TIŠINA KOJA GUŠI KRIKE! Ovde deca beže u BORDELE i postaju MAJKE I ROBINJE, život im vredi manje od PARČETA TKANINE

Otvorite svoj ormar i pogledajte etikete na odeći koju nosite. Velike su šanse da na njima piše "Made in Bangladesh". U ovoj zemlji, koja se nalazi pri samom dnu svetskih lista po kvalitetu života, milioni žena i dece rade u tekstilnim fabrikama u uslovima koji se često opisuju kao oblik modernog ropstva. Šiju odeću za bedne nadnice, udišući prašinu i radeći u zagušljivim halama koje su za mnoge postale grobnice njihovih snova.

Država Bangladeš nije samo okretala glavu – dozvolila je da se razvije ozbiljan demografski paradoks. Dok u mnogim razvijenim društvima žene u proseku brojčano nadmašuju muškarce, u Bangladešu je situacija dugo bila drugačija, pa je u pojedinim periodima muškaraca bilo više. Razlozi leže u visokoj smrtnosti žena, koju su decenijama podsticali rani i učestali porođaji, ograničen pristup zdravstvenoj zaštiti, kao i komplikacije povezane sa nebezbednim, ilegalnim abortusima. U takvim okolnostima, položaj žena bio je izuzetno težak, a njihov životni vek i zdravlje često ozbiljno ugroženi.

Legalizovani pakao: Bordeli i deca sa "rokom trajanja"

Pre gotovo 25 godina vlasti su legalizovale prostituciju, čime su bordeli postali zakonski priznati objekti. Iako je cilj bio regulisanje ove delatnosti, brojni izveštaji organizacija za ljudska prava ukazuju na to da su eksploatacija, trgovina ljudima i prisustvo maloletnica ostali ozbiljan problem.

U pojedinim bordelima devojčice, neke stare svega 13 do 15 godina, završavaju kao žrtve seksualne eksploatacije. Do njih vode različiti putevi – neke beže od porodičnog nasilja i prisilnih brakova, dok su druge žrtve trgovine ljudima ili ih, prema navodima brojnih istraga, članovi porodice ili supružnici prodaju posrednicima radi zarade. Kada jednom dospeju u takav sistem, izlazak je izuzetno težak, jer ih često drže u dužničkom ropstvu, pod pretnjama i bez stvarne mogućnosti da slobodno napuste bordel.

Makroi, koji često imaju razgranate veze u policiji, pronalaze svaku devojku koja pokuša da pobegne i vraćaju je, nakon čega slede brutalne kazne koje služe kao opomena ostalima. Za ove nesrećne devojčice, jedini siguran izlaz iz bordela često je onaj "nogama napred".

Statistika užasa: Brak kao jedini način da se preživi glad

U zemlji u kojoj siromaštvo pogađa veliki deo stanovništva, žensko dete se u mnogim porodicama često doživljava kao dodatni teret. Podaci o dečjim brakovima u Bangladešu i dalje predstavljaju ozbiljan društveni problem:

• Bangladeš je među zemljama sa najvišom stopom dečjih brakova u svetu.
• Oko 59% devojčica uda se pre navršene 18. godine.
• Ispred njega nalaze se Niger, Centralnoafrička Republika i Čad.

Mnogi roditelji udaju vide kao način da smanje finansijski teret porodice, ali i kao pokušaj da zaštite ćerke od svakodnevnog nasilja i seksualnog zlostavljanja. Istovremeno, devojčice postaju meta znatno starijih muškaraca koji koriste njihovu ranjivost i neravnopravan položaj. Tako mnoge od njih postaju supruge i majke pre nego što prestanu da budu deca, preuzimajući odgovornosti za koje nisu ni fizički ni psihički spremne.

Kulturološka norma nasilja: "Nevinost" na papiru, modrice na koži

U Bangladešu nasilje u porodici za mnoge žene nije izuzetak, već deo svakodnevice. Statistika je poražavajuća: svaka treća žena pretrpela je fizičko nasilje bar jednom, dok skoro polovina njih trpi zlostavljanje redovno. Četvrtina žena bude pretučena samo zato što su se usudile da kažu „ne“ ili iskažu neslaganje sa mužem.

Pakao se ne završava sa suprugom. Muževljeva šira porodica često aktivno učestvuje u zlostavljanju, pa snaja neretko postaje meta na kojoj celo domaćinstvo istresa svoje frustracije. Država je decenijama i zakonski potvrđivala ovakvu diskriminaciju. Sve do 2019. godine, žene su u bračnim sertifikatima morale da se izjasne kao "nevine", "udovice" ili "razvedene". Tek tada je oznaka "nevina" zamenjena terminom "neudata". Decenijama su mnoge žene zbog nametnutih društvenih očekivanja o "čistoti" bile izložene poniženju, nasilju i zlostavljanju. Iako se zakon promenio, duboko ukorenjeni stavovi menjaju se mnogo sporije, pa je nasilje nad ženama i dalje ozbiljan društveni problem.

Tišina koja guši krike

U ovoj zemlji tišina za mnoge žene nije mir, već krik koji nema ko da čuje. Ćute jer su odmalena učene da je njihova patnja normalna, a da o sopstvenom životu i telu ne odlučuju same. Ćute dok šiju odeću u zagušljivim fabrikama, dok rađaju decu u siromašnim domovima i dok pokušavaju da prežive nasilje i siromaštvo. Najprostije rečeno, njihov život često se vrednuje manje od robe koju svojim rukama stvaraju.

Bonus video:

(Espreso/ Ženablic/ Prenela: T.M.)