OVOM SRBINU SU PREDVIĐALI DA ĆE BITI NOVI MARADONA: A onda su mu otkrili ZASTRAŠUJUĆU I NEIZLEČIVU BOLEST! (VIDEO)

Život je nekada nemilosrdan, brutalan, pa čak i zao!

Da, tako ga možemo okarakterisati, opisati i o njemu govoriti kada pročitamo ili čujemo priču o nekada, možda i najvećem talentu zlatne generacije jugoslovenskog fudbala s kraja 80-tih godina, Miroslavu Živkoviću.

Njegovo ime vama verovatno ne znači ništa, a i kako bi, kada umesto da poput njegovih nekadašnjih saigrača i reprezentativnih drugova (Jugovića, Mihajlovića, Jokanovića...) "pleše" po najvećim evropskim stadionima, on je morao da se bori za svoj život, tačnije da se bori da ima priliku da živi, a patnju kroz kakvu je prošao samo on zna.

Ovo je njegova priča, koju je ispričao sada već davne 2003. godine, kada je svojim apelima u javnosti pokušavao da prikupi novčanu pomoć koja mu je bila neophodna za lečenje od užasne, gotovo smrtonosne bolesti, za koju je retko ko čuo uopšte na ovim prostorima.

- Ja sam Miroslav Živković, bivši profesionalni fudbaler Vojvodine i reprezentacije Jugoslavije. U FK Vojvodina sam igrao od 1982-1992 godine. Prošao sam sve selekcije od petlića do A tima. Od samog početka karijere sam odskakao od ostalih, neke od najvećih legendi našeg fudbala su me proglašavali za talenta kakav se još nije pojavio na našim prostorima. Sa Vojvodinom sam kao omladinac tri puta pobedio na najjačim evropskim turnirima i tri puta poneo titulu najboljeg mladog igrača Evrope. Sa petnaest godina sam igrao pred sto hiljada ljudi na čuvenom "Vembliju", u predigri finala engleskog Superkupa (Mančester-Everton), sa mladom reprezentacijom Jugoslavije i tom prilikom proglašen za najboljeg igrača utakmice. Predajući mi nagradu Bobi Čarlton je kazao da sam talenat kakav se rađa jednom u sto godina. Takođe sam sa A timom Vojvodine osvojio državno prvenstvo 1988-1989 godine, a sa omladincima sam dva puta osvojio državno prvenstvo i jednom Kup Jugoslavije. Bio sam kako su fudbalski stručnjaci govorili virtuoz sa loptom, krhke građe poput Johana Krojfa, ali brz u razmišljanju, pregledu igre i fantastičnim driblinzima kojima su se divili gde god sam igrao, bilo kod nas ili po svetu.

- Moja karijera je išla uzlaznom putanjom sve do 1987. godine, kad za trenera umesto Ilije Pantelića dolazi Ljupko Petrović koji u igri traži samo grubost, izdržljivost i sto više trčanja po terenu, a od igrača da su što jače fizičke konstitucije, a ne kvalitetni i da znaju da igraju dobar i lep fudbal. Tada se dešava ono što niko nije mogao ni da sanja, a to je da ja sedim na klupi za rezervne igrače. Ljupko mi je to obrazložio tim što sam po njegovom previše sitan i da on hoće duel igru, te da bi trebalo da pojačano radim na tome da povećam svoju fizičku masu. Ja koji sam i do tada slepo slušao svoje trenere i ceo svoj život posvetio fudbalu, a ne kao ostali mladi ljudi provodu, poslušao sam i počeo da treniram više od svih i na terenu i u teretani. Počeo sam da dobijam na masi i snazi i tada su mi tek dozvolili da debitujem za A tim i to na utakmici protiv Crvene zvezde, gde sam namestio jedan gol i bio proglašen za igrača utakmice. Međutim pojačani treninzi koliko su mi pomogli toliko su počeli da utiču negativno na moje zdravlje. Odjednom sam dobio jake zdravstvene probleme kao sto su nesvestice, mučnina, hronična premorenost, krvarenja iz nosa na skoro svakom treningu. Na moju žalost trener Petrović kad je to video, umesto da vidimo u čemu je problem, bez ijedne reči stavlja me na transfer listu.

- Da li možete da zamislite kako mi je bilo? Meni koji sam živeo za fudbal, za taj zeleni teren i tu "bubamaru", meni koji nisam znao šta su izlasci i provod, sem treninga i utakmica. Voleo bih da sam tada umro. Za mene je to bila takva tragedija da sam odlučio da više ne igram ni za jedan klub u zemlji. Shvatio sam tek tada kakvu sam grešku napravio što sam dopustio sebi da me Ilija Pantelić pod pretnjom da će mi unistiti karijeru ako odem u Zvezdu koja me više puta tražila, kao i grešku mojih roditelja kod kojih je dolazio Bora Kostić sa ponudama za prelazak. Strah, ali i ljubav prema klubu u kojem sam potekao i sazreo kao fudbaler učinili su to da ja umesto da igram za najbolji klub u zemlji, ja idem što dalje tamo gde nikoga ne znam, tamo gde ću pokušati da bar malo prebolim moju tragediju.

- Nalazim sebi menadžera i sa njim odlazim u Grčku u drugoligaški klub "Nausa" iz istoimenog grada. Tamo sam pričao sa upravom kluba o svojim zdravstvenim problemima i oni su pristali na sve samo da ostanem kod njih, jer su čuli sve o meni puno ranije, kada je moja igra oduševljavala sve koji su me gledali. Za razliku od naših oni su me odmah poveli kod stručnjaka sportske medicine i tada je ustanovljeno da mi se u organizmu skupila ogromna količina mlečne kiseline od prenapornih treninga i rekli su da samo odmaram, pravilno se hranim i da ću za šest meseci biti potpuno zdrav i sposoban za igru. Tako je i bilo, klub me smestio u hotel, vozili su me na treninge samo da ih gledam i pazili su na mene kao na malo dete.

- Posle šest meseci kad je krenulo prvenstvo ja sam zaigrao i tada je počela bajka. Klub po prvi put od svog postanka ulazi u prvu ligu i to najviše mojom zaslugom (14 utakmica - 15 golova), proglašavaju me za najboljeg igrača grčkog prvenstva, moje ime puni stupce novina u Grčkoj, a najveći klubovi daju ponude "Nausi" za moj prelazak kod njih. Uz moje ime Grci dodaju samo Teos (Bog). Bio sam na putu da zaboravim sve loše što mi se dogodilo, na mom licu je ponovo bio osmeh, a moja "bubamara" nerazdvojni drug. Klub počinje da dobija ponude za mene, ali ne daje me već planiraju da to urade tek za pola godine ili godinu, tako da učvrste svoje mesto u prvoj ligi i da sačekaju jos veći novac za transfer. I tako ja ostajem i dalje u klubu, živim u oblacima, igram sve bolje i zaboravljam na onu staru izreku: "Ne veruj Danajcima (Grcima) ni kad donose poklone". Pa ko bi na to mislio kad ima 24 godine, dobro igra, karijera u usponu... Svi te "vole", maze, a ti kao malo dete vraćaš stostruko i ne sanjaš da najlepši san može postati noćna mora. Čim se završilo prvenstvo trener i uprava kluba me zovu na dogovor i stavljaju na poseban režim ishrane, treninga, života uopšte. Ponuda koju oni očekuju za moj transfer je tolika da zaboravljaju šta sam uradio za klub, vide samo novac koji treba da dobiju i ništa više. Moj život je bio njihov i ja sam samo mogao da ćutim i radim šta mi kažu. Trener je bojeći se onoga što mi se desilo u "Vojvodini" govorio da odlazim posle treninga u saune da bi tim putem brže eliminisao mlečnu kiselinu. Zbog tog prokletog novca oni su hteli da od mene naprave mašinu koja ce biti monstrum na terenu i ništa ih više nije interesovalo. Treninzi na terenu, teretana, sauna, to je postao moj život, a samo vreme za spavanje bilo je ono kad su me ostavljali na miru. Ali svaki čovek je od krvi i mesa i ne možete od njega praviti robota, bez obzira koliko se trudili, tako da umesto nastave sa mnom kao do sada jer to je dalo dobre rezultate, oni svojom nesmotrenošću naprave tragediju dostojnu njihovih starih pisaca. Terajući me da odlazim u saune i u njima ostajem mnogo duže nego ostali oni su u mom organizmu napravili takav metabolički poremećaj, koji je doveo do toga da dan današnji bolujem od bolesti koja je smrtonosna.

- Kada su počeli da se javljaju prvi simptomi bolesti koji su bili katastrofalni (ljušćenje kože, opadanje malja i kose, krvarenje iz nosa i desni, stopala i dlanovi kao opečeni vodom, prolivi bele boje, povraćanja, nadutost stomaka do pucanja, bolovi u stomaku od kojih sam padao u nesvest, teške dehidracije,...) klub me poveo u najbolju atinsku bolnicu "Ahepa" gde su im kazali da je moja karijera gotova. Ja za to nisam saznao odmah, već kad sam video da mi je sve gore i da "Nausa" neće da me leči, kazao sam im da ću otići za Jugoslaviju na lečenje, što sam i uradio, a njima je to dobro došlo da bez mojeg prisustva ponište ugovor iako su mi isplatili samo jednu ratu i tako malog transfera, da mi odjave stan, pokupe moje stvari i nameštaj i da mi ne produže radnu dozvolu. Sve to sam doznao tek kad sam se vratio u Grčku da bih im kazao da ću morati da duže ostanem u jugoslovenskoj bolnici radi ispitivanja i kada sam otišavši u atinsku bolnicu za preostale analize bio uhapšen jer klub nije platio moje ležanje. Ni danas mi nije jasno kako sam živ, kako mi srce nije prepuklo od toliko razočarenja, ali bolest je uzimala maha i ja sam samo mislio na to da se izlečim, a onda nikada više kao do tada neću dozvoliti da me drugi samo iskorišćavaju. Iako sam bio katastrofalno bolestan nisam sumnjao da je to stvarno nešto ozbiljno, pa pobogu ja sam mlad, kako ja vrhunski sportista mogu da budem bolestan neizlečivo, mislio sam ozdraviću, zaigraću opet...

- Voleo bih kad bih se ovde završilo poglavlje o mojoj nesreći, kad bih Vam sad kazao: "izlečio sam se, igram opet, živim kao drugi". Ali na moju

žalost tragedija je tek bila zakucala na vrata mog života i nije imala nameru da ode. Vrativši se u Jugoslaviju, nailazim na lekare koji se suočavaju sa nemaštinom u zdravstvu, malim platama, haosom u zemlji i zato čim su čuli da sam fudbaler, mislili su da imam veliki novac i vodili su me kod sebe u privatne ordinacije. Ni oni kao ni ja nisu isprva sumnjali da je to nešto ozbiljno. Novac je ubzo nestao i ja sam morao da idem u državne klinike koje su bile bez osnovnih sredstava i nisu mogli da mi nađu problem. Ležao sam u dvanaest bolnica po mesec i po dana, a u po nekima i više od dva meseca. Moje zdravstveno stanje je bilo sve gore a doktori nisu mogli ni da načnu u čemu je problem. Doneli su na desetine dijagnoza, jedni donosili drugi pobijali i davali svoje, a ja im na oči umirao. Kad na kraju nisu pronašli šta je u pitanju govorili su poneki od njih da sam umislio bolest i poslali su me u ludnicu. Bio sam na psihijatriji u Novom Sadu i u Beogradu i tu su se gađali diplomama. Kad su videli da ću im umreti otpustili su me kući sa dijagnozom na kojoj je pisalo da sam umišljen bolesnik. Kad sam se vratio kući bio sam toliko bolestan da je i sedenje za mene bio napor, ležao sam danima i molio Boga da me uzme, da mi prekrati muke. Svakih nekoliko dana su me vodili u Hitnu pomoć, dali bi mi infuzije i tako polumrtvog vraćali kući. Umirao sam, a niko da zakuca na vrata i pita kako sam, zaboravili su me svi "prijatelji", kojih je nekada bilo na stotine dok sam igrao i koji su visili u mojoj kući pričajući o svom prijateljstvu i poštenju. Želeo sam da nestanem, da se ubijem, ali Bog je taj koji zna kad i kako je kome suđeno,a meni ni sam ne znam zašto produžava život. Na trenutke kad sam mogao raspitivao sam se da ima negde neki lekar koji će da mi pomogne i na kraju preko čoveka kojeg sam slučajno upoznao ostvarujem kontakt sa dr Rajkom Medenicom koji je radio u Americi. Poslao sam mu sve dotadašnje dijagnoze iz bolnica u kojima sam ležao, a on mi je posle konsultacije sa stručnjacima sa klinike javio da moram hitno doći ako želim da ostanem živ, te da je moj problem toliko ozbiljan da mi je ostalo još malo vremena. Za to su tražili 12000 dolara a ja nisam imao u džepu ni 12 dinara. Počeo sam da obilazim pragove svih koje sam znao i molio za pomoć u skupljanju novca za odlazak na lečenje. Prvo sam otišao u Vojvodinu, pa kod mnogih klupskih drugova (Mihajlović, Jugović...) koji su bili puni para i govorili u medijima za sebe kakvi su humanisti, preklinjao sam i plakao da mi pomognu da preživim, ali niko nije hteo to i da uradi. Na kraju sam nazvao druga iz Grčke koji je sa mojim bivšim klupskim drugarima koji su bili razasuti u razne klubove, organizovao humanitarnu utakmicu i skupili su 8000 dolara i uplatili mi na žiro racun. Preostalih 4000 nisam mogao sakupiti pa sam ponovo kontaktirao dr Medenicu i preklinjao da me primi što je on mada nevoljno na kraju pristao i tako posle osam meseci od prvog kontakta sa njim ja već kao mrtvac koji hoda krećem u Ameriku.

- Kad su me videli lekari nisu mogli poverovati svojim očima, čitajući dijagnoze sa psihijatrije gde su rekli da sam hipohondričan, smejali su se našim lekarima jer bilo je dovoljno da me čovek pogleda pa da vidi da nisam ja taj koji je lud. Odmah po mom dolasku su sazvali konzilijum stručnjaka i počela su ispitivanja na meni. Nakon dve nedelje uspelo im je ono sto našim lekarima nije sve te godine. Pronašli su moj najveći problem, a to je bolest od koje sam i danas bolestan - to je Porfirija, težak metabolički poremećaj koji je u 85% slučajeva smrtonosan. Bolest koja je došla kao posledica teških treninga i dehidracija u saunama, stanje mi je bilo toliko alarmantno da su mi davali tako velike doze hormona koji je potpuno nestao iz mog organizma, pa sam padao u takvu hipoglikemiju da sam bio na samoj ivici života i smrti. Posle prvih terapija koje su dale neke rezultate prepisali su mi lek "sandostatin" koji uzimam putem injekcija u stomak svaki dan i koje me održavaju u životu i zakazali mi kontrolu i dalja ispitivanja za šest meseci. Sumnjali su da je Porfirija samo posledica, a da je, u stvari, glavni problem odumiranje ćelija na enzimskom nivou usled izloženosti jako visokim temperaturama.

- To je bilo 1997. godine, a ja ni do danas nisam uspeo da nađem novac za dalje lečenje. Vrativši se u Jugoslaviju otišao sam kod lekara koji su me "lečili", neki su priznali svoju grešku i govorili da su sumnjali u metabolički poremećaj, a neki su tražili ponovnu potvrdu deficita tog hormona koji su pronašli u Americi, tako da sam morao sada da im ponovo dokazujem sve ispočetka, a to su mi tražili da bi priznao naš konzilijum dijagnozu i lek koji mi je prepisan. Kako sam mogao da molim ljude za nabavku leka koji me za samo pet dana kosta 135 nemačkih maraka, ako i naši lekari to ne potvrde. U to vreme sam sa Vanjom Bulićem napravio prvu emisiju "Biseri" na TV"BK", misleći da ce mi naši ljudi pomoći, prvenstveno moji iz Vojvodine, pa sportisti, kao i svi ostali za koje sam deset godina igrao reprezentujući našu zemlju na najlepši način, a to je sport, donoseći nagrade iz celog sveta. Mislio sam ljudi neće zaboraviti one dane kad je svirala naša himna, vijorila se naša zastava, a moje srce htelo da iskoči iza grba Jugoslavije, koji sam sa ponosom nosio i davao svoj doprinos slavi naše zemlje. Mislio sam, ljudi smo, znamo da je bolest svačija da ona ne bira na koga će, mislio sve najbolje o našem narodu i na kraju doživeo razočarenje. Niko mi se nije javio sem nepoznatih ljudi velikog srca koji ni za hleb nemaju, ali su znali da mi pošalju odvajajući od svojih usta. Možda su tih 100-200 dinara mali novac, ali za mene je on bio velik, ogroman jer neko je detetu znao uskratiti, poslati meni. Zato je taj novac toliko vredan. Tada mi se javila jedna doktorka uz čiju pomoć sam poslao krv u London i dva doktora iz Beograda su me poveli u Segedin da dam krv na analizu. Na oba mesta je potvrđena dijagnoza i tek tada su i nasi konzilijumi novosadskih i beogradskih lekara priznali grešku i dali izveštaje da je dijagnoza iz Amerike tačna kao i da je taj lek koji mi je prepisan neophodan za održavanje života.

- Tu počinje borba za lekove bez kojih ne bih bio živ, kao i to da pronađem novog lekara, jer je dr Medenica umro, borba da nađem nekog ko će mi finansirati dalje lečenje. Posle emisije kod Vanje Bulića zvali su me novinari iz mnogih naših časopisa koji izlaze u zemlji, kao i onih koji izlaze u inostranstvu, pisali su reportaže, apele, napravljena je posle godinu i po dana i druga emisija "Bisera", bio sam i na najgledanijoj TV u Crnoj Gori, u emisiji "Impulsi", uživo, dva i po sata, na radiju Elmag takođe u emisiji uzivo jedan sat, preko svih medija sam se obraćao za pomoć i pričao svoju životnu tragediju. Ali sve je bilo uzalud, kao sto je uzalud bilo odlaženje kod mnogih ljudi i slanje na hiljade pisama i molbi za pomoc - ispričao je pre 14 godina, u svom poslednjem pojavljivanju u javnosti do koga smo uspeli da dođemo, Miroslav Živković.

Kako je još između ostalog rekao, mnogobrojni imućni ljudi, bivše kolege sa fudbalskih terena, uspešni sportisti iz drugih sportova, političari i mnogi drugi koji su mogli da mu pomognu to nisu učinili.

Nažalost, mi nismo uspeli da dođemo do informacije da li se Miroslav Živković i dalje bori sa opakom bolešću, da li je možda uspeo i da je pobedi i gde je i šta radi danas?!

Porfirija je takođe poznata i kao vampirizam s obzirom da oboleli imaju neke slične simptome koji se ubrajaju u osobine vampira prema verovanjima, kao što su osetljivost na Sunčevu svetlost, bleda koža, nekada su čak neki pili krv životinja da bi nadoknadili gubitak svoje krvi, a beli luk ima na njih štetno dejstvo.

(Espreso.co.rs)