POLICIJA USRED ŠUME NAŠLA IGRAČKE I DEČIJU ODEĆU! A onda su videli Ninu sa dve devojčice: Kada su čuli šta priča...

Nina Kutina, majka troje dece iz Krasnojarska, poslednje dve nedelje provela je u pećini kod Gokarne, na zapadnoj obali Indije jer je želela da zaštiti svoje ćerke od njihovog oca.

Pećina u Indiji, kako je opisala Ruskinja, bila je "velika, lepa i s pogledom na okean". Bila je opremljena hranom, kuvala je na gasu, deca su se igrala i čak plivala pored vodopada. A sin joj je ostao kod prijatelja da bi mogao da ide u školu.

Možda je živela i duže tu, ali je tokom racije u blizini Gokarne policija primetila stvari koje se suše u šumi i dečije igračke razbacane okolo. Ubrzo su pronašli vlasnicu, ispostavilo se da je to Nina Kutina, a njene dve ćerke su živele sa njom u prirodnom domu.

Šestogodišnja Prema i četvorogodišnja Ama pratile su majku i nisu odmah shvatile da porodica ima problema. Život u pećini nije dozvoljen jer se područje smatra opasnim, a na ovom mestu ima mnogo otrovnih zmija. I generalno, to nije dom.

Ubrzo su se pojavili i drugi detalji: Ruskinja nije imala vizu, a krila se u pećini ne zbog rizika od deportacije, već zato što je krila svoje ćerke od njihovog oca, sina bogate porodice iz Izraela. Sa svakom novom činjenicom, priča je postajala sve zamršenija.

Dva neuspela braka

Putovanje od Krasnojarska, gde je Kutina rođena i odrasla, do indijske pećine bilo je dugo, sa nizom teških gubitaka i ljubavnih veza. U svom rodnom gradu, Nina je diplomirala filologiju na Pedagoškom univerzitetu. U mladosti se kretala u kreativnim krugovima, nastupala na bardovskim festivalima, a tamo je upoznala i svoju prvu ljubav. U ovom braku rodio se sin Dmitrij, ali ubrzo njen prvi suprug je preminuo.

Nina je 2012. godine došla u Moskovsku oblast da nastupa u umetničkom prostoru Guslica. Tamo ju je sudbina spojila sa učiteljem po imenu Andrej. Ispostavilo se da su slični: oboje su voleli umetnost, komponovali muziku i sanjali o putovanjima. Tako je počela nova faza u Nininom životu, ispunjena duhovnim praksama i lutanjima. Zajedno je par putovao u mnoge zemlje, živeći od novca koji su zarađivali izdavanjem nekretnina u svojim rodnim gradovima. U porodici se rodio dečak, koji je dobio ime Lučezar, a roditelji su ga od milošte zvali Lučik.

Vreme je uništilo i ovu zajednicu: Nina se sve više posvetila svojim vežbama, a Andrej je bio primoran da se vrati pravom poslu. Vremenom su se supružnici razdvojili, a Nina se preselila u Indiju.

U Indiji našla novu ljubav

U Goi, u njenom srcu je ponovo bilo mesta za ljubav. Jednog dana, Nina je upoznala čoveka iz Izraela. Dror Goldštajn, kao i ona, voli muziku. Ali za razliku od Nine, njemu ništa nije trebalo, jer je poticao iz bogate porodice.

Iako ova zajednica nije bila zvanično registrovana, tako da zvanično nisu bili u braku. Ninini prijatelji, sa kojima je održavala odnose, sećaju se kako se Ruskinja žalila na porodicu Drora: majka je bila kategorično protiv takve snahe i činila je sve da uništi ovu vezu.

Dok je Nina shvatila da je trudna, već su raskinuli. Ruskinja je rodila Premu u tajnosti od svog bivšeg ljubavnika. Bio je to težak period, nije se mogla očekivati pomoć, ali se snašla. Dror je saznao za svoju ćerku tek kada se vratio u Indiju. Ovaj događaj je ponovo ujedinio par, i ubrzo se u porodici pojavila još jedna ćerka Ama.

Prema jednoj verziji, zbog sukoba sa ocem devojčica, Nina je bila primorana da se sakrije u pećini. Šta se dogodilo između nje i Izraelca, još uvek je pitanje.

„Želim da budem tu za svoje dve ćerke. Želim zajedničko starateljstvo. Želim da mogu da ih viđam, da budem tu za njih i da budem otac. To je to.“ govori Goldštin je indijskim novinarima: „Od samog početka mi je rekla da ako ne živim u istoj kući sa njima, ne bi trebalo uopšte da komuniciram sa njima.“

Njegova verzija je ovakva. A Nina izbegava ovu temu, osim što naglašava da svu svoju decu odgaja sama i ne očekuje pomoć ni od koga.

„Bila sam u oko 20 zemalja u proteklih 15 godina. Sva moja deca su rođena na različitim mestima. Sva sam ih sama rodila, bez bolnica ili lekara, jer znam kako se to radi. Niko mi nije pomogao, sve sam sama uradila“, insistira žena.

Najstarije dete joj umrlo

Prijatelji Ruskinje kažu da je ona neiskrena - Dror joj zaista pomaže novcem, a porodica je taj novac koristila za iznajmljivanje pristojnog stana. Ali onda je čovek počeo da zahteva obračun potrošenog novca, insistirajući da mu se ne ograničava komunikacija sa ćerkama.

„Dajem joj novac svakog meseca, a onda dolazim ovde u Indiju da provedem šest meseci sa njima jer imam druge obaveze za narednih šest meseci. Osim toga, viza je samo na šest meseci“, insistira čovek.

Nina nije volela zavisnost i život po tuđim pravilima, i to ju je nateralo da prekine sve veze i da se sakrije sa svojim ćerkama i Lučezarom.

Nina je konačno shvatila da je ostala sama sa svojim problemima kada se u njenom životu dogodila tragedija njen najstariji sin Dmitrij je preminuo pre 9 meseci. Vera joj je pomogla da preživi ovaj gubitak: Nina je kremirala sina i nosila njegov pepeo svuda sa sobom. Kada je policija došla u pećinu, nisu joj dozvolili da ponese urnu sa pepelonsa sobom i to je Ruskinji jako teško palo.

„Trenutno nas drže na neudobnom mestu. Prljavo je, nema privatnosti, a daju nam samo običan pirinač za jelo. Mnogo naših stvari je odneto, uključujući i pepeo mog sina, koji je preminuo pre devet meseci“, ogorčena je Ruskinja.

Ona sve što se sada o njoj govori i piše naziva lažju.

„Nisam dovela svoju decu da umru u džungli!“, kaže ona novinarima. „Osećali su se dobro, bili su srećni, plivali su ispod vodopada. Imali smo dobra mesta za spavanje, bili smo kreativni, jeli smo ukusnu hranu koju sam kuvala na gas. Ne mislim da sam luda. Moja deca već znaju da čitaju i pišu. I nije istina da su umirali od gladi.“

U pećini je zaista bilo mnogo hrane, Nina se pobrinula da njene ćerke žive udobno. A sina je slala kod prijatelja, pošto je Lučezar morao da ide u školu. Ruskinja je zarađivala novac na sve moguće načine: držala je kreativne časove, mogla je da čuva tuđu decu, a pomagali su joj i brat i otac.

„Dakle, uvek imamo dovoljno novca za najosnovnije stvari“, deli ona.

Sada se slučaju pridružila i ruska ambasada, ali Nina nije naročito željna povratka u domovinu. Njena indijska viza je odavno istekla, ali Indija je bliska ženinom duhu.

Sada porodica čeka da vidi kako će se odlučiti njihova sudbina. Otac devojčica takođe sa zebnjom čeka ovu odluku i nada se da će mališani ostati u Indiji. Barem je Ama definitivno državljanka ove zemlje. A to znači da bi Nina mogla biti odvojena od svoje ćerke, možda se zato žena sakrila u pećini u divljoj džungli.

POGLEDAJTE I - "ON VIŠE NIJE TVOJ" Teška ispovest Marije kojoj su uzeli dete na porođaju: 40 godina kasnije stigla je ČUDNA PORUKA

U Severnoj Irskoj decenijama su se skrivale strahote koje su se od 1920-ih pa sve do kasnih 1990-ih dešavale u domovima za neudate majke - gde su mlade trudnice, umesto pomoći i podrške, trpele razne kazne i sramotu. Te institucije, koje su uglavnom vodile verske organizacije, postale su sinonim za patnju, prinudni rad i oduzimanje dece.

Mnoge žene su u njima rodile decu koja su im odmah po porođaju bila oduzimana i davana na usvajanje, često bez njihovog pristanka i ponekad čak u inostranstvo. Među njima je bila i Marija Arbakl, koja je u dom dospela sa samo 17 godina, trudna i odbačena od porodice. Umesto podrške, dočekale su je hladne ruke sestara i zidovi koji su skrivali krike i suze.

"Rekli su mi da sam grešnica i da moram da se pokajem. Radila sam od jutra do mraka, a dete su mi uzeli čim sam ga rodila", ispričala je Marija, danas u poznim godinama, dok čeka da pravda, makar simbolično, konačno stigne.

"On više nije tvoj"

Marija je imala samo 18 godina kada su joj oduzeli sina. Bila je potpuno sama, bez porodice i krova nad glavom. Sve što je tada imala bio je njen sin u naručju, nad kojim nije imala nikakvu kontrolu i nije mogla da odlučuje šta će se desiti s njim. A onda je stigla rečenica koja joj je zauvek promenila život:

Marija i danas pamti dečju sobu i redove malih krevetića. Radnici su joj stalno govorili da mora da zaboravi i da nema pravo da voli. Šesta nedelja nakon porođaja donela je potpise na dokumentima koji su zauvek odvojili nju i njenog sina Pola.

Poslata u dom da ne sramoti zajednicu

"Samo sam plakala. Socijalni radnici su mi doveli Pola da ga vidim poslednji put. Samo sam plakala. Danas osećam bes jer znam da su me ubedili da nemam izbora", priseća se Marija.

Marija je odrasla u hraniteljskoj porodici, gde nikada nije osetila podršku. Kada je zatrudnela, poslali su je u dom "da ne sramoti zajednicu", a u tom trenutku nije imala nikoga kome bi se obratila.

Nije bila jedina - prema izveštaju irske vlade iz 2021. godine, više od 9.000 beba je umrlo u ovim ustanovama, a tokom iskopavanja u Tuamu 2017. godine pronađeni su posmrtni ostaci dece koja su sahranjena bez ikakvih obeležja.

Za sinom tragala punih 40 godina

Nakon svih trauma koje je preživela u domu, Marija se kasnije udala i rodila još petoro dece. Preselila se u Englesku, ali nikada nije prestala da misli na sina. Godinama ga je tražila, dok je svaki njegov rođendan bio podsetnik da negde, daleko od nje, jedno dete, a kasnije muškarac, slavi rođendan bez majke.

"Nikada nisam znala da li je živ ili mrtav. Uvek sam zamišljala kako izgleda, da li liči na mene. Uvek su mi u mislima bile njegove tamne oči", rekla je.

"Ja sam, tvoj sin. Čujem da si me tražila"

Četiri decenije kasnije, 2021. godine, Marija je dobila poziv koji je sve preokrenuo. Socijalni radnik joj je rekao da su pronašli njenog sina, skoro 40 godina starog, koji je živeo pod novim imenom. A onda, nekoliko meseci kasnije stigla je poruka na Fejsbuku:

Marija se priseća trenutka kada je pročitala poruku:

"Gledala sam u ekran i nisam mogla da verujem da su reči koje sam čekala pola života konačno stigle".

"Bila sam dete koje nisu pitali ništa"

Dopisivali su se nedeljama, a onda je on predložio da se sretnu.

"Znala sam da više nije beba, ali kad sam ga ugledala, samo sam ga zagrlila i nisam mogla da ga pustim. Bilo je to kao da sam ponovo udahnula život", rekla je.

Danas se često čuju i pokušavaju da izgrade odnos koji im je oduzet.

"On je imao lepo detinjstvo, ali uvek osećam da u dubini duše sumnja da sam ga napustila. Nisam. Bila sam dete koje nisu pitali ništa", zaključila je ona.

JEDNA MAJKA OSTAVILA JEZIVU PORUKU, PA NESTALA

Pozivajući se na kancelariju šerifa okruga Skagit, Mikajla Standridž, 25-godišnja majka jednog deteta, poslednji put je viđena kako beži iz kuće u kojoj je boravila u Кonkretu, Vašington, dok je pokušavala da pozove hitnu, kada je nestala ujutro 21. aprila prošle godine.

Nakon što je bila povezana sa dispečerom, Mikajlin poziv je prestao i od tada više nije viđena.

Njena tetka Anđela Anderson rekla je da je potraga za njom bila "užasna noćna mora kroz koju je prošla naša porodica".

- Molim se, ali ne izgleda dobro. Imala je zaista težak život. Odgajale su je dve tetke i deda i baka. Ona je prelepa devojka i naletela je na pogrešne ljude - rekla je druga tetka i organizatorka potrage Martoni.

Martoni je najavila potragu za svojom nećakinjom na svojoj Fejsbuk stranici, dok je takođe podelila misteriozni post na društvenim mrežama koji je objavila pet dana pre nego što je nestala, u kojem je napisala: "Ako ikada nestanem, znajte da nisam otišla"

Do današnjeg dana, godinu dana nakon nestanka, Mikajla još uvek nije pronađena.

JOŠ JEDNA ŽENA NESTALA, ALI SE POJAVILA POSLE 22 DANA - ŠOK PRIČA

Šeri Pipin je mama dvoje dece iz Kalifornije koja je nestala kada je 2016. godine izašla na trčanje. Pojavila se 22 dana kasnije, na auto-putu, sa ranama i tvrdnjom da je kidnapovana.

Saga oko toga šta se stvarno desilo i dalje traje, a sada je pretvorena u novu dokumentarnu seriju koja intrigira svet željan da sazna pravu istinu o "savršenoj ženi", kako su je svi znali.

Šeri Papini, tada 34-godišnja majka dvoje dece, dospela je na naslovne naslove svih nacionalnim medija u Americi nakon što je 2. novembra 2016. nestala dok je trčala u blizini svog doma u Redingu u Kaliforniji, ostavivši za sobom mobilni telefon, slušalice ali i komad kosa.

Kit Pipini, njen muž, bio je odmah osumnjičen, ljudi su secirali svaki njegov potez u svojim brojnim medijskim nastupima tražeći znak da je kriv.

Muž odmah osumnjičen

"Svi su mislili da sam ja to uradio. Ali nisam imao šta da krijem. I svakako, u to vreme, nisam mislio da Šeri ima šta da krije", ispričao je muž a mnoge je cela priča podsetila na dijabolični triler "Gone girl" sa Benom Aflekom i Rouzmund Pajk.

Tri nedelje kasnije, na Dan zahvalnosti, Šeri je otkrivena pored puta, prekrivena povredama i sa lancem oko struka. U početku je odbila da razgovara sa policijom, ali je na kraju rekla da su je dve žene zarobile, da su je držale u maloj, mračnoj sobi i izgladnjivale, tukle i žigosale. Pustile su je navodno, posle jedne žustre svađe između njih dve, a Šeri je tvrdila da ima maglovita sećanja na sve i da je pod teškom traumom. A onda je polako počelo da se odmotava klupko istine.

Policija je uzalud pokušavala da pronađe žene, jer je zajednica bila zabrinuta da je Šeri samo jedna od žrtvi. Prvo su svi mislili da je muž kriv, a onda su sumnjičali bilo koje dve Latino žene na ulici jer su otmičarke navodno bile Južnoamerikanke.

Muž je kasnije ispričao kako mu je ona s vremena na vreme prebacivala što je nije spasio, i rekao je da mu je bilo teško da živi sa krivicom. Opšta bura se vremenom stišala a onda je finalno 2020. godine, nakon godina ćorsokaka, istražitelji FBI i kancelarija šerifa otkrili šta se stvarno desilo - Šeri nikad nije bila oteta!

Jedan dokaz je uništio njenu laž

Upravo o tome je nova Hulu serija od tri epizode koja se ​​odvija hronološki, nagrađujući gledaoce koji se drže početne epizode ​​koja izgleda da detaljno opisuje jednostavnu otmicu. Kako se emisija nastavlja, a vidimo sve više i više intervjua sa Kitom - ali nijedan sa Šeri - počinjemo da shvatamo da stvari nisu onakve kakve izgledaju.

Krucijalni dokaz je trag DNK koji je otkriven na Šerinoj odeći koji je pripadao Džejmsu Rejesu, jednim od Šerinih bivših momaka. Kada su mu istražitelji ušli u trag, rekao im je da ga je Šeri zamolila da je pokupi na mestu gde je iscenirala otmicu, a zatim da je vrati svojoj kući u Kosta Mesi, stotinama milja niz obalu. Čak ga je zamolila da joj pomogne da nanese sebi povrede kako bi potkrepila svoje tvrdnje o otmici.

Skoro dve godine kasnije, Šeri je priznala da je sve slagala. Osuđena je na 18 meseci zatvora. Na pitanje saveznog sudije da li je kidnapovana, odgovorila je samo sa "ne". Muž je podneo zahtev za razvod dva dana kasnije.

"Tužno je. Voleo sam ovu ženu. Sve bih uradio za nju. Volim našu decu. Bio sam zaslepljen", rekao je njen muž Kit.

Šeri je puštena iz zatvora prošle jeseni i vratila se u istu zajednicu koja ju je toliko tražila pre osam godina. Kit, međutim, nema kontakt sa njom.

"Ne razgovaram sa njom, osim ako imamo sastanak sa sudom. Ne razgovaramo, ali smo u istoj prostoriji. I ona viđa decu jednom mesečno u posetama pod stručnim nadzorom".

Ona nikada nije htela da priča ni za medije ni za dokumentariste o onom što se desilo.

"Na osnovu onoga što smo čuli od ljudi koji su bliži Šeri, čini se da se nekako drži svoje priče, da je oteta. Postoji čitava priča koju ona još uvek priča", ispričao je reditelj nove serije o Šeril.

DRUGA MARIJA JE NESTALA SA 13 GODINA, PA SE POJAVILA 20 GODINA KASNIJE NA KUĆNOM PRAGU

Marija Luiz Dej bila je nežna devojčica s teškom prošlošću. Do svoje trinaeste godine, pretrpela je više traume nego što većina ljudi iskusi za ceo život.

Odrastala je u gradiću Litl Fols u dolini Mohok u Njujorku, zajedno sa sestrama Šeri i Keti. Njihovo detinjstvo bilo je daleko od idiličnog. Nakon što su oduzete iz nestabilnog doma, devojčice su prebacivane iz jednog hraniteljskog doma u drugi.

Marija (Meri) je kasnije ponovo spojena sa svojom biološkom majkom, Šarlot, koja se u međuvremenu udala za vojnika Vilijama Hula i preselila u Sajdsajd, Kalifornija. Ali njihov novi život nije bio bajka. U julu 1981. godine, Meri je nestala – bez traga.

Nestanak bez objašnjenja

Njena porodica tvrdila je da je pobegla od kuće. Drugi su verovali da ju je ubio očuh. Međutim, bez tela i bez ikakvih tragova, njen nestanak postao je jedna od onih misterija koje detektivi ne mogu da zaborave.

Sve do 25. novembra 2003. godine.

Više od 1.100 kilometara dalje, pojavila se žena sa istim imenom i datumom rođenja kao Meri.

Bilo je previše neverovatno da bi bilo istinito.

Mračna porodična tajna

Meri Luiz Dej rođena je 19. februara 1968. godine u Litl Folsu, kao ćerka Šarlot i Čarlsa Deja. Imala je dve mlađe sestre, Keti i Šeri.

Njihovo detinjstvo obeležilo je seljakanje iz jednog hraniteljskog doma u drugi. U međuvremenu, Šarlot je započela vezu sa vojnikom Vilijamom Hulom, koji je kasnije postao Merin očuh. Kada su se venčali, uspeli su da dobiju puno starateljstvo nad Meri i Keti, dok je Šeri ostala u hraniteljskoj porodici.dffsdf

Život sa porodicom nije bio lak za Meri. Prema svedočenjima, očuh ju je zlostavljao, a ona je više puta pokušavala da pobegne. Policija ju je uvek vraćala nazad.

Godine 1980, socijalne službe su je smestile u zaštitni dom zbog sumnje na zlostavljanje. Ipak, ubrzo su je vratili porodici – odluka koja joj je možda presudila.

Kobne noći 1981. godine

U julu 1981, Meri je nestala. Ono što je šokiralo istražitelje bilo je to što njeni roditelji nisu ni prijavili njen nestanak.

Tek 1992. godine, njena sestra Šeri prijavila je slučaj policiji. Do tada, bilo je malo tragova koje su detektivi mogli da prate.

Kada je policija konačno pokrenula istragu 2002. godine, Keti je ponovo vraćena u porodičnu kuću kako bi opisala poslednji dan kada je videla Meri.

Prema njenom sećanju, dok su bile same kod kuće, njihov pas je počeo da se oseća loše i na kraju uginuo u kuhinji. Kada se Vilijam vratio, optužio je Meri da ga je otrovala.

„Počeo je da viče na nas… uplašila sam se… nastao je pakao,“ rekla je Keti.

Videla je kako Vilijam tuče njenu sestru. Meri je imala samo 13 godina. Poslednje što je Keti zapamtila bio je prizor krvi koja je curila iz sestrinih usta.

Sledećeg jutra, majka im je jednostavno rekla da je Meri „pobegla“.

Dokaz koji nikada nije pronađen

Posle njenog nestanka, roditelji su zabranili deci da prilaze određenom delu dvorišta. Kada su istražitelji konačno prekopali to mesto, psi tragači pronašli su dečju cipelu i kaiš – ali ne i telo.

Policija je bila sigurna da je tu nekada bilo zakopano telo, ali da je u međuvremenu premešteno.

U međuvremenu, Vilijam je tokom ispitivanja rekao:

„Šarlot mi je te noći rekla da je videla Sotonu u mojim očima. Rekla je da sam bio opsednut demonom.“

Na pitanje da li bi taj „demon“ mogao da ubije Meri, odgovorio je: „Da.“

Ipak, bez tela i konkretnih dokaza, par nikada nije optužen.

Neverovatni obrt: Meri se „vratila“

Godine 2003, policija je zaustavila kamion sa ukradenim tablicama u Feniksu, Arizona. Kada su proverili identifikaciju jedne od putnica, šokirali su se – zvala se Meri Luiz Dej.

Isto ime. Isti datum rođenja.

Ali da li je ovo zaista bila nestala Meri?

Kada su je ispitali, rekla je da je pobegla od kuće zbog zlostavljanja, ali nije mogla da se seti ključnih detalja iz detinjstva.

Policija je uzela njen DNK i uporedila ga sa Šarlotinim. Rezultat? Poklapanje.

Ali to je samo dokazalo da je u srodstvu sa Šarlot – ne i da je zaista Meri.

Šeri ju je pozvala da živi kod nje, ali ju je ubrzo opisala kao „jezivu“ i „poremećenu“. Policija je posumnjala da je Šarlot imala još jednu ćerku, koju je kasnije ubedila da preuzme Merin identitet kako bi izbegla optužbe za ubistvo.

Devojčica koja je umrla dva puta

Godine 2017, policija u Sajdsajdu dobila je poziv od žene koja je tvrdila da je mlađa sestra Meri Luiz Dej.

Rekla je da je „Feniks Meri“ sada u hospisu, umirući od raka.

Kada su istražitelji ponovo razgovarali s njom, rekla je da se i dalje ne seća svih detalja, ali je insistirala da je ona prava Meri.

Devet dana kasnije, umrla je.

Da li je istina zauvek izgubljena?

I danas ostaje misterija šta se tačno dogodilo sa Meri Luiz Dej.

Njeni roditelji odbili su da učestvuju u dokumentarnoj seriji i nikada nisu bili optuženi.

Za Šeri, pitanja su i dalje bez odgovora. A možda će tako zauvek ostati.

Bonus video:

(Espreso/Žena)