Udba mu rekla šta da uradi Amerikancu, na kraju mu odsekli prst: "Arkan je znao da je kazna bila poniženje ili..."

Anton Josipović doneo je Jugoslaviji zlato na Olimpijskim igrama, a ovo je njegova životna priča. Nudili mu milione, spominjao je i Arkana, smrt oca, ranjavanje u Banjaluci, prst koji je odsečen...

Anton Ante Josipović jedan je od najuspešnijih sportista sa prostora bivše Jugoslavije. Bokser iz Banjaluke je na Olimpijskim igrama 1984. godine u Los Anđelesu osvojio zlatnu medalju u poluteškoj kategoriji. Zanimljivo je i da je do najsjajnijeg odličja došao bez borbe, jer je jugoslovenski sudija Gligorije Novičić diskvalifikovao čuvenog Evandera Holifilda jer je u drugom polufinalu nokautirao svog rivala Kevina Barija posle znaka za prekid borbe.

Pravila su bila takva da Holifild, kasnije dvostruki prvak sveta u teškoj kategoriji, nije imao pravo da se bori u finalu Olimpijskih igara, Bari nije mogao da se takmiči jer je bio nokautiran, tako da je Josipović uzeo zlato i tada završio amatersku karijeru. Profesionalnu karijeru počeo je 1990. tako što je pobedio u prvih osam borbi. Pucali su na njega, preživeo je i to, nema prst na levoj nozi jer mu je odsečen, ima dva sina iz dva braka...

"Rođen sam u Banjaluci, šezdeset prve. Stanovao sam na periferiji, tako da imam u sebi i taj neki seoski život, život sa periferije. E, ali ovo da ti kažem, čim sam krenuo u školu, odmah smo počeo da hodam po gradu. Već u ono vreme, u osnovnoj, imali smo svoje neke grupice, ovde po ovim uličicama sad gde smo. Ne znam je l' znaš, znaš valjda, čitao si, šezdeset devete je bio veliki zemljotres u Banjaluci. Baš ovde gde sad sedimo, tu je bila jedna zgrada koja je bila totalno srušena i napravljena je posle ova nova. I sećam se svih tih detalja tadašnjeg života... Sad neki ljudi kažu da je tad bilo bolje, ma nije bilo bolje! Sad se živi isto kao što se živelo, ali na jednom malo drugačijem nivou. Sad ti je svet ne na dohvat ruke nego na ruci, internet je to sve doneo", počeo je Josipović životnu ispovest za "Kurir".

Kao i mnoga deca, tako je i on imao opciju da proba više sportova, da vidi u čemu je dobar, a boks je izabrao zbog Marijana Beneša.

"Meni nijedan sport s loptom nije išao, ni fudbal, ni odbojka, ni košarka, jednostavno nisam u ekipama. Nisam bio timski igrač. I onda se pojavi boks. Tada je 'Slavija' bila jak klub na jugoslovenskom nivou, pa čak i na evropskom, jer smo imali Marijana Baneša koji je 1973. bio u Beogradu prvak Evrope. Sjajan je borac bio, veliki šampion, obožavao ga je narod. On mi kao bokser nije bio uzor, jer ja nisam mogao raditi to što je on radio. To je samo on mogao, zato i jeste jedinstven. Ja sam ga zvao Roki.

Nastavio je da prepričava u istom dahu.

"Morao sam da učim boks, morao sam da boksujem tako da što manje rizikujem, jer sam fizički bio slabiji od svojih vršnjaka i većine protivnika sa kojima sam boksovao. I onda to moraš da nadoknadiš brzinom, virtuoznošću, tehnikom. Boks je jako težak sport za učenje. Ali sticajem okolnosti pojavio se Predrag Krstić iz Beograda, vrhunski trener u boksu. On je bio sa našim klubom 'Slavija' prvak Jugoslavije tadašnje i držao je to sve pod kontrolom. Pandan njegov u Beogradu je Čitaković sa Crvenog krsta, i on je odatle. On se pojavi i 'ošajcuje' nas dvojicu-trojicu koji smo za njega talenti. Onda nas je počeo malo voditi sa sobom, pa nas je usmeravao u životu. Idemo u Beograd na neki turnir, idemo u Zagreb. Tad sam imao 16 ili 17 godina. Počeo sam sa boksom sa 14, još u osnovnoj školi, a onda dođu ti neki veliki ljudi, povedu te, dođeš odjednom na Slaviju, odeš kod 'Pavike' i u 'Četvorku'. Pavlović je bivši igrač, sad tog kafića više i nema ja mislim... Tu su dolazili svi. Pa pođeš onda tamo u prve kafiće koji su bili u Beogradu, u Knez Mihajlovoj. Bio je 'Papagaj' neki, pa onda 'Galerija' posle... Sve to počinješ da isprobavaš..."

Otac preminuo zbog raka

Njegova životna priča nije ni malo laka. Ostao je rano bez oca koji je preminuo od raka.

Vrlo rano sam ostao bez oca, u osmoj godini. Otac Petar mi je živeo od 1930. do 1970. Znači, u 40. godini, u najboljem dobu je umro. Imao je rak pluća. Bio je veći od mene za glavu, bio je frajer, otac za poželeti, i onda se odjednom to sruši sve... Imao sam dva starija brata, sreća moja da sam ih imao, jer oni su odrastali pre mene i oni su ranije počinjali da rade, obojica su bili ozbiljni, do i dan-danas. Hvala Bogu, živi su. Zovu se Ivan/Ivica, i Boža. Majka se zvala Albina, neka kombinacija italijanska i naša, vrlo specifično. Nas je bilo trojica i ja sam kao najmlađi hteo da bilo šta radim, da pokažem svom ocu koji je već... Kako je bilo teško... Hteo sam da mu dokažem da ću ja biti taj... Da ću biti uspešan u nečemu. Hvala Bogu, pa mi se i potrefilo tako", kaže Josipović.

Onda je usledio dolazak u Beograd i prvi uspesi.

"To je dugo trajalo, šta ja znam, od 1979. kad sam ušao u prvi tim, kad sam već postao standardni prvoligaš. Na tom nivou lige, takmičenja, svi su imali svoje ekipe, svi klubovi su imali 12 momaka kad izađu, pa je borba. Sećam se tih prekrasnih večeri na Crvenom krstu, na stadionu otvorenom, onom 'Radničkom'. Tu su dolazili svi beogradski mangupi, boemi, Gaga Nikolić na primer. I Mrka je bio, Milutin Mrkonjić, on je isto tu u tom kraju živeo. Bio je redovan i Branko Pešić, stari gospodin, beogradski gradonačelnik. Isto je obožavao boks i koji je i trenirao boks. Da ne računamo ova juniorska takmičenja, to je bilo do 1982, 1981. godine pobedio sam sve u toj ligi, sve do jednog protivnika. Imao sam nekih 25 mečeva za godinu dana i sve sam ih pobedio na klupskim takmičenjima. E, onda, 1982. sam u Vukovaru, u onom nesretnom, bio prvak Jugoslavije. I proglašen za najboljeg, za najperspektivnijeg boksera u to vreme, pa možda čak i u Evropi. Tad je već bila srednja kategorija, 75 kila. A do tada sam promenio sve kategorije, od najmanje, od 50 do 75. I onda su počeli uspesi u tim većim kategorijama i već dolazi do fizičkog vrha, gde ti sa 75 kilograma već možeš postići sve, možeš izdržavati sve pripreme. Mi smo bili godišnje dva-tri puta na pripremama. Išli smo na Kopaonik, Jahorinu, pa gore u Sloveniju na zimske planinske, nekad čak i na more. Pa onda najčešće na Košutnjaku gore jer je sportski centar bio predviđen za to. Pa si tu imao i stručnjake. Imao sam, recimo, profesora Ćirkovića, koji je živ i dan-danas, hvala Bogu. On je privatno bio prijatelj sa prvim velikim šampionom Matom Parlovim. Profesor dr Ćirković je bio kondicioni trener, najbolji u Jugoslaviji svih vremena; i sad je najbolji. Ja mislim da i sad nema boljeg od njega. Čovek je već u godinama. Čujem ga ponekad ovako, vidim ga i sad na podkastima par puta. Okupio je tim ozbiljnih ljudi."

Dogovorene tuče po Beogradu

Život u tom periodu bio je drugačiji, tako je bilo i dogovorenih uličnih tuča...

"E sad, mi u Jugoslaviji smo imali Matu Parlova koji je bio 1972. godine prvak sveta, 1974. je bio olimpijski. Bio je u Havani prvak sveta, pa je bio olimpijski u Minhenu. Pa se posle Mate Parlova pojavio Slobodan Kačar, koji je isto u poluteškoj u Moskvi olimpijski pobednik, na toj dosta teškoj Olimpijadi. I onda dolazi moje vreme gde sam se ja izborio sa konkurencijom gde je bio Peškaro, Jevtić, Kačar. Svi smo bili poluteška. To je bila jugoslovenska kategorija i mi smo svi bili tu negde. Valjda je to taj balkanski sistem da ljudi imaju od 75 do 90 kilograma, najbolje za tu neku sportsku konstituciju. Tu se pojavi još veća želja za uspehom. Kad kažu da se dobro živelo, ma nije se nešto živelo. Živelo se, ko je bio u nekoj situaciji da može nešto sa strane da lapne. Ti ljudi su malo bolje živeli. Radnička klasa je živela kao i sad, uvek je tu negde slično. Zato kažem da sam imao nagon da odem u London, Pariz, Njujork. Nemaš ništa više ovde, da možeš računati na neki biznis kod nas. Ništa drugo nema šta te može vinuti u svet. Postoji večan lopovluk, ali ja nisam taj tip. Ja neću tuđe, nisam stvoren na taj način. Znao sam već da postoje naši kriminalci koji hodaju po Parizu. Znao sam, recimo, onu aferu Stevica Marković-Alen Delon, jer on je sa Crvenog krsta otišao u Pariz. Kompletno ta ekipa od Ljube Zemunca do Ćente, Darka Ašanina. Svi su trenirali na Crvenom krstu kod gospodina Ćitakovića koji je bio šampion fer-pleja."

Dok prepričava sve to, nastavlja da se priseća kako su izgledale sve te tuče.

"Ganjala se ta plemenitost u tim ferkerama. Tada su već krenule ferke po Beogradu, te dogovorene tuče, znalo se. Znali su se i propisi i na ulici. Znalo se kako, šta može. I ko je kršio pravila, bio je kažnjavan. Znala se i kazna. Kazna je bila ili poniženje ili recimo, dešavalo se, a to je Arkan isto znao, da se uzme lopata, pa po zadnjici pet puta. I to je bilo strašno, to boli."

"Nikad neću reći ružno protiv Ljube Zemunca, Ašanina i Arkana"

Ispričao je i situaciju iz Minhena kada je 1982. postao prvak Jugoslavije i reprezentativac. Tamo je pobedio jednog Nemca iz Zapadne Nemačke, koji je bio policajac po zanimanju, a na mečeve su dolazili Ćenta, Ašanin, Ljuba Zemunac...

"Bilo je tu par momaka iz Zagreba, kum Ljube Zemunca i pokojni Jusa. Stave mi pare u džep. Ja se oblačim, još mi ruka pukla, kost, pa me boli i ne mogu ići dalje, a pobedio. Ja sam imao jedno 200 maraka u to vreme i želim sebi da kupim onaj vokmen, "seiko" sat, ali ne mogu to sve sebi kupiti, jer nemam dovoljno para i odjednom imam četiri-pet hiljada maraka u džepu. Nikad više love nisam video u životu. I kažem im: 'Ljudi, šta mi to dajete?! Strah me je! O čemu se radi?' Oni mi kažu da su se kladili s Nemcima, da sam pobedio i da je red da i ja dobijem deo. Oni su znali da mi nemamo nešto previše. Tako sam ja zavoleo taj sistem života i ja i dan-danas nikad ništa neću reći ružno ni protiv Ljube Zemunca, ni protiv Darka Ašanina, a čak ni protiv Arkana. Svi su protiv njega, ali recimo meni je simpatično što je njegov sin Veljko bokser. Mislim sve najbolje o njemu. Ima tvrdu ruku, ima krupne kosti, neće primiti lukavo udarac i to je jedina prava osobina za boks. Da što manje dobiješ batina, a da koliko možeš daš, koliko ne možeš i ne moraš. Kažem, jedino pravilo je to što manje dobiti batina. Teško je to."

Onda su krenule da se dešavaju bolje stvari za njega i njegovu karijeru.

"Recimo, 1983. odem na Balkanijadu i dole ih sve 'porokam' i Turčina i Grka i Bugara, sve redom. I onda mi jedan Turčin, bogataš, a mi tada nismo imali tih tajkuna bogataša, dođe i kaže, đođite ti i Radžepovski iz Makedonije, dođite kod mene u Ankaru boksujte na mom imanju protiv mojih Turaka koje ste pobedili, dajte im revanš, i daću vam 50.000. Recimo da nam je toliko ponudio. U, čoveče, oni naši komunisti kad skočiše: Ne može to! Može samo čitava reprezentacija! A on neće, on hoće samo nas dvojicu, a oni ne daju. A mi tada nismo ni znali šta je lova, jer niko nije imao veliku lovu."

"Volim život, cure, kakav bre Don King"

Prepričao je šta se dogodilo u Los Anđelesu tokom Olimpijskih igara kada je dobio ponudu čuvenog Dona Kinga da ostane u Americi.

"Meni se desilo u Los Anđelesu, recimo, da mi dođe Don King posle polufinalnog meča, na proglašenju, kada je bilo sa Holifildom, diskvalifikacija i proglašenje, i on meni dođe, onako s onom svojom frizurom, bez košulje, sa lancima na vratu, i kaže mi 'Ti mali, ostani ovde u Americi, dobićeš. Ma, dobićeš milion dolara! Imaćeš deset mečeva, napravićemo ti revanš sa Holifildom'. Kažem ti, ja gledam u njega onako, a Mate Parlov, tad je bio selektor te reprezentacije Jugoslavije i znao je se šta se zbiva, jer je bio prvak sveta pre toga, kaže mi da ostanem u Americi. A ja kažem 'vidi budale, ljudi moji! Čuj, da ja ostanem u Americi?! Idem ja u svoj Banjaluku, je**š Ameriku, je**š sve. Don Kinga sam ja odbio!"

Nije mu padalo na pamet da ostane u Americi, ni po koju cenu.

"Kažem ti, meni se ide u Jugoslaviju, meni se ide u Baljuluku, meni se ide u Beograd, meni se ide u Zagreb. Ja volim život, imam te svoje cure, imam te svoje drugare, j**i ga. A milion dolara nisam verovao da to neko može da dobije. Ja sam to dobio posle kad smo napravili analizu. Ja njega otkačim, kažem: 'Ma, daj, još si došao bez košulje, da si makar obukao košulju i kravatu'. Već tada je bio kralj. U Trampovim hotelima su pravili profesionalne mečeve. Gleda Mate Parlov u mene, sećam se dobro, i kaže: "Jao, ludog Bosanca! Pa čovek ti nudi milion, nikad niko nije dobio milion dolara za potpis ugovora! Nikad niko nije to dobio, ne zato što si toliko dobar, nego zato što si beo. Njima treba belac koji nešto vredi. Amerikancima treba belac, oni crnaca imaju koliko hoćeš.' Kažem, vratiće se to sve u životu, nisu pare toliko važne.

Olimpijsko zlato i zagrljaj sa Holifildom zbog naređenja

Olimpijsko zlato je osvojio bez borbe, jer je Holifild bio diskvalifikovan.

"Imaš veliki šok. Ja sam došao na Olimpijadu sa željom da pobedim makar prvi meč. Pa kada pobediš prvi meč, onda već apetiti prorade, pa drugi, pa treći, pa četvrti... I ponos. Mi smo bili velike patriote. Prva stvar je ponos, a druga stvar je ipak veliki udar na mlad mozak. I kada se to sve izdešavalo, onda posle vidim i narod kakav je. I narod je čudan i gramziv. Onda imaš neke ljude koji hoće da te iskoriste i koji su u stanju da ti urade neku pakost, nešto iza leđa. Ali ja se nisam nešto previše s tim bakćao. Hvala Bogu, imam i dan-danas, a imao sam i tad dovoljno ljudi sa kojima se mogu družiti, koji nisu pakosni i koji nisu bolesnici. Kad sam dobio to olimpijsko priznanje, život mi se promenio. Sve se menjalo iz temelja. Prva stvar, nisam razmišljao o novcu. Bilo je tada već novčanih nagrada, ali to je sve bilo do 20.000-30.000 maksimum. Svaki dan sam trošio taj novac. Dobiješ krivu sliku o životu. Nije me bilo strah da sutra neću imati šta da jedem. Uvek sam mislio da se više nikad neće ponoviti da se ništa nema, a svi smo to doživeli u svojim porodicama, u svom životu. Da nekad ima u svakoj kući, a nekad nema. A sad, recimo, kad sam već porastao dovoljno, tek sad vidim šta znači novac, šta znači moć, biznis, kažem ti, mi tad nismo znali šta znači milion nečega. Devedeset devet odsto ljudi u Jugoslaviji nije znalo šta to znači, a nije im ni trebalo. Imali smo tu neku komunističku zabludu koja je dovela do ovoga gde smo sad. Sad mi manje-više svi slabo živimo."

Prisetio se zatim momenta sa postolja kada je dobio naređenje da zagrli Holifilda.

"Holifild je boksovao u polufinalu sa nekim Brajanom iz Novog Zelanda. Udario ga je posle, pa je diskvalifikovan. Onaj ko je diskvalifikovan, taj ne prima medalju, taj je kažnjen, u boksu je to pravilo tako. Međutim, Amerikanci su napravili pritisak, kako su oni uvek bili sila, kao i sad. Oni su napravili pritisak i on je ipak dobio tu medalju na proglašenju. E, onda su ovi moji, što su bili uz mene udbaši, ja ih zovem udbaši, oni su bili ljudi iz državnog aparata koji su kontrolisali šta se radi, kako se šta sprovodi. Onda kažu meni 'Digni ga na postolje, zagrli ga, mahni svojom zastavom i dobićeš aplauz, publika će te prihvatiti.' Izlazimo mi, svi zvižde, svi su za Holifilda. Njihov je i, između ostalog, pravi šampion. To što je napravio nije namerno. Odjednom sam čuo: 'Ua, ua!' i kad sam ja to napravio, kad sam ga zagrlio, samo tišina i onda - aplauz! I napravimo i to kako treba i vratimo se."

Ranjavanje i potpuni haos

Preživeo je i ranjavanje tokom rata i bio je u veoma teškoj situaciji, ali je uspeo da preživi.

"Volim Banjaluku i ona mene voli, ali sam se preselio tada u Medulin, dole u Istru, kad sam video da rat neće stati, bez obzira što se ne puca. Živeo sam dole sa tom prvom ženom. Onda dođem u Banjaluku posle rata na jedna turnir i jedan idiot puca na mene, to je bilo 1997. godine. Našli su jednog idiota kog su nagovorili iz Državne bezbednosti da to uradi, da će on biti frajer i napravio je sebi neki rejting. Pobegao je u Beograd i nastavio je život. Tada je Biljana Plavšić bila predsednica, Milorad Dodik je bio nešto uz nju. Znam samo da sam se iz kome neke probudio i eto, ja bih za tu ženu rekao sve najbolje. Došao sam sebi i ona je mene tad milovala po ruci i kaže mi: "Sine, ti ćeš se oteti, ti ćeš se oporaviti, ti si zdrav i jak, želim ti sve najbolje." Doktori su bili prema meni strašno fer, ja i danas volim banjalučke doktore i ja tvrdim da su banjalučki doktori najbolji na svetu. Oporavljao sam se dugo, imao sam teško ranjavanje. To je bilo u jednom kafiću. Iznenada, bez ikakvog razloga i bez ikakvog povoda. Vidim ja da je to posle urađeno po nagovoru neke službe, nečega. To ima više razloga. Prva stvar je bila politička, što su se ljudi vraćali svako u svoju imovinu. I onda je bilo potrebno da se zastraše ti koji su ne-Srbi, koji dolaze ovde, da se zaplaše, da nije bezbedno. Onda to je i politički neki razlog, zbog toga što su mi od moje prve žene ubili isto i oca i majku i još dvoje i opljačkali. I onda su se bojali mene da ja tu nešto ne istražujem, da se ne petljam. A opet, ja nisam ni imao nameru da se bakćem s tim, jer ja sam stalno govorio da je zlato prokleto, zlato u ratu. Pa šta ljudi rade u ratu? Pljačkaju, skladište nakit..."

Dobio je poklon od Muhameda Alija

Ispričao je i kako je dobio poklon od jednog od najboljih svih vremena - od Muhameda Alija.

"Ovu duksericu sam dobio od Muhameda Alija. Tad je Ali već bio bolestan i on je dolazio na moje mečeve, sve je propratio. Oko njega su već bili ljudi koji su ga pazili. On je već tada imao Parkinsonovu bolest, tako da su mu se ruke tresle, već nije znao gde se nalazi. Njega je meni bilo žao. Ruke mu se tresu, ne može se ni potpisai čovek. I onda sam vidio da ga iskorištavaju, da je oko njega bulumenta. Mogu misliti kako je bilo prije, kada je bio u snazi. On je tad već bio bankrotiran, nije imao para. A mogu misliti pre, kada je imao milione, šta su oko njega radili. Zato nije imao više milijune. Dao mi je duks onako... Stotine majica, ovo je njegova firma, koja je prestala raditi kada je on prestao. To je bilo 1984. Nekad je obučem. On je preteča Džordana. Toliko sam bio besan da se nisam sa njim ni fotografisao."

Zbog gangrene odsečen jedan prst

Ističe da je bio potpuno zdrav i da je vodio takav život, sve do momenta kada se pojavila gangrena.

"Ja sam bio 60 godina savršeno zdrav. Nisam nikad imao nikakvih problema i ništa, sem šećera koji mi je od stresa, od tog burnog života. Prvi put mi se pojavila gangrena prošle godine i to me je savatalo za dva dana. U petak sam video doktora, inače mog prijatelja koji je na Kliničkom centru u Banjaluci. Vlada Džajić koji je jedan genijalac i dobar čovek. Sreli smo se tu u gradu. Rekoh mu: "Doktore, pecka me nešto po nogama..." Ništa me ne boli previše, pocrveneo mi je jedan prst. Kaže mi da dođem u ponedeljak, to je bio petak. Subota, tu već crveno, to već počinje da otiče, a u ponedeljak već pocrnelo. Odmah sam legao u bolnicu, pokušavali su sedam dana sa terapijom i infuzijama. Nije uspelo, morao se odstraniti jedan na desnoj nozi. Kažem ja: "Ne daj Bože da je dalje otišlo, jebeš jedan prst. Ima još devet".

"Samo Tito i ja smo to uspeli"

Pričao je i o jednom njegovom uspehu van terena za koji mnogi ne znaju.

"Banjaluka je bila najsportskiji grad na svetu. Ja sam jedini čovek iz bivše Jugoslavije koji je izašao u "Njujork Tajmsu" na prvoj strani, posle tog finala. Izašao sam ja i bio je Tito pre mene. I nikad niko nije izašao na prvoj strani u "Njujork Tajmsu". Imaš situaciju gde tih 40 godina sad treba proslaviti. Mi smo ovde u Banjaluci napravili taj veliki doček kad smo se mi vratili iz Los Anđelesa. Bilo je 30.000 ljudi. Procentualno po broju stanovnika, tada je Banjaluka imala sto i nešto hiljada, a imaš četiri medalje, jebote, tri zlatne, jednu srebrnu. To nije imao Pariz, to nije imao London, to nije imao Njujork, to niko nije imao.

Na kraju je upitan i po čemu bi to voleo da ga pamte.

"Eto, nemam više šta da ti kažem, i ovo je baš dosta... Ali, ajde i to da ti kažem kad me pitaš: voleo bih da me se sećaju po tome što sam uvek bio veseo. I kad mi je bilo najteže. I da me zapamte kao korektnog čoveka koji nikog nije unesrećio. Boemski život vodim i danas. Ali da sam nekom život upropastio, nisam. Čak ni ženama", zaključio je Josipović za "Kurir".

Bonus video:

(Espreso/Kurir.rs/Mondo)