ilustracija, Foto: Printscreen Youtube, Nemanja Nikolić

BILO JEDNOM U BEOGRADU

NAJOZLOGLAŠENIJA BEOGRADSKA KAFANA SVIH VREMENA! Specijalitet kuće bila RAZBIJENA ARKADA, a tek dezert za kraj!

Pošto urgencija nije urodila plodom, a zatvor je bivao sve natrpaniji i natrpaniji, nadležni su prelomili da na prag “Velikog Mostara” pošalju tržišnu inspekciju, koja je imala zadatak da utvrdi ko je izdao dozvolu za živu muziku

Objavljeno: 02.06.2022. 15:34h > 15:37h

Obično se za kafane vezuje jela koja su prste da položete, muzika koja u srce gane, kao i čuveni boemski život. No, kao i u svemu, postoji druga strana medalja, ona mračnija i nasilnija. Upravo takva atmosfera je obasjavala “Veliki Mostar”, najozloglašeniju beogradsku kafanu svih vremena, gde je svake večeri specijalitet kuće bila razbijena arkada, masnica ispod oka, rascepana i krvava usna, dok je dezert služen u vidu noćenja na tvrdom madracu zatvorske ćelije.

Arena za tuču

Smešten pokraj neugledne Jatagan-male, kafana “Veliki Mostar” izdigla se krajem prve polovine prošlog veka, ordinirajući kao i svaki drugi objekat tog tipa. No, početkom pedesetih godina i zabranom nekoliko lokala zbog raznoraznih prekršaja, ovu ugostiteljsku ustanovu počeo je da bije loš glas. Naprečac je postala centralna arena za tuče, kao da je u trenu pokupila sav društveni talog od konkurencije.

Gotovo svake večeri, sem neradnim danima, na meniju je bilo pesničarenje. Promenjeni fizički opisi krasili su goste ove ugostiteljske ustanove. Ubrzo se “Velikom Mostaru” nakalemila više nego prigodna pošalica, koja je glasila: “Ako ti je do tuče, idi u kafanu “Veliki Mostar”.”

Terevenka bi obično kretala oko 22 časa, a završavala se oko 3-4 časa iza ponoći. Za to vreme odvijale su scene nalikim onima na velikom platnu. Glavni akteri bile su pesnice, a kada bi snaga izdala na scenu je stupao i inventar kafane, od prepunih piksli preko praznih flaša do drvenih stolica. U slučajevima teških ličnih uvreda, primljenih direktno srcu, noževi i revolveri su dopadali ruku izgrednika.

foto: Dado Đilas

Nasilja je bilo do te mere da su momci u plavom morali svako veče da dežuraju kako bi sprečili da se neredi preliju u nešto daleko pogubnije. Nasilnici su na kraju bivali uhapšeni, a o svojim nedelima imali su prilike da razmišljaju 15 dana dok su boravili iza brave.

Kapljica i muzika, najgori spoj

Bilo je raznih uzroka za ovakvo bezglavo ponašanje, a nimalo opravdanja. Preki pogled, ružna reč su na popisu razloga za batine, ali povod koji je uverljivo vodio bila je živa muzika. Neretko su kavgadžije i pijanice naručivale pesme od kojih su tekle muške suze, što pak drugima nije bila muzika za uši.

Katkad bi se popeli na podijum i sami pevali na sav glas, što je dodatno podgrevalo već uzavrelu atmosferu. Naposletku, u sitnim satima, kada bi kapljica uzela ljude po svoju kontrolu, dešavale su nemile scene. Kada na to sve nadodate oskudno obučene žene, sa upitnim moralom, krvavi ishod je bio zagarantovan za sve prisutne.

Tuča svaki bogovetni dan

Najzad, to je privuklo pažnju ondašnje štampe, koja se dala istražiti koliko zapravo tučnjava se dogodi tokom godine u “eminentnom” objektu po imenu “Veliki Mostar”. Sa papirom i hartijom u ruci, izvesni mesni novinar se zaputio do sudije za prekršaje opštine Topčidersko brdo, pod čijom jurisdikcijom se nalazila kafana.

Iza kamare spisa, časni sudija je promolio glavu i ljubazno odgovorio na ovo intrigantno pitanje: “Vrlo rado, ali nisam u mogućnosti, jer nisam vodio evidenciju, ali bilo ih je oko 300, pa i više.”

Dakle, uzevši u obzir neradne dane, gotovo svaki bogovetni dan u ovoj ugostiteljskoj ustanovi je dolazilo do fizičkog obračuna, te se sa sigurnošću može reći da se radilo o najprgavijoj kafani u Beogradu tada, ali i sada.

Novac ispred “sitnica”

Kako bi se stalo na put ovakvom ponašanju, šef odseka za privredu u više navrata kontaktirao je direktora preduzeća u pitanju i predlagao mu da obustave živu muziku, jer je ona u konačnici bila zaslužna za čarke koje su potom prerastale u metež.

Poput pokvarene ploče, odgovor sa druge strane je uvek bio isti i jasno i glasno je odzvanjao: “Muzika nam donosi milion i po dinara mesečno. Prema tome, protiv smo ukidanja muzike, a to su ostalom sitnice koje se dešavaju.”

Inspekcija kao lek

Pošto urgencija nije urodila plodom, a zatvor je bivao sve natrpaniji i natrpaniji, nadležni su prelomili da na prag “Velikog Mostara” pošalju tržišnu inspekciju, koja je imala zadatak da utvrdi ko je izdao dozvolu za živu muziku.

Međutim, inspekcija imala šta da vidi na poprištu zloglasne kafane. Ovoj ustanovi je pre čitavih godinu dana istekla dozvola za živu muziku, što ih nije sprečavalo da teraju po svom. Na osnovu utvrđenih činjenica komunalni odsek doneo je rešenje o zabrani dalje muzike u lokalu.

Takva odluka je naišla na oduševljenje žitelja opštine, obzirom da su glavni izgrednici bili “sa strane”, te uzorni građani nisu mogli mirno i pristojno da posećuju ovu obližnju kafanu u postojećim uslovima.

Ovo je, u određenoj meri, dalo rezultata. Policija više nije morala toliko da interveniše, sudija nije morao da bude toliko prek, a zatvor više nije morao da nudi smeštaj tolikim nasilnicima. Sredinom šezdesetih godina i početkom urbanizacije prestonice, te izgradnjom Mostarske petlje, kafana “Veliki Mostar” je izbrisana sa “mape” beogradskih ugostitelja. Ipak, štampano slovo toliko ne bledi, pa je ostalo zabeleženo da je bila u pitanju najozglašenija kafana na području glavnog grada.

(Espreso/011info)