Foto: Profimedia

HOROR PRIČA

DENIS JE BIO SERIJSKI UBICA KOJI JE LEDIO KRV U ŽILAMA: Kada su ga uhvatili, prgovorio je i svi su se skamenili

Kada se dogodi ubistvo, obično imate žrtvu, pa tek onda krećete u potragu za ubicom

Objavljeno: 17.05.2022. 11:10h

Slučaj serijskog ubice Denisa Nilsena je jedinstven po mnogo čemu. Jedan je od malobrojnih kod kojih je policiji trebalo samo nekoliko sati da pronađu prvog i, kako će se kasnije ispostaviti i jedinog osumnjičenog. Osim toga, istražitelji koji su radili na rasvetljavanju njegovih zločina prvi put u karijeri, možda i u istoriji britanske i svetske kriminalistike uočili su jednu stvar.

"Kada se dogodi ubistvo, obično imate žrtvu, pa tek onda krećete u potragu za ubicom. U ovom slučaju imali smo ubicu, i to serijskog, a nismo znali ko su žrtve. Jer se nije sećao njihovih imena", prisetio se detektiv Stiv MekKasker za Netfliksov dokumentarac u kojem je opisana istinita priča o britanskom serijskom ubici Denisu Nilsenu.

Dokumentarni film nastao je prema 250 sati audio zapisa koje je lično Nilsen zabeležio u zatvoru, kao i prema dve knjige, od kojih je jedna bila zabranjena za javnost sve do prošle godine.

London, 1983. godina

Devetog februara 1983. godine stanovnici jedne zgrade u severnom Londonu bili su prinuđeni da pozovu nadležne službe, kada su zaključili da je glavni cevovod zagušen. Ono što su u njemu našli majstori, a kasnije potvrdile i forenzičke analize duboko je potreslo čitavu zemlju.

"Nismo bili sigurni, ali smo sumnjali da je reč o ljudskim ostacima. U cevi je pronađeno nešto nalik na prste i ljudsko meso. I nije se radilo o maloj količini", priseća se detektiv.

Prilikom uviđaja jedan od stanara sa trećeg sprata, policiji je otvorio vrata svog stana i čim su ušli, detektivi su znali da imaju pravog čoveka. Dobro poznati, neprijatan miris potvrdio je najcrnje sumnje. Kada su pitali osumnjičenog odakle miris dopire, otvorio je ormar odakle su se ukazale dve velike kese za smeće.

"Kad smo mu stavili lisice i krenuli prema stanici, sećam se da sam ga pitao: "O koliko leševa govorimo? Jednom ili dva?", pogledao me je i odgovorio: "15 ili 16". Zanemeo sam, kolega koji je vozio me je gledao u retrovizoru i počeo da krivuda putem", ispričao je detektiv.

Pet godina zločina

Godine 1978. pa sve do 1983. Nilsen je tokom poseta gej barovima u londonskom Vest Endu ciljao izbeglice, dečake beskućnike, narkomane i seksualne radnike, odnosno žrtve za koje je smatrao da je mala verovatnoća da njihovi nestanci podignu prašinu u javnosti. Namamio bi ih u svoj stan obećavajući hranu i alkohol, a kada bi zaspali, davio bi ih do smrti. Međutim, nijedna od 15 nestalih žrtava nije pomogla vlastima da uhvate serijskog ubicu, pa čak ni preživeli koji su prijavili svoje susrete policiji.

Tela žrtava Nilsen je sakrivao pod podne daske, a kada više nije bilo mesta i kada su iz poda počeli da izviruju crvi, leševe je zakopavao u dvorištu, čak i spaljivao njihova tela. Komšije su sve vreme verovale da je reč o đubretu, budući da je Nilsen žrtve iznosio u kesama za smeće, a potom ih spaljivao na gomili.

Usamljeni ubica

Denis Nilsen je odrastao u Škotskoj, a prema materijalu koji je snimio u zatvoru, bio je seksualno zlostavljan od strane svog dede, sve do njegove smrti, kada je Nilsen imao pet godina. Nilsen, takođe, objašnjava da je shvatio da je gej kada je imao osam godina.

"Bio sam dečak u problemu, a to nije niko primećivao", priznao je Denis u jednom od snimaka.

Služio je vojsku pre nego što se preselio u Britaniju, gde je prvo radio kao obezbeđenje pre nego što je na kraju postao policajac.

Prema njegovim snimcima, dao je ostavku na mesto policajca zbog homofobije u odeljenju. Kolega policajac intervjuisan u dokumentarcu nazvao je Nilsena "pravim usamljenikom". U vreme hapšenja, Nilsen je radio u centru za zapošljavanje u Londonu. Nekoliko godina pre nego što je počinio seriju ubistava, policija je pozvana u Nilsenov stan nakon što je tinejdžer jedne noći iskočio kroz prozor na trećem spratu. Dobio je oko 100 šavova, ali je preživeo, i tvrdio je da je iskočio iz stana nakon što se probudio go i shvatio da će ga Nilsen napasti, ali, dečakova porodica nije želela da on svedoči javno, tako da Nilsen nikada nije optužen za taj zločin.

Nakon hapšenja i odvođenja u stanicu 1983. godine, detektivi koji su radili na slučaju, kažu da su se plašili da od Nilsena neće izvući ni jednu jedinu reč, međutim, čovek preko puta njih je odmah progovorio i nije zatvorio usta narednih nekoliko sati.

"Ja nisam čudovište. Ja sam čovek"

Prvo je priznao da je ubio 15 mladića i dečaka, a nakon pretresa lokacije na kojem su nađeni ostaci i njegovog stana, vlasti su pronašle jedanaest tela. Nažalost, samo osam od Nilsenovih petnaest žrtava je zvanično identifikovano: Grejem Alen (27), Malkom Barlou (23), Martin Dafi (16), Stiven Holms (14), Džon Haulet (23), Kenet Okenden (23), Stiven Sinkler (20) i Vilijam Saderlend (26).

Nilsen se izjasnio krivim za ubistvo iz nehata po osnovu smanjene odgovornosti, a njegova odbrana je tvrdila da je bio lud. Proglašen je krivim po šest tačaka optužnice za ubistvo i za dva pokušaja ubistva, a osuđen je na doživotnu kaznu u novembru 1983. godine.

Na audio materijalu koji je snimio, Nilsen se osvrnuo na novinske natpise pod kojim su novinari te 1983. godine opisivali njegove "monstruozne zločine", nazivajući ga čudovištem, čak su ceo slučaj povezivali sa Hanibalom Lektorom iz čuvenog romana "Kad jaganjci utihnu", a Nilsenov lik povezivali sa Entonijem Hopkinsom, zvezdom istoimenog ostvarenja.

Zato je Nilsen na trakama koje je ostavio iza sebe insistirao samo na jednom: "Ja nisam čudovište. Ja sam čovek. Čudno zar ne?"

Denis Nilsen je odslužio 34 godine kazne pre nego što je umro u 72. godini u zatvoru. Nakon što mu je dijagnostikovana plućna embolija, podvrgnut je operaciji i preminuo je u maju 2018. godine.

(Espreso/Blic)