Tragedija, Foto: Stefan Stojanović

važno

OVO SU PRVI ZNAKOVI VRŠNJAČKOG NASILJA, PSIHOLOG UPOZORAVA: Roditelji, ovakvo ponašanje dece NE SMETE da ZANEMARITE

Psiholog o velikom problemu: Evo koji je najsnažniji faktor rizika

Objavljeno: 05.05.2023. 20:00h

Nezapamćena tragedija potresla je 3.maja u 8:40 sati Srbiju kada je učenik sedmog razreda Osnovne škole "Vladislav Ribnikar" na Vračaru ubio osmoro učenika i radnika obezbeđenja.

Ova strašna vest je u isto vreme rastužila, uplašila i šokirala celu Srbiju.

Ako vaše dete trpi nasilje u školi, važno je da to shvatite ozbiljno i da se što pre angažujete kako biste mu pomogli. Da bi se zaustavilo vršnjačko nasilje, roditelji i nastavnici moraju međusobno da sarađuju.

foto: MANDY GODBEHEAR / Alamy / Alamy / Profimedia

Ako vaše dete trpi nasilje, neko treba da mu kaže šta da radi u tim situacijama i da mu pruži ljubav i podršku i kod kuće i na mestu gde se nasilje dešava. Istovremeno, neophodno je da uverite svoje dete da ćete se uvek angažovati kako biste sprečili da do nasilja ponovo dođe.

O tome kako prepoznati prve znakove da je dete žrtva nasilja, koliki je uticaj interneta, tačnije društvenih mreža i igrica na pojavu sve učestalijeg nasilja među decom, kao i kako roditelji i nastavnici mogu da utiču na sve pitali smo specijalistu medicinske psihologije, porodičnog psihoterapeuta pod supervizijom, Anđelu Abramović.

Nakon nezapamćene tragedije koja je potresla celu Srbiju, koji je glavni savet za sve roditelje?

U ovakvoj stresnoj situaciji, nužno je deci pružiti psihosocijalnu podršku kako bi se smanjila njihova uznemirenost, strah i psihološka patnja koju mogu kratkoročno i dugoročno ugroziti njihovo mentalno zdravlje, te kako bi se uspostavio osećaj ne samo fizičke nego i psihološke sigurnosti. Zato je neophodno u ovom trenutku da roditelji svojoj deci pruže toplinu, podršku, razumevanje, saosećanje, osećaj pripadnosti i zaštićenosti u toj porodici, kao najvažnije faktore pri izlasku iz ove krizne situacije. Takođe, roditelji osim što se upućuju na jasnu i otvorenu komunikaciju sa decom (verbalizovanje unutrašnih dilema, strahova…), treba da proprate ponašajne reakcije dece, jer razne stresne situacije poput ove mogu dovesti do izbegavanja, nesigurnosti, teskobe, depresivnosti, povlačenja, ali i pojave maladaptivnog ponašanja kod dece, smetnji u učenju, bežanja sa časova, sklonost delikventnom ponašanju, agresivno ponašanje, psihosomatskih oboljenja...

foto: ambrozinio / Alamy / Alamy / Profimedia

Uticaj društvenih mreža i igrica na psihu deteta? Da li one mogu biti razlog agresije, nasilja? Na koji uzrast imaju najveći uticaj?

Potrebno je upozoravati na činjenicu da učenje po televizijskim, često nasilnim modelima, koje se osnažuje porukama da su nasilni postupci dopušteni i profitabilni, može podstaći njihovo prenošenje u stvarni život i uticati na formiranje nasilnih stavova i navika dece i adolescenata.

Budući da je medijskom nasilju izložen veliki deo populacije, važno je stalno razvijati edukativne intervencije koje će pomoći da se prevenišu loši uticaji i minimiziraju štetni postupci. U analizama mogućih uzroka povećane agresivnosti dece i adolescenata prema vršnjacima treba utvrditi različite rizične aspekte i perspektive u kompleksnom sudelovanju, ne zanemarujući pritom i mogući uticaj televizije i videoigrica, ali i drugih medija, kao i društvenih mreža, s obzirom da je agresivnost ipak multidimenzionalni konstrukt.

Kako roditelji da postupaju u eri interneta i igrica?

Svetska zdravstvena organizacija je istakla “poremećaj igranja igrica” kao dijagnozu koja se može kontrolisati nekom intervencijom. Ovo ne mora nužno biti roditeljski posao, već industrija sama treba da napravi limit koji će ograničiti dostupnost igara deci mlađoj od 15 godina. Dakle, roditelji kao jedinke mogu imati udela u regulisanju ovih aktivnosti kod svoje dece, ali sami po sebi nisu toliko moćni, te je ovo pitanje društvene odgovornosti.

foto: Anna Kaczor / Panthermedia / Profimedia

Da li je savet postupati s decom kao sa prijateljem ili naprotiv, da mora imati ta neka granica roditelj- dete?

Važno je da roditelji imaju jasnu i otvorenu komunikaciju sa svojom decom, pod čim podrazumevamo pričanje o vlastitim osećanjima, kako podnosimo nastalu situaciju, kako i koliko ona emocionalno utiče na nas, ali svakako treba negovati granicu roditelj - dete, jer jedna je funkcija roditelja, a druga prijatelja i to ne treba mešati. Dakle, roditelj treba biti empatičan, da osluškuje šta mu dete verbalno ali i neverbalno govori. Kada se ovakvi događaji odigraju, deca moraju da nam budu u fokusu, jer ne smemo dopustiti da se ona sama brinu o sopstvenim osećanjima i da se sama nose sa ovakvim stresnim situacijama.

Profil deteta koje trpi nasilje, kako uočiti koje dete trpi nasilje?

Provoditi više vremena sa detetom, osluškivati ga. Neke od mogučih posledica dugogodišnjeg trpljenja nasilja su poteškoće:

U stvaranju interpersonalnih odnosa- nesigurnost u odnosu s roditeljima, nizak nivo socijalne kompetentnosti, smanjene mogućnosti adaptacije, poteškoće s vršnjacima, malo prijatelja;

Na planu intelektualnog razvoja- problemi u školi, smanjene kognitivne sposobnosti, lošiji obrazovni rezultati, smanjene sposobnosti rešavanja problema, smanjena sposobnost kreativnosti;

Na planu ponašanja- agresivno ponašanje, ometanje nastave, autodestruktivno ponašanje, anksioznost, neprijateljstvo i bes, pesimizam i negativizam, zavisnost od odraslih.

foto: Pixabay.com

Kako postupati s detetom koja je žrtva nasilja (roditelj, nastavnik)?

Deca imaju veoma izraženu potrebu za predvidljivošću, strukturom, poznatim dnevnim rutinama... U situacijama koje podrazumevaju nošenje sa iskustvima nasilja veoma važno obezbediti detetu bar deo onog što mu je poznato i predvidivo i na šta je dete do tada naviklo, a u cilju ponovnog uspostavljanja osećaja moći i kontrole kod deteta. Važno je da dete ima doživljaj da je roditelj / nastavnik dostupan u pshihološkom smislu, da čak i kad nije fizički sa detetom može da ga pozove, pita nešto, kaže kako se oseća. Kakvo god da je nasilje u pitanju, važno je uočiti ga (uz gore navedena osluškivanja i uključiti nadležne institucije), uvažiti ga, učiniti ga stvarnim, umesto da se pravimo kao da se nije ni desilo.

Najvažnije je da se otvoreno priča sa detetom o tome. Neke od reakcija koje se mogu javiti kod dece u ovakvim situacijama, a na koje posebno trebamo obratiti pažnju su osećaj krivice, srama, tuge, bezpomoćnosti, nagle promene u odnosima, zaokreti u razmišljanjima o svetu i ljudima, rizično i autodestruktivno ponašanje, izbegavanje i povlačenje iz društva, agresija i prkos prema autoritetima, samosažaljenje.

Majke i snajke:

(Espreso/SrbijaDanas)