SRBIMA SE PREVRĆE ŽELUDAC! Iskopavaju majke i očeve da se SLIKAJU sa njima, za UMRLE BEBE imaju NAJJEZIVIJI RITUAL

Zamislite da vam premine voljena osoba, ali umesto da je sahranite, vi je ostavite da živi sa vama u kući godinama. A onda, kada je konačno položite u grob, svake treće godine je ponovo iskopavate, presvlačite u modernu odeću i pozirate sa njom za porodični album. Ono što zvuči kao scenario za najgori horor film, za narod Toraja u Indoneziji je najnormalnija stvar na svetu, ultimativni dokaz ljubavi i najskuplji događaj u njihovim životima.

Visoko u planinama indonežanskog ostrva Sulavesi živi narod Toraja, izolovana zajednica koja ima potpuno drugačije shvatanje smrti od ostatka planete. Za njih smrt nije konačan kraj, niti tragičan presek, već samo spora prelazna faza ka zagrobnom životu koji nazivaju Puya. Zbog toga praktikuju jezive, ali duboko emotivne rituale koji vekovima šokiraju zapadni svet.

Mrtvac u dnevnoj sobi

Kada član porodice u plemenu Toraja prestane da diše, on se prema njihovoj tradiciji ne smatra mrtvim, već se naziva makula, što u prevodu znači "bolesna osoba". Njegovo telo se ne sahranjuje odmah. Ponekad prođu meseci, pa čak i decenije pre nego što se prikupi dovoljno novca za raskošnu ceremoniju sahrane (Rambu Solo).

Za to vreme, telo preminulog ostaje u tradicionalnoj porodičnoj kući (Tongkonan). Porodica ga tretira kao živog člana domaćinstva, svakodnevno mu donose hranu, vodu, pa čak i kafu i cigarete. Razgovaraju sa njim i pale svetlo u njegovoj sobi svako veče. Telo se nekada čuvalo uz pomoć posebnih biljaka, a danas se koristi formalin kako bi se sprečilo truljenje, pa preminuli zapravo biva mumificiran.

Krvava cena zagrobnog života

Zašto se toliko čeka na sahranu? Zbog novca i statusa. Sahrane u narodu Toraja koštaju na desetine hiljada evra. Prema njihovom verovanju, duša ne može da pređe u zagrobni život (Puya) ako porodica ne žrtvuje odgovarajući broj vodenih bivola i svinja. Bivoli su "prevozna sredstva" za duše. Što je pokojnik bio bogatiji i cenjeniji, to više bivola mora biti žrtvovano (ponekad i do 24, a cena jednog specifičnog albino bivola može dostići i neverovatnih 30.000 evra). Tek kada se prolivena krv upije u zemlju, osoba je zvanično "mrtva", a telo se smešta u drveni sanduk i polaže u grobnice isklesane visoko u krečnjačkim stenama.

Festival Ma'nene: Povratak iz groba

Međutim, odlazak u stenu nije kraj. Svake treće godine, u avgustu nakon žetve, odvija se najbizarniji festival na svetu - Ma'nene (Čišćenje leševa). Porodice odlaze do stena, otvaraju sanduke i pažljivo izvlače mumificirana tela svojih majki, očeva, baka i deka na svetlost dana.

Tela se detaljno čiste od prašine, insekata i plesni, a zatim sledi prizor koji redovno obilazi planetu. Mrtvi se presvlače u potpuno novu, čistu odeću. Muškarcima se oblače skupa odela i džins, stavljaju im se moderne naočare za sunce na lobanje, a u usta im se zatiču upaljene cigarete. Žene dobijaju nove, šarene haljine i nakit.

Članovi porodice ih uspravljaju, grle i masovno prave porodične "selfije" i fotografije sa mumificiranim telima predaka. Tokom rituala nema suza, ljudi se smeju i raduju što ponovo vide svoje voljene, uvereni da briga o precima donosi blagoslov, dobru žetvu i zdravlje celom selu.

Jeziva tajna

Možda najemotivniji, ali za strance najjeziviji deo tradicije Toraja naroda je način na koji se opraštaju od najmlađih. Bebe koje preminu pre nego što im izrastu prvi zubi ne sahranjuju se u stenama. Umesto toga, njihova sićušna tela se povijaju u tkaninu i polažu u izdubljene rupe u ogromnim stablima Tarra drveta.

Rupe se potom zatvaraju palminim vlaknima. Kako drvo raste i zaceljuje, ono bukvalno "upija" bebu u sebe. Toraja veruju da bela tečnost nalik mleku, koju ovo drvo ispušta, hrani dete, a da će drvo vremenom odneti bebinu čistu dušu pravo u nebo.

Nakon što se svečanost Ma'nene završi, mumificirana tela odraslih se vraćaju u sveža odela, a sanduci se popravljaju i vraćaju u stene, gde u miru čekaju sledeće tri godine i novi, radostan susret sa živima.

Bonus video:

(Espreso/ T.M.)