"TREBA NEŠTO DA MI KAŽE, PA DA GA UBIJEM" Njemu je ARKAN stao na ŽULJ, SPREMAO SE DA GA LIKVIDIRA, PA MU...

Srđan Ljujić se družio sa Goranom Marjanovićem (Goksijem Bombašem) do ’92. godine kada je Ljuja posle obračuna sa nekim momcima otišao u Švedsku kod Dragana Joksovića Joksa.

Posle je deportovan odatle pa dolazi u Češku. Tamo je pao zbog reketiranja, ne pljačke kako kažu u medijima. Jokso ga je baš voleo i kasnije kad god bi dolazio u Beograd, zvao je Ljuju da se vide. Bili smo u Interkontinentalu kad je Jokso rekao: “Daj da vas upoznam sa Željkom, on bi vam bio tu za sve što vam treba!” Srđan ono njegovo, ćuti, ne progovara.

Posle nekog vremena kaže mi Ljuja da ga je Jokso zvao, ne mogu da se setim da li beše isto Interkontinetal ili možda Hajat, organizovao večeru i pozvao Ražnatovića i njegovog kuma Bombonu, isto mnogo jakog čoveka u tom svetu, da ih upozna sa Srđanom. Čekali ga oni, ali se Ljujić nije pojavio.

Pitam ga ja sutradan šta je bilo, kaže: “Ma došao sam do hotela, okrenuo auto i otišao.” Pitam ga zašto, kaže: “Pa šta... Treba onaj (misleći na Željka) da mi nešto kaže, pa posle moram da ga ubijem!” Nije nikako voleo Ražnatovića...

Na njih je, dok su bili u crnom "pežou 406", iz "audija 80" u pokretu pucao zvanično nepoznati napadač. Ljujić je zaustavio automobil pred semaforom i tada je iz vozila u kome su bile tri osobe, zapucano iz "heklera". Ubica je prvo hice ispalio kroz zadnje staklo, a potom i kroz desne prozore. Na žrtve je ispaljeno oko 20 metaka kalibra 9 mm.

Posle zločina napadači su u punoj brzini skrenuli u Ulicu Milentija Popovića i krenuli ka auto-putu, odakle im se gubi svaki trag.

Skerlić je kolima Hitne pomoći prevezen u Urgentni centar gde mu je ukazana lekarska pomoć jer je u pucnjavi zadobio lakše povrede od rikošetiranja metaka.

Automobil "audi 80" iz koga su pucali napadači je ukraden. Proverom registarskih tablica na kolima utvrđeno je da su i one ukradene, kao i da ne pripadaju "audiju 80".

Napadači na Ljujića nikad nisu otkriveni, ali gotovo svi veruju da je to bilo delo "zemunskog klana".

Veruje se da su u kolima bili Vladimir Milisavljević (Vlada Budala) i braća Simović, da su podstrekivači bili vođe "zemunaca" Dušan Spasojević i Mile Luković, a da su u organizaciji učestvovali Miladin Suvajdžić (Đura Mutavi), Dušan Krsmanović, Dušan i Saša Petrović.

Dejan Milenković Bagzi je rekao da je Ljujić ubijen jer Spasojević nije mogao da ga drži pod kontrolom:

"Ljujić je navodno hteo da ubije Dušana postavljanjem bombe pod auto. To mu je preneo Slobodan Nešković Kobac. Onda je Dušan rekao da Ljujića treba da ubiju Vlada Milisavljević (Vlada Budala) i Miloš Simović i tako je i bilo. Cela naša ekipa je prethodno učestvovala u praćenju Ljujića, kao što smo uvek radili".

Ljujić je bio dobro poznat beogradskoj policiji jer je bio osuđivan zbog počinjenih krivičnih dela. Nekoliko puta je, pre ovog kobnog, bio na meti napadača.

Iz KPZ Sremska Mitrovica je izašao godinu dana pre smrti, a kaznu od 18 meseci je izdržao zbog krivičnog dela koje je počinio 10-ak godina ranije. Ljujićevo ime se vezuje i za revolveraški obračun u jednom beogradskom kafiću 1992. godine, kada su usmrćena dva mladića.

U kafiću "Daca" kod Centra "Sava" na Novom Beogradu 1996. godine ranjen je u desnu nogu. Ljujić je nekoliko godina proveo u Češkoj gde je sredinom devedesetih zbog pljačke bio u zatvoru dve godine.

Da podsetimo, priču o susretu Snežane Lero i Arkana možete da pročitate na OVOM linku.

Bonus video:

(Espreso/Kurir/Facebook - legende devedesetih/Espreso hronika)