Šta se desilo Miroslavu Živkoviću? Srbi ga dizali u zvezde, a sad jedva preživljava od jezivo male penzije i...

Miroslav Živković bio je jedan od najboljih sportista u Jugoslaviji, a danas jedva preživljava od male penzije, te mu u mnogo čemu pomaže supruga.

Naime, jedna od najvećih nada jugoslovenskog fudbala igrao je u generaciji najboljih fudbalera poput Siniše Mihajlovića. U svojim najboljim danima bio je mladi reprezentativac Jugoslavije i svi su mu predviđali karijeru na kojoj se može pozavideti.

Rođen je u Beogradu 1970. godine, ali se godinu dana kasnije njegova porodica preselila u Novi Sad. Tamo se zaljubio u fudbal i počeo je da krči put ka fudbalskim visinama u omladinskim kategorijama Vojvodine.

Međutim, život je za njega imao čini se, teži put. Živković je saznao da je pogođen retkim poremećajem metabolizma i da ima bolest koja se zove porfirija i trenutno živi u velikoj besparici.

„Živim od svoje sramne penzije od 15.000 dinara, što mislim da je sramno za egzistiranje vrhunskog sportiste kakav sam bio. Supruga je našla posao, radi, egzistiramo od njene plate i moje penzije. Živimo sa životinjama, kad god se nađemo oko njih pomažemo im, bili smo aktivni i u udruženjima. Bio sam umetnički fotograf zajedno sa suprugom, sve sam slikao što bih video, imao sam more izložbi po Beogradu, inostranstvima, dobijao sam puno pohvala, osvajao sam mnoge nagrade. Nažalost, sada me je bolest toliko onemogućila, pa veliki deo dana provodim u krevetu, jako malo sam u situaciji da mogu da hodam, da odem negde. Odvezem suprugu do samoposluge, ona kupi, nosi. Otišli smo u Irig, 30 kilometara od Novog Sada i živimo u jako teškim uslovima. Nemam ni kupatilo, tuš, živimo u buretu, kuća je nezavršena, opasana je ciglom, ništa nije malterisano… Krali su nam stvari koje su nam kupovali. Svašta bih vam ispričao“, rekao je Živković u intervjuu za „Radio Beograd“.

Bio sam umetnički fotograf zajedno sa suprugom, sve sam slikao što bih vidio, imao sam bezbroj izložbi po Beogradu, inostranstvu, dobijao sam puno pohvala, osvajao sam mnoge nagrade" otkrio je Živković u razgovoru za "Radio Beograd".

- To je bilo 1997. godine, a ja ni do danas nisam uspeo da nađem novac za dalje lečenje. Vrativši se u Jugoslaviju otišao sam kod lekara koji su me "lečili", neki su priznali svoju grešku i govorili da su sumnjali u metabolički poremećaj, a neki su tražili ponovnu potvrdu deficita tog hormona koji su pronašli u Americi, tako da sam morao sada da im ponovo dokazujem sve ispočetka, a to su mi tražili da bi priznao naš konzilijum dijagnozu i lek koji mi je prepisan. Kako sam mogao da molim ljude za nabavku leka koji me za samo pet dana kosta 135 nemačkih maraka, ako i naši lekari to ne potvrde. U to vreme sam sa Vanjom Bulićem napravio prvu emisiju "Biseri" na TV"BK", misleći da ce mi naši ljudi pomoći, prvenstveno moji iz Vojvodine, pa sportisti, kao i svi ostali za koje sam deset godina igrao reprezentujući našu zemlju na najlepši način, a to je sport, donoseći nagrade iz celog sveta. Mislio sam ljudi neće zaboraviti one dane kad je svirala naša himna, vijorila se naša zastava, a moje srce htelo da iskoči iza grba Jugoslavije, koji sam sa ponosom nosio i davao svoj doprinos slavi naše zemlje. Mislio sam, ljudi smo, znamo da je bolest svačija da ona ne bira na koga će, mislio sve najbolje o našem narodu i na kraju doživeo razočarenje. Niko mi se nije javio sem nepoznatih ljudi velikog srca koji ni za hleb nemaju, ali su znali da mi pošalju odvajajući od svojih usta. Možda su tih 100-200 dinara mali novac, ali za mene je on bio velik, ogroman jer neko je detetu znao uskratiti, poslati meni. Zato je taj novac toliko vredan. Tada mi se javila jedna doktorka uz čiju pomoć sam poslao krv u London i dva doktora iz Beograda su me poveli u Segedin da dam krv na analizu. Na oba mesta je potvrđena dijagnoza i tek tada su i nasi konzilijumi novosadskih i beogradskih lekara priznali grešku i dali izveštaje da je dijagnoza iz Amerike tačna kao i da je taj lek koji mi je prepisan neophodan za održavanje života.

- Tu počinje borba za lekove bez kojih ne bih bio živ, kao i to da pronađem novog lekara, jer je dr Medenica umro, borba da nađem nekog ko će mi finansirati dalje lečenje. Posle emisije kod Vanje Bulića zvali su me novinari iz mnogih naših časopisa koji izlaze u zemlji, kao i onih koji izlaze u inostranstvu, pisali su reportaže, apele, napravljena je posle godinu i po dana i druga emisija "Bisera", bio sam i na najgledanijoj TV u Crnoj Gori, u emisiji "Impulsi", uživo, dva i po sata, na radiju Elmag takođe u emisiji uzivo jedan sat, preko svih medija sam se obraćao za pomoć i pričao svoju životnu tragediju. Ali sve je bilo uzalud, kao sto je uzalud bilo odlaženje kod mnogih ljudi i slanje na hiljade pisama i molbi za pomoc - ispričao je pre 14 godina, u svom poslednjem pojavljivanju u javnosti do koga smo uspeli da dođemo, Miroslav Živković.

Bonus video:

(Espreso / Blic / Prenela:M.S.)