Ona se ili nasmeje na takve situacije ili samo kaže da će proći. Nema nekih katastrofalnih komentara oko nje, pa da sada ona treba da se nervira. Naravno, postoje pozitivni i negativni komentari što je jako dobro, jer bi bilo čudno da je sve negativno ili da je sve pozitivno. Kada se izbalansira, sve bude dobro. I ne treba da se dopadneš svima, sto ljudi-sto ćudi. Sve je to normalno i sve je to život.

Nema te situacije u kojoj Vesna nije bila ponosna na svoje dete.

-Svi njeni uspesi i neuspesi su za mene vrh. Sama činjenica da se bavi sportom, da je profesionalni sportista koji je 20 godina na stazi je sjajno. Da li treba nastaviti priču? Ne! Znači, uvek sam ponosna na svoju decu. I da nije to što jeste, bila bih ponosna na nju. I na sina takođe, koji je kuvar. Ponosna sam na njih od prvog dana kada sam ih rodila.

Vesna je istakla da je ponosna od trenutka kada je rodila Ivanu, ali i otkriva:

-Ja sam znala da će ona to da bude. Nisam sada neskromna ili Bože moj, ali ja sam znala i ja sam njoj rekla: „Ja sam tebe rodila da ti budeš najbolja na svetu! Da budeš number one (broj jedan)! Da uvek budeš naj, naj, naj...“ Jednostavno, svesna sam da je ona šampionka. Svesna sam onoliko koliko bi trebalo da budem, ništa preterano. Ja sam pre svega mama. Majka.

Naravno, život ne čine samo uspesi, već i neuspesi i neke ne baš lepe stvari. U životu sportista te ne tako lepe stvari su povrede.

-Nju kada vidite u suzama na stazi znajte da je povreda vrlo ozbiljna i da je jako bolna. Ona jeste borac i nju i kada boli, ne boli. Ta povreda zadnje lože koja se desila u Belinu i zbog koje je propustila Svetsko prvenstvo je vrlo nezgodna i bol je žestok.

Majčine suze su zalile sve njene uspehe, povrede i neuspehe.

-Meni suze na oči nateraju i njene medalje, njeno stajanje na postolju, naravno, kada himna svira, to je onda vrh. Kada je postala svetska prvakinja i kada je zadržavala suze, evo i sada ću ja da krenem, ja je gledam i ona nikako da počne da plače. Onako sve guta knedle, a ja gledam u ekran i kažem: „Pusti suzu. Pusti suzu, dete! Olakšaj sebi.“ Tog trenutka je počela da plače, a onda se i mama sa druge strane ekrana, isplakala. Suze su uvek tu, i suze radosnice, i suze bola, jednostavno, onako emotivno dosta sve preživljavam.

O tom kobnom mitingu u Berlinu kada je Ivana doživela povredu, Vesna je rekla:

-Jedva smo uspeli da nađemo prenos. Trudili smo se, suprug je tražio po internetu i na kraju uspe da nađe takmičenje tog trenutka kada Ivana trči taj skok u kojem se povredila. Šta reći? Gledaš, iščekuješ, uspeli smo da nađemo, znamo kada skače, ali ne znamo šta se pre toga dešavalo, pojavljuje se skok i gledaš dete kako ti se povređuje. Svestan si toga da se povređuje i taj momenat kada je sela dole. Haos. Nakon toga, pokušavaš da je čuješ, bilo šta da kažeš, ali jednostavno reči ne vrede. Tog trenutka bih je zagrlila, bila pored nje. I to što su njene protivnice uradile, a sve su joj prišle, jeste fantastično.

Pre nego što je nastavila da govori o uspesima ćerke, Vesna je govorila o saradnji Ivane i Gorana Obradovića.

-Jani Hajdu je već otišao u penziju, dogurao je do svojih lepih godina i jednostavno ne bi mogao da je isprati dalje, tako da je promena kluba i trenera bio logičan sled stvari. I super je bilo. Ja sam čak mislila da će ona da zapuca i van zemlje, ali Srbija je Srbija. Imala je priliku da ode van zemlje, imala je pozive, ali rekla je da neće, da u Srbiji ima sve šta joj je potrebno i da neće da ide.

Ivana je verovatno i najmalerozniji sportista na planeti. Na Svetskom prvenstvu u Londonu, imala je poslednji skok za probijanje granice od sedam metara, koliko bi bilo dovoljno da osvoji zlato. I u tome je uspela, ali samo na prvi pogled. Nakon pregledanog snimka utvrđeno je da se prilikom skoka njen broj na leđima otkačio od špenadle i da je napravio sitnu distorziju na pesku, dovoljnu da ostane na 4. mestu (6,91 metar).

-Tamo se desilo šta se desilo, trebalo je pregrmeti to, znam da joj je bilo jako teško. Svima je bilo teško, ali njoj posebno. Dete je bilo spremno, desi se peh sa brojem. Bilo je neobično i nije bilo svejedno, ali to je sport. Dešavaju se čuda. Iz Ivaninog ugla fokus je na tom takmičenju bio na zlatu i cela priča je završena. Znali smo svi koliko je spremna, na primer tata njen je uvek blizu u prognozi koliko ona može da skoči, i mnogo je mirniji tokom takmičenja. Ja sam eksplozivna i temperamentna, pravi navijač. Ne volim da prognoziram. Nekada joj napišem: „Ajde sada mala mogla bi da skočiš nekih 7,20 ili 7,30 pa da završimo celu priču.“ Nešto onako u šaljivom fazonu. Prvo zlato u seniorskoj konkurenciji donelo je ispunjenje njenog cilja, a mi kao roditelji smo bili zadovoljni. To je bio samo početak.

Olimpijske igre u Tokiju su otkazane za 2021, a Ivana će na njima pokušati da dođe do zlata.

-Čekamo zlato u Tokiju i to je to! Spremamo se za to i evo ja kao mama imam taj osećaj. Opet kažem, nikada ne prognoziram, ali možda u sebi osetim, međutim to je moje. Ali volela bih da uzmemo to zlato i da završimo onako atletiku, odnosno da zaokružimo da smo uzeli sva zlata na svim takmičenjima. Stigne je umor i sve, ali kada pogledate da je 20 godina na stazi i da malo dolazi do zamora što je normalno. Ali ona ima cilj i fokus je na njemu. Ona želi to zlato i dok to ne ispuni ona će još biti u atletici.

Kao što smo već čuli Ivana od medalja priznaje samo najsjajniju. Uvek se bori samo za zlato. Na Olimpijskim igrama u Riju došla je do bronze. Treba li i da vam napišemo da nije bila zadovoljna?

- Uzela je bronzu na svojim trećim Igrama, ali ide ono „ali moglo je bolje, išli smo na zlato“.

Majci je trebalo puno strpljenja da Ivanu izvede na šampionski put. Ljubavi, frizure, tetovaže, stvari su koje je trebalo sa Ivanom „preživeti”.

-Rano je krenula u svu tu priču, sa devet godina je prvi put krenula na pripreme, a sa 18 je otišla u Novi Sad. Bila je zrela i kompletna ličnost. Trebalo je puno priče sa njom. Ona i Goran su se navikavali jedno na drugo. Ja ni sa Janijem nisam bila puno u kontaktu što se tiče treninga, a ni sa Goranom. Imala sam poverenja u njega, sve ono što su uradili to je između njih dvoje i za sada se to pokazalo OK.

Na red su došle i tetovaže.

-OK, to njoj znači, možda joj jednog dana neće značiti i možda će poželeti da ih skine. Apsolutno je njen izbor. Ne mešam se puno tu jer ne vredi, ona će uraditi ono što ona zamisli. Nisu nešto ružne ili katastrofa. Na nekim delovima tela gde se ne vide, ima i onih koje se vide. Kad obuče koktel haljinu onda se vide, ali se pokrije svilenom maramom, pa onda bude OK.

Na pitanje da li joj je žao što je rano prestala da se bavi atletikom, isključiva je:

-Ne. Ivana je nastavila tamo gde sam ja stala. Uživam u njenim uspesima. Neki put možda i sebe malo vidim kroz te njene skokove. Možda bih i ja tako skakala. Jurila je moje rezultate, prvo u skoku udalj, pošto sam ja više bila sprinterka nego skakačica, imala sam tada svojih 5,80 i sećam se da sam joj rekla, jer je ona i trčala i skakala, da kada bude moj skok preskočila da će dobiti mobilni. U to vreme tek su počeli da se pojavljuju mobilni telefoni. I verujte mi na sledećem takmičenju, ona je preskočila tih 5,80 i sva je srećna došla i kaže: „I šta sada!“ rekoh ništa, obećala sam mobilni, dobijaš. I dobila ga je. Pa sam joj onda kazala juriš maminih 12,0, ali vrlo brzo je i to prošla. Ko zna, možda da sam ja nastavila, ona bi sada jurila neke moje rekorde, ali to je prošlost i ne vraćamo se tamo. Ako se vraćaš u prošlost nema budućnosti. Držim joj fige za sve ovo što želi u životu i želim joj da ostvari sve snove.

I za kraj...

-Uvek mi je trebalo sa njom strpljenja. Uvek je želela više, bolje, uvek je negde žurila. Onda je malo vučeš nazad, pa kažeš „stani”, pa pričaš da će sve doći kada treba da dođe. Samo da se nikada ne osvrće iza sebe, šta god da je bilo, bilo je. Idemo dalje. Gledaš napred, glavu gore i samo, ja to bukvalno tako kažem, ganjaj. Samo napred. Samo ciljeve svoje ostvaruj, imaš podršku, imaš sve. Samo gledaj napred i niakda se ne okreći nazad.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Blic)