Deca žrtve NATO bombardovanja, Foto: Foto: Twiter/crnogorka__

78 krvavih dana

BOMBE SU IM ZAUSTAVILE SMEH I RADOST DETINJSTVA: Oni su najmlađe žrtve NATO AGRESIJE! DA SE NE ZABORAVI

Bombe nisu birale ni po nacionalnosti ni po veri

Objavljeno: 24.03.2023. 09:57h

Mete Nato aviona 1999. godine nisu bili samo vojni ciljevi. Gađani su putevi, mostovi, civilni objekti. Iza toga ostajale su ruševine, patnja i žrtve. Među poginulima bilo je i dece, a to je ono što se ne može zaboraviti i teško oprostiti. Za 78 dana agresije, nastradalo je 79-oro dece.

Bombe su im prekinule zagrljaj sa roditeljima. Jedinim utočištem, poslednju toplinu. Presekle prvi dodir mladalačke ljubavi i prvi poljubac. Prvu setvu devojčice na očevoj njivi. Igru na mostu. Na putu do škole. U kupatilu, pogodile malenu Milicu Rakić.

Spomenik Milici Rakić na Tašmajdanufoto: Espreso.co.rs

Zaustavile smeh i radost detinjstva u podrumu Milića, jedne obične surduličke kuće. Otrgle curicu od majke koja ju je na svet donela posle osam meseci borbe da u kolevci zaljulja jedino potomstvo.

Projektili su ih zaustavili i u povratku kućama. To su albanska deca, zauvek zaustavljena u selu Koriša, kod Prizrena. U Prišteini, pod ruševinama, u prvim danima NATO agresije, ubijeno je troje mališana turske porodice Gaši: Deniza (5), Rea (7), Dea (9). Tri devojčice, nađene su pod ruševinama, u naručju roditelja.

Ova, deca turske porodice Gaši bila su i prve žrtve NATO agresije koja je počela 24. marta 1999. godine. Reporteri "Novosti" bili su tada u Prištini. Ruševine još nisu bile raščišćene. Rođaci i rodbina ubijene dece sami su, rukama, podizali grede i tragali za decom. Užasne su to uspomene. Ožiljci s kojima živimo. I, s kojim ćemo živeti.

Bilo je to 7. aprila 1999. godine. A četiri dana kasnije, u Merdaru, ubijena je devojčica Bojana Tošović. Imala je samo jedanaest meseci. Našli su je u zagrljaju oca Božine. Tata je pokušavao da telom spase svoju curicu.

Dan posle, u bombardovanju međunarodnog voza na mostu u Grdeličkoj klisuri, zaustavljeno je detinjstvo šestogodišnjeg Branimira Stanijanovića iz Aleksinca. Slike užasa upisane su u memoriju spasilaca koji su prikupljali sprženo telo dečaka.

NATO bombardovanjefoto: EPA-EFE Dejan_Tasic

Porodica Stanijanović, posle ove tragedije, nije se oglašavala. U ranjenu dušu zakopala je, večno, i priče i slike.

Nesreći, kojoj se niko nije nadao, nije bilo kraja. Redni broj smrti nije stao u Grdeličkoj klisuri. NATO projektili su, 14. aprila, pogodili izbegličko "Majino naselje", kod Đakovice, u kome su utočište našle izbeglice iz Hrvatske. One izbeglice koje su, od Šida u vozu koji nije stajao do Kosova Polja, transportovane da se zbrinu u Metohiji. U barakama, večnom utočištu, ubijeni su Ivan Ivančić (7) i Marko Ivanović (3). U istom danu, pod istim bombama, smrt je stigla dečicu Adema Munčaja i Artu Lugić iz Đakovice.

Bombe nisu birale ni po nacionalnosti ni po veri. Bol roditelja za izgubljenom decom je - bol koji nema meru. Bol - neprebol. Tako nam je govorio Aleksandar Mitić iz Ribinca kod Vranja, otac ubijene Irene (15).

- Nemam snage ni reč, više, da izustim. Kome je smetalo moje dete koje je izašlo na njivu da zaseje kukuruz. Kome?

Anka i Boro Stojanović iz Vranja, sav užas koji su doživeli posle smrti svoje Milice, kojoj su u dvanaestoj godini života prekinuti svi mladalački snovi i planovi, opisali su u nekoliko rečenica:

- Dugo smo čekali ovo dete, osam meseci je Anka održavala trudnoću kako bismo imali potomstvo... Koga da tužimo, s kim da se sudimo? - govorili su nam.

NATO bombardovanjefoto: Tanjug

Irenina poslednja setva nije bila i poslednja dečja žrtva u naletima NATO bombardera. Koji dan, posle, u selu Solderce kod Vranja ubijen je Dalibor Tasić (14). Jedino dete Srboljuba Tasića.

Vraćamo sećanje, 19. april 1999, kuća porodice Rakić u Batajnici. Vrisak i jauk Dušice i Žarka. Kada je njihov dom pogodio projektil, svoju curicu, trogodišnju Milicu, podizali su u naručje, a ona im je u naručju izdahnula.

- Ni da oprostimo, ni da prebolimo, ko još razume naš bol, živimo u živim ranama - govorili su Rakići. Tako govore i sad, dve decenije posle NATO bombardovanja.

Ko da zaboravi onaj maj i jedanaesti dan po redu, devedeset devete. Tada su na mostu u Vladičinom Hanu, u prvom poljupcu, ubijeni maturanti gimnazije Milan Ignjatović (17) i njegova devojka Gordana Nikolić. Milan je želeo da studira pravo u Kragujevcu. Gordana je želela da ga sledi. NJihovi roditelji, u potresnom pismu "Novostima", ispričali su da su ovo dvoje mladih ljudi bili deo - dve porodice. I, te porodice su zaustavile budućnost na tom mostu, na kojem su oni negovali svoju ljubav.

- Nema reči, nema snage za optužbe, mi smo svoj bol zakopali i on nas razjeda. Iznutra razjeda, a mi smo ostali da svedočimo - preuzimamo deo tog potresnog pisma.

Branislava Pavlović, majka Dajane (5) i Stevana (8), supruga Vladimira Pavlovića, koja je ove svoje najdraže 26. maja izgubila u jednom trenu, nekoliko minuta iza ponoći - nikada nije imala potrebu da bilo šta kaže o stradanju svoje dece i supruga. Ne, javno. Ostalo je njeno svedočenje: "Decu smo iz Beograda poveli u Ralju kod Sopota, mislili smo da će tamo biti sigurniji. Nismo dobro procenili. Užasno je to kad iz ruševina izranjaju njihove igračke, Stefanov bicikl, a dece nema"...

NATO bombardovanjefoto: EPA

NATO bombe, četiri dana posle, ubile su na mostu u Varvarinu Sanju Milenković, đaka Matematičke gimnazije, a njoj su svi predviđali olimpijske visine u nauci kojoj je, od prvih đačkih dana, bila posvećena. Sutradan, u bombardovanju Novog Pazara, pod bombama je zaustavljeno detinjstvo dvogodišnjeg Marka Simića, a na putu prema školi ubijen je Marko Roglić (14). Markov otac Vukomir Roglić, novopazarski učitelj, napisao je sinu posvetu: "On je imao svoj svet, u tom svetu nije bilo mesta za raketu. Život mog deteta je bio takav, da je živeo život u brezovim šumama, sa patuljcima igrao žmurke, brao kapi kiše, kad povetarac brezu zanjiše, a mislio je da breza plače... Umeo je fudbalskom loptom da dodirne oblake, kad nema ptica - na čuđenje dečaka i devočica. I prvo pismo je napisao. Ono, koje šapuće ljubav... Odgovor je stigao kasno".

Da li je imao ko, a malo ih je preživelo, u izbegličkoj povratničkoj koloni Albanaca koji su se vraćali kućama, u selo Korišu kod Prizrena, da posvedoči, a porodicama Bahrije Ahmetaja i Ramadana Hasanija ubijeno je šesnaestoro dece od dve do sedamnaest godina.

Spomenik, "Nezaboravnik", koji su "Novosti" podigle ovoj deci, imenovanoj i neimenovanoj, spojio je sve nevine, dečje žrtve. Najbolnije žrtve. A bilo ih je 79, koliko je upisano na spomeniku. Toliko, za 78 krvavih dana bombardovanja.

SKLONILI SE IZ PRIŠTINE I POGINULI

Pod ruševinama od NATO projektila u Surdulici 27. aprila zauvek je zaustavljeno detinjstvo Miljane Milić (15), njenog brata Vladimira (12) i rođaka Miomira Mladenovića (14). Istog dana ubijena je Dragana Dimić (3), devojčica iz Lipljana. A, u Murinu, gde su utočište potražila deca iz Prištine, ubijeni su Julijana Brudar (10), Olivera Maksimović (12) i njihov rođak Miroslav Knežević (13).

Bonus video:

(Espreso / N portal)