mračno da mračnije ne može!
VARVARSKO IŽIVLJAVANJE NAD SUROVO SIROMAŠNIMA U BEOGRADU! Bogati gledali ljude KAKO SE TAKMIČE I UMIRU OD ALKOHOLA!
U osvit velikog Vaskršnjeg posta, na Beli ili Čisti ponedeljak, krajem februara, nekadašnjim Beogradom bi se, umesto duha pročišćenja, širio miris ustajalog dima i jeftine rakije
Bio je to dan rezervisan za “bekrijsku slavu” – običaj koji je, iako formalno posvećen molitvi za dobar rod šljivika i vinograda, u praksi predstavljao brutalno i gotovo varvarsko takmičenje u opijanju. I u iživljavanje nad najranjivijim osobama u tadašnjem Beogradu – onima surovo siromašnima.
Dok je većina stanovnika prestonice ovaj običaj s pravom smatrala “najnesimpatičnijom pojavom i ružnim obeležjem našeg društva“, u kafanskim kuloarima on je predstavljao vrhunsku zabavu za besposlene i siromašne, ali i za one koji su imali novaca.
Iza kulisa “praznika” stajao je čist profit i surova eksploatacija. Gazde pojedinih kafana organizovale su proslave kako bi “razradile lokal” i sklopile trgovačke poslove. Njihova meta bili su mučeni ljudi već duboko ogrezli u alkoholizam, čija se zavisnost beskrupulozno koristila u nečovečne svrhe.
Ogranizatori “bekrijske slave” bili su vlasnici kafana željni zarade, a sirotinja i ubogi besposleni radnici su vrbovani da se “bore za titulu najvećeg pijanice” i da piju do besvesti. Neretko i do smrti!
Oni sa parama zauzimali su pozicije sa kojih bi mogli najbolje da prate svoje favorite, besomučno su plaćali pića takmičarima i kladili se na pobednika, uživajući u gnusnom prizoru.
Čak ni teška ekonomska kriza nije sprečila održavanje ovih nadmetanja. Štampa iz 1936. godine beleži da su se slične scene mogle videti čak i u poznatim i renomiranim beogradskim kafanama:
– Juče su se mogle videti, kao i ranijih godina, sasvim slične slike na bekrijskim slavama, kako na onoj u “Čuburi”, tako i na Čukarici kod “Posavine” – dalo se pročitati u beogradskim novinama.
Atmosfera je bila mučna. Grupe ljudi trudile su se da popiju što veću količinu alkohola u što kraćem vremenu. Kada bi organizam popustio, a takmičar pao pod sto potpuno bez svesti, gazde kafana bi reagovale brzo, ali ne i humano!
Da smrt ne bi “poremetila tok dalje utakmice”, mortus pijane bi izbacivali napolje, na hladnoću i sneg da ne bude da su umrli kod njih u lokalu, dok bi se takmičenje nastavljalo još ubrzanijim tempom.
– Pozitivno se zna da je skoro svuda, za vreme tih pijanačkih proslava, bilo žrtava – pisale su novine.
Danas bekrijske slave i dalje postoje u nekim krajevima Srbije, ali su one, srećom, izgubile svoj mračni i destruktivni karakter koji su imale uoči Drugog svetskog rata.
Daleko od surovih takmičenja u opijanju, ali i preživljavanju, današnja okupljanja služe isključivo za druženje, zdravicu i uživanje u tradiciji, bez senke eksploatacije i ljudske bede koja je nekada pratila beogradski Čisti ponedeljak.
Bonus video
(Espreso/Kaldrma)