"Kad sam se rodio majka me je OSTAVILA U PAPIRNOJ KESI" A onda je video fotku bebe: "KAD SAM URADIO DNK TEST..."

Decenijama sam živeo sa jednom istinom - znao sam da sam usvojen. Ali nisam znao celu priču o svom dolasku na svet. Nisam znao da iza mog rođenja stoji događaj koji će me pratiti celog života i da ću jednog dana, sasvim slučajno, pronaći trag koji će mi otkriti deo moje prošlosti.

Ovako započinje ispovest Šervina Moskoviča koji decenijama traga za biološkom majkom. Njegovu priču prenosimo u celosti:

"Roditelji su mi rekli da sam usvojen kada sam imao oko pet godina. Ta vest me nikada nije povredila. Naprotiv, odgajali su me sa toliko ljubavi da nikada nisam osećao da mi nešto nedostaje. Bili su najbolji roditelji koje sam mogao da poželim, isto kao i za moju drugu usvojenu braću i sestre. Ipak, kako su godine prolazile, u meni je stalno postojala jedna tiha radoznalost. Pitao sam se ko su moji biološki roditelji, odakle dolazim i kakva je priča prethodila mom životu.

Bolest mog usvojitelja naterala me je da potražim svoje biološke roditelje

Kada se moj usvojitelj razboleo 1999. godine, počeo sam ozbiljnije da razmišljam o tome da pokušam da pronađem svoje biološke roditelje. Oko mog 35. rođendana, u martu, sedeo sam na pauzi za ručak na poslu kada mi je pala na pamet jedna ideja. Pomislio sam da odem u biblioteku i pogledam stare novine iz vremena kada sam rođen.

Biblioteka je čuvala stare zapise na mikrofilmu. Nadao sam se da ću možda pronaći neku objavu, vest ili bilo kakav trag koji bi me približio odgovoru koji sam tražio godinama. Vredelo je pokušati. Dok sam prelistavao stranice novinskog mikrofiša, ugledao sam naslov koji mi je zaustavio dah:

"Beba pronađena napuštena u automobilu."

U tekstu je pisalo da je jednog hladnog jutra, 23. marta 1964. godine, lekar koji je pozvan u bolnicu u Regini zbog hitne operacije krenuo kući. Kada je otvorio vrata svog automobila, ugledao je papirnu kesu na sedištu. Pomislio je da se neko šali sa njim. Ali unutra nije bila šala. Bila je novorođena beba. Dete je bilo umotano u ćebe, nosilo je pelenu i bilo je ostavljeno u kesi. A onda sam video fotografiju.

Fotografija bebe otkrila mi je istinu

Sedeo sam potpuno zatečen dok sam gledao fotografiju. Lice bebe sa slike bilo mi je neverovatno poznato. Podsećalo me je na fotografije mene kada sam bio mali.

"Ova beba liči na mene", pomislio sam.

Odmah sam otišao u Centar za socijalni rad i pokazao zaposlenima fotografiju koju sam pronašao u biblioteci. Rekli su mi da verovatno nisam ja ta beba pronađena na parkingu bolnice. Razočaran, vratio sam se na posao. Ali nekoliko minuta kasnije zazvonio je telefon. Zamolili su me da se vratim.

Čim sam ponovo ušao u kancelariju, imao sam osećaj da znam odgovor. Ja sam bio ta beba. Osoblje mi je potvrdilo da dete iz novinskog članka zaista jesam ja. Dali su mi dosije sa informacijama o događaju koji je obeležio početak mog života. Vratio sam se na posao potpuno zatečen.

Trebalo je 35 godina, ali sam konačno napravio prvi pravi korak ka razumevanju sopstvene prošlosti.

Počeo sam da kontaktiram ljude koji su se pominjali u članku - lekara koji me je pronašao, policajca koji je vodio istragu i druge osobe povezane sa tim slučajem.

Ti razgovori bili su emotivni i zanimljivi, ali nisu mi dali ono što sam najviše želeo - odgovor na pitanje ko su moji biološki roditelji.

DNK test mi je otkrio porodicu za koju nisam znao da postoji

Godinama kasnije, kada je DNK testiranje postalo popularno i kada su mnogi ljudi počeli da pronalaze davno izgubljene članove porodice, pomislio sam da bi to mogla biti moja šansa.

Godine 2016. poslao sam svoj DNK uzorak jednoj kompaniji. Gotovo odmah pojavila su se podudaranja. Nisam mogao da verujem kada sam dobio poruku od osobe koja je napisala da sam joj polubrat. Ubrzo sam saznao da imam polubraću i polusestre u Saskačevanu. Jedan od njih mi je dao ime i adresu mog biološkog oca.

A onda je usledio novi šok. Živeo je u istom gradu kao i ja. Seo sam u automobil i otišao do njegove kuće.

Susret sa biološkim ocem

Pokucao sam na vrata. Kada sam ga ugledao, dogodilo se nešto slično kao kada sam prvi put video fotografiju bebe u novinama. Video sam deo sebe u njegovom licu.

Ipak, njegovo sećanje više nije bilo najbolje. Nije mogao da mi kaže ko je moja biološka majka, niti je želeo da ima veću ulogu u mom životu. Bio sam srećan što sam ga upoznao, ali moja najveća želja ostala je ista. Želeo sam da pronađem svoju biološku majku. Ženu koja me je nosila devet meseci i koja mi je dala priliku da budem pronađen.

Imam samo jednu poruku za biološku majku

Već 25 godina pokušavam da je pronađem. Ljudi me često pitaju šta bih joj rekao kada bih imao priliku da razgovaram sa njom. Moj odgovor je jednostavan. Rekao bih joj samo: hvala. Da me nije ostavila u automobilu tog lekara, moj život kakav poznajem možda nikada ne bi postojao. Ne bih imao svoje usvojitelje koji su me voleli, ne bih imao porodicu koju danas imam i ne bih bio čovek kakav sam postao.

Ako ovo ikada pročita, želim da zna samo jedno: hvala joj od srca.

Nadam se da ćemo se jednog dana sresti i da ću moći lično da joj kažem ono što nosim u sebi sve ove godine.

Bonus video

(Espreso/Blic žena)