Tomanija Obrenović, Foto: Vikipedija / Javno vlasništvo

OBRENOVIĆI

OVAKO SU IZGLEDALE IGRE PRESTOLA STAROG BEOGRADA: Kažu da je ova žena bila najkontraverznija žena u našoj istoriji

Tomanija Obrenović nije bila zla i prepredena žena, kako su je često opisivale razne petparačke novine

Objavljeno: 26.04.2024. 09:45h

Kažu da iza svakog uspešnog muškarca stoji jaka žena. Da je tako svedoči i sudbina Jevrema Obrenovića, mlađeg brata kneza Miloša, koji je imao privilegiju da život deli sa gospa Tomanijom. Iako su joj često pripisivali oštrinu i sklonost ka spletkama, u svojoj intimi ova oštroumna žene bila je samo majka koja je svim srcem radila za dobrobit svojih potomaka. A i kako ne bi, imala ih je devetoro.

Iako su joj često pripisivali oštrinu i sklonost ka spletkama, u svojoj intimi ova oštroumna žene bila je samo majka koja je svim srcem radila za dobrobit svojih potomaka. A i kako ne bi, imala ih je devetoro.

Vojvodski pedigre lepe Tomanije

Rođena je 1796. godine u Jarebicama nadomak Loznice, kao jedina ćerka vojvode Ante Bogićevića. Visprena, lepa i prodorna imala je pred sobom otvoren put ka visokom društvu ondašnje Srbije. Njena meta bio je najmlađi Obrenović, Jevrem sa kojim stupa u brak sa navršenih 20 godina. Ispostaviće se da je ovo bio bio čudan spoj, jer koliko je Tomanija bila prodorna, toliko je Jevrem težio porodici i miru.

Ipak, ovaj brak bio je blagosloven brojnom decom. Za prvih desetak godina braka, Tomanija i Jevrem izrodili su čak devetoro dece, od kojih je šestoro preživelo detinjstvo i doživelo punoletstvo: Jelena, Simeona, Anka, Katarina, Stana i Miloš. Paralelno sa porodicom rastao je i Jevremov ugled, te se porodica 1824. godine uselila u konak koji je ostao u istoriji zabeležen kao mesto u kome se živelo po „jevropejskim“ nazorima i manirima. O deci su se brinuli kako Tomanija, tako i vaspitači i učitelji koji su dolazili iz carevine. U ovoj kući se po prvi put u Srbiji začuo klavir i spavalo u krevetima sličnim današnjim a ne na slami i krznu. Domaćica kuće Tomanija svoje učene i ugledne goste, pravu elitu tadašnje Srbije dvorila je za pravim visokim stolom sa stolicama.

Večeri bi porodica provodila u biblioteci koja je brojala dela savremenih pisaca, kao što je bio Lafonten ili Šiler, dok bi Jevrem polagano čitao novine pristigle iz preka. Vrhunac luksuza bio je fijaker, još jedan „prvi“, koji je specijalno za potrebe Obrenovića izrađen i uvezen iz Austrije, kojim bi se nedeljom i u posebnim prilikama porodica „izvozala“ u varoš. U svim ostalim prilikama, gospa Tomanija je putovala na volujskim kolima, jer su takve prilike bile tada.

Miloš Obrenovićfoto: Wikipedia

Jevropa stiže u Beograd

Možda je Jevrem bio pravi mali vladar svog evropskog raja pokraj Save, ali poziv jednog čoveka nije smeo da se odbije. Kada je Srbija stekla autonomiju, a u knez povukao svoj dvor u Kragujevac, daleko od topova Beogradske tvrđave, upravu nad Beogradom predao je osobi kojoj je najviše verovao – bratu Jevremu. Tako je krajem 1831. godine porodica spakovala klavir, fini porcelan i knjige i preselila se u grad koji je bio ni tamo ni vamo – između Istoka i Zapada.

Jevrem, sada već gubernator varoši i Nahije beogradske, za smeštaj mnogočlane porodice bira kuću podalje od grada, na uglu današnje Krunske i Kneza Miloša.

Ambiciozna Tomanija uzima na sebe zadatak da uspavani grad podigne na noge. Ponovo uređuje kuću, ali i okolni kraj po svojoj zamisli. Sobe su bile velike, tople, obasjanje suncem danju i brojnim svećama uveče. Vrt oko kuće bio je prava rapsodija mirisa i boja biljaka i cveća uvezenih i čitave Evrope. Do pojave kneginje Perside i njenog ambicioznog poduhvata u obližnjoj Simićevoj kući, ovaj Tomanijin vrt važio je za najlepšu baštu u gradu.

Kao žena delikatnog nepca, volela je da svojim gostima sprema razne slatke i slane đakonije, kojima nisu odolele iste one učene glave koje su sada u Beogradu posećivale svoje mecene. Kako njena deca ne bi zaostajala za kulturom i obrazovanjem zvanica, gospa Tomanija i Jevrem unajmili su bračni par Dimitrija i Hristinu Tirol da se brinu o vaspitanju ćerki i sina jedinca. Dok se Dimitrije bavio klasičnim naukama, sa posebnim osvrtom na književnost, Hristina je brinula o lepim manirima Obrenovićevih ćerki.

O večeri bi se kapije ove ugledne kuće otvorile kako bi primile ugledne goste od književnika i pesnika, naučnika, narodnih prosvetitelja do ambasadora i političara. Dok bi Simka i Jelka svirale na klaviru popularne melodije tog vremena, Anka bi recitovala stihove, ponekad svoje a ponekad francuskih i nemačkih pesnika.

A u pozadini tih posela polako je treperela zabranjena ljubav koja će značajno izmeniti tok srpske istorije…

Tridesetih godina 19. veka Beograd je bio tek mala varoš u kojoj su se za prevlast borile dve moćne žene – Ljubica i Tomanija Obrenović. I dok je jedna bila neprikosnovena gospodarica Srbije, tradicionalna žena, naoko smerna i posvećena porodici, druga je bila oštroumni pretendent na ulogu prve dame Srbije. I jedna i druga imala su moćno oruđe kojim su, kao i mnoge druge moćne porodice pre i posle njih, plele mrežu uticaja – svoju decu.

Tajne gospa Tomine kuće

Rekli smo da je gospa Tomanijina kuća bila kutak Evrope u orijentalnoj Srbiji, mesto na kome se ne samo gajila kultura i umetnost, već i kovale razne spletke. U centru njih često se nalazila i ambiciozna Tomanija koja se nije tako lako zadovoljavala ulogom druge dame Srbije. Dok je u Šapcu bila na samom vrhu društvene lestvice, u Beogradu je ovo mesto delila sa Ljubicom. Koliko su bile različite, toliko su bile i slične, oštroumne žene daleko ispred svog vremena i stausa koje im je nametalo ondašnje društvo. A to je situacija koja nije odgovarala ni jednoj ni drugoj, posebo što je Ljubica svoj položaj morala da deli sa čitavim nizom Miloševih ljubavnica.

Iako sukob nikada nije bio javan, znalo se da jetrve nisu u preterano dobrim odnosima. Do dodatnog pogoršanja došlo je kada je varoši počela da kruži priča o tome kako se između tek stasalih Obrenovića – Mihaila i Anke, počela da niče zabranjena simpatija. Kada i kako je ljubav planula i da li je zaista bila toliko vatrena kako se kasnije prepričavalo, danas je misterija. Ono što, pak, nije promaklo oku Beograda bilo je odsustvo bilo kakve reakcije od strane Tomanije na ove glasine. S druge strane, Ljubica je u svom dobro poznatom stilu žarila, palila, pa čak i pretila da se ova veza prekine.

Čak i kada se bura oko ovog skandala stišala, odnos između dve grane Obrenovića nije se popravio. Naime, ovaj put se u centru pažnje našao Jevrem, koji je sa Tomanijom pored sebe, stao protiv starijeg brata koji pod pritiskom abdicira 1839. godine i odlazi u izgnanstvo. Tri godine kasnije istim putem su se zaputili i Tomanija i Jevrem sa porodicom, tražeći sigurnost u Vlaškoj.

Nova prepreka na putu do trona

Posle propasti Ustavobranitelja i još jednog dinastijskog obrta, Tomanija se 1858. godine vraća u svoj dom u Beogradu. U međuvremenu je postala i udovica, jer je Jevrem umire 1856. godine u dalekoj Rumuniji. Ipak, čuveno „Ćoše gospa Tomanije“ još jednom postaje stecište najuglednijih Beograđana. Ono što se, takođe, nije promenilo bila je njena želja da neko od njenih naslednika zasedne na tron Srbije. Suparnica joj ovaj put nije bila Ljubica, već mlada i prepredena Julija Hunjadi, supruga kneza Mihaila.

Iako je po dolasku Julije u Beograd ljubav između kneza i kneginje i dalje tinjala velikim žarom, brojne nesrećne okolnosti isprečile su se između njih u narednim godinama. Ovakav razvoj situacije Tomanija je iskoristila u svoju korist, ovaj put kao piona koristeći svoju unuku i Ankinu ćerku Katarinu. Još jednom, Tomanija je skretala pogled sa činjenica da je veza između još uvek maloletne Katarine i njenog sredovečnog ujaka Mihaila sve samo ne pristojna. Ambicija je bila jača, a Tomanijina kuća tajno ljubavno gnezdo skandaloznog para. Sa svoje strane, Tomanija je dodatno dolivala ulje na sukob između kneževskog para, te se može reći da je svojim spletkarenjem u dosluhu sa Ankom kod zaljubljenog kneza izazvala pravu mržnju prema supruzi.

Kada je 1865. jedno pismo koje je Julija uputila bivšem ljubavniku, grofu Arenbergu, dopalo u ruke Mihailu, Tomanija se ponadala da je put do trona napokon ostvaren. Već se u Beogradu pričalo o veridbi Mihaila i Katarine, kada su tri pucnja zauvek zapečatili život kneza Mihaila i njene sestre Anke.

Kobnog dana u Košutnjaka u istoj kočiji bile i Katarina i Tomanija, koje su uz manje povrede preživele atentant.

Košutnjakfoto: GOOGLE STREET VIEW PRINTSCREEN

Pobednica igre prestola

Iako slomljena porodičnom tragedijom, Tomanija nije časila časa. Bez obzira što je Mihailo imao bar jednog vanbračnog sina, zvanične dece nije imao te je srpski presto ostao upražnjen. U ovoj bici Tomanija je napokon odnela pobedu. Za naslednika trona izabran je njen maloletni unuk Milan, sin njenog jedinog sina Miloša II.

Da stvar bude zanimljivija, uplakana Katarina, koja je istog dana izgubila i verenika i majku, iste jeseni je udata za dve i po decenije starijeg Milivoja Petrovića Blaznavca, jednog od trojice namesnika kneza Milana. Tomanijina pobeda bila je konačna, a uticaj veći nego ikada.

Ruku na srce, Tomanija Obrenović nije bila zla i prepredena žena, kako su je često opisivale razne petparačke novine. Bila je i veliki humanista, pomagala je crkve i manastire, donirala bolnice i udruženja siromašnih, bila mecena velikom broju talentovanih mladih ljudi. Posle smrti ćerke Anke, preuzela je brigu o njenoj deci, posebno najmlađoj Simki koju je Anka dobila u skandaloznoj vezi sa rođenim zetom. I dalje je njen salon bio stecište viđenijeg sveta Beograda, ali sa iskorakom Srbije ka Evropi, sve je više salona nudilo sličnu koketeriju.

Umrla je 13. juna 1881. godine, samo par meseci pre nego što će se njen unuk Milan proglasiti za „prvog srpskog kralja posle Kosova“. Sahranjena je u manastiru Rakovica.

Njen život i delo i dalje se nalaze na marginama istorije sa mnogim drugim pričama o ženama koje su stvarale i oblikovale današnju Srbiju.

Bonus video:

(Espreso / Lepote Srbije / Prenela: A.P)