ODBILA DA SE UDA ZA MAFIJAŠA FILIPA KOJI JU JE OTEO I SILOVAO! Ucenjivao porodicu a ona uspela da prekine UŽAS i...

Na šta prvo pomislite kada se pomene Sicilija? Na jedan poseban, autentičan svet, na najveće ostrvo Mediterana koje odlikuju specifična kultura, tradicija i stil života, na romantični Palermo, impresivnu arhitekturu, prelepe plaže, specifičnu kuhinju? Ili na mesto rođenja kriminalne organizacije koja je više od vek i po važila za najmoćniji mafijaški klan, čiji se nemilosrdni zločini danas doživljavaju kao muzejski eksponati. Za policiju su članovi "porodice" nekad bili nedodirljivi. A onda se pojavila Franka Viola, hrabra devojka koja im se odlučno suprotstavila i promenila pravila igre.

Ona je simbol kulturnog progresa i emancipacije žena u posleratnoj Italiji, ali je, prema mišljenju sociologa, psihologa i javnosti, daleko više od toga. Heroina koja je, jedva punoletna, uspela da slomi točak okrutnosti koji se godinama okretao na rajskom ostrvu, suprotstavivši se tradiciji i pravilima moćne organizacije čiji su se pipci protezali po svim krajevima planete. Zove se Franka Viola i u istoriju je ušla kao prva Sicilijanka koja je odbila da se uda za svog otmičara.

Do pre samo šest decenija, prava žena na jednoj od najvećih evropskih turističkih atrakcija bila su ozbiljno kršena. Štaviše, gotovo da nisu ni postojala. Kodeks časti i dalje je bio temelj moći "Cosa Nostre", uticajne kriminalne organizacije nastale u 19. veku.

Zasnovano na porodičnoj strukturi, strogoj hijerarhiji i zakonu ćutanja ("omerta"), zloglasno društvo bavilo se iznudama, trgovinom drogom, pranjem novca i drugim nezakonitim delatnostima. Prava kriminalna sila koja je, na daleko romantičniji način, kako to već "fabrika snova" ume, dospela i do "pokretnih slika". Ali, nećemo sad o "Kumu" i dinastiji Korleone...

Otmica neveste i "rehabilitacioni brak"

Mafija je podržavala jedan od najsramnijih običaja u ljudskoj istoriji – otmicu neveste. Drugim rečima, od devojke koja bi zapala za oko uticajnom muškarcu očekivalo se da po svaku cenu postane njegova supruga. Neposlušnost se kažnjavala, ne samo sramotom, već i daleko gorim (zlo)delima.

Samo nekoliko sati provedenih van roditeljskog doma bilo je dovoljno da porodica razmotri buduću zajednicu između devojke i njenog otmičara (u ovom slučaju eufemizam za silovatelja). Nikoga nije zanimalo da li je ona na to pristala ili ne. A uglavnom nije pristajala. Važno je bilo da se od tog trenutka smatrala "palom". Jedini izlaz bio je brak.

Italijanski zakonik nekad je čak uključivao koncept "rehabilitacionog braka" (matrimonio riparatore): ako bi se otmičar (silovatelj) oženio svojom žrtvom, to se nije smatralo zločinom. Sramni običaj je, jasno, kriminalcima davao odrešene ruke. Nakon silovanja, od devojke se očekivalo da prestane da bude "ponosna" i da se samo moli da njen "plemeniti" budući muž ne promeni mišljenje, ostavljajući je u dubinama očaja i večne osude.

Sve se promenilo 1965, kada se osamnaestogodišnjakinja Franka Viola pobunila protiv okrutnih vekovnih običaja i mafijaških pravila kako bi izborila svoje pravo da živi u svetu gde udaja za mučitelja nije bio jedini način da se izbegne javna sramota.

Odbila da se uda za sina mafijaškog bosa

Lepa Franka rođena je u Alkamu, naselju na severu ostrva, u porodici skromnih farmera. Novca je bilo malo, a ljubav je za siromašnu radničku klasu predstavljala luksuz. Kada je napunila 15 godina, roditelji su nevoljno pristali da je udaju za Filipa, najmlađeg sina lokalnog moćnika Don Melodije i nećaka mafijaškog bosa Vinćenca Rimija.

Međutim, šest meseci je ponosna devojka odbijala mladog kriminalca, iz sasvim opravdanog razloga – nije ga volela. Do veridbe je došlo jer su roditelji napravili dogovor, ali od venčanja nije bilo ništa, jer je "neizabranik" uspeo da se uplete u skandaloznu aferu.

Mladić je, naime, optužen za krađu. Da bi izbegao pravdu, pobegao je u Nemačku. Shvativši to kao poklon od Boga, Frankin otac požurio je da sve otkaže. No, bezbrižnost je kratko trajala... Filipo se, po odsluženju kazne, vratio po farmerovu lepu ćerku. Plakala je, preklinjući oca da ne obnavlja ugovor. Iako se plašio ratobornog klana, Bernardo Viola je odbio da uda svoju ćerku, uvredivši porodicu koja nije navikla da čuje "ne".

Svestan da neće snositi posledice, Filipo je odlučio da uradi nešto što su radili mnogi pre njega: da ukrade mladu i iskoristi pravo na "rehabilitacioni brak". Skupio je bandu (prema nekim izvorima osmoricu ljudi, prema drugim dvanaestoricu), sačekao da njen otac ode, i 26. decembra 1965. godine provalio u kuću. Pretukli su majku i, pod pretnjom vatrenim oružjem, odveli Franku i njenog mlađeg brata. Dečak je ubrzo pušten, ali mu je naređeno da poruči ocu da Franka neće biti povređena i da će uskoro postati "ugledna udata dama".

Nasilje nije slomilo hrabru Sicilijanku

Filipo ju je odveo u kuću svoje sestre na periferiji, gde ju je silovao i držao zatočenu nedelju dana. Kasnije je tvrdila da je mafijaš, iako je mogao da sačeka do braka, pošto ionako nije imala šanse da odbije, odlučio da je kazni zbog ponosa i tvrdoglavosti. Međutim, nasilje nije slomilo habru devojku. Naprotiv. Suprotstavivši se užasnoj tradiciji, Franka je odbila da se uda, a onda učinila još nešto za to društvo nezamislivo – tužila je silovatelja.

Sicilija nikada nije videla ništa slično. Suđenje je postalo senzacija u celoj zemlji, štampa je poludela, o događaju su pisali i američki listovi poput "Njujork tajmsa"... Zanimljivo je što se novinari, uprkos tome što je slučaj uključivao nasilje i varvarske tradicije koje su žene decenijama morale da trpe, nisu fokusirali samo na njenu borbu. Pisali su i kako je izgledala: na sudu je bila dostojanstvena, puna prkosa, ali i "prelepa", "nežna", "vitka".

No, najvažnija je bila njena izjava: pogledala je u optuženog mafijaša, rekla mu da odbija da se uda za njega i uputila poziv drugim ženama – da se ne plaše da brane svoju čast i pravo da donose odluke. Filipo Melodija proglašen je krivim i osuđen je na 11 godina zatvora, a sedam njegovih saučesnika dobilo je četvorogodišnje kazne.

Nacionalna heroina i inspiracija

Iako su se divili Franki i njenoj hrabrosti, mnogi su sa žaljenjem konstatovali da će do kraja života biti osuđena na samoću. No, suprotno predviđanjima konzervativnog sveta, Franka se ipak udala. U decembru 1968. godine, u ranim jutarnjim časovima kako bi izbegla pažnju medija i javnosti, izgovorila je sudbonosno "da" dugogodišnjem prijatelju iz detinjstva Đuzepeu Ruisiju. Ipak, morao je da zatraži dozvolu za vatreno oružje kako bi zaštitio suprugu, sebe i njihovu buduću porodicu. Znao je da "Cosa Nostra" nikome ne prašta.

Predsednik Italije poslao je nacionalnoj heroini 40 dolara kao poklon za venčanje, a ministar saobraćaja mladencima je obezbedio mesec dana besplatnog putovanja vozom. Primio ih je i papa Pavle VI. Nekoliko decenija kasnije, 2014, Franka Viola odlikovana je ordenom zasluga za narod Republike Italije.

Danas ima 78 godina i još uvek živi u Alkamu sa suprugom, sinovima i unucima. Filipo je po izlasku iz zatvora proteran sa Sicilije. Nije dugo uživao na slobodi – dve godine kasnije ubijen je u Modeni. Na osnovu ove priče snimljeno je nekoliko filmova, a najpoznatiji je "La moglie piu bella" iz 1970, sa tada petnaestogodišnjom Ornelom Muti.

Bonus video:

Espreso/zenablic/TM