EVO KOLIKO LJUDI JE TAČNO BILO NA TITOVOJ SAHRANI: Ova brojka je OGROMNA, nećete verovati (VIDEO)

„Veoma se radujem kada mogu ovako da provedem izvjesno vrijeme u društvu svojih saradnika, svojih drugova i članova svoje porodice. Porodica se svake godine povećava, što me veoma raduje. Nadam se da ćemo i sledeću Novu godinu dočekati zajedno i da će nas tada vrijeme bolje poslužiti. Ali moramo dobro zapeti da bismo ostvarili ono što želimo, ono što smo predvidjeli za ovu i naredne godine. Ova godina će za nas biti teška. Da bismo savladali teškoće s kojima se suočavamo, moramo angažovati sve fizičke i umne snage naših ljudi.

Mi smo mala zemlja, ali zemlja koja nije siromašna. Jugoslavija je bogata, potencijalno vrlo bogata. Samo, potrebno je više rada, više discipline, više štednje. Jer, kod nas ima rasipanja. Uvjeren sam da ste sa mnom saglasni ako kažem da u 1980. godinu ulazimo jedinstveni, kao što smo bili u ratu i u posljeratnim periodima. Zahvaljujući tom jedinstvu, mi se ničega ne bojimo. Dižem ovu čašu za sreću i prosperitet naše zemlje, za vaše zdravlje, drugarice i drugovi. Živjeli!“

Tim rečima pozdravio je predsednik Josip Broz Tito 1. januara 1980. svoje goste koji su ostali na ručku u Karađorđevu nakon dočeka Nove godine: članove uže porodice i najužeg državnog i partijskog rukovodstva. Već mu tada nije bilo dobro, nekoliko dana ranije lekarski konzilijum ustanovio je začepljenje velikog krvnog suda na butnoj arteriji leve noge, zbog koje mu je stopalo bilo bledo, hladno i sa modricom. Tito je dugo odbijao amputaciju, pa je tretiran Bergmanovim rastvorom u intravenskoj infuziji, ali pošto ni to ni operacija 12. januara nisu dali rezultata, 21. mu je u Kliničkom centru Slovenije u Ljubljani amputirana leva noga visoko iznad kolena.

Izgledalo je da se oporavlja, on je i sam prestao da pominje izgubljenu nogu, ali su stvari uskoro krenule nizbrdo. Zdravi bubrezi su naglo počeli da otkazuju i prestali sa radom 18. februara. Dobio je upalu pluća koja je trajala do smrti, srce je počelo da otkazuje, vratila mu se visoka temperatura. Još 13. februara pao je u komu posle moždanog krvarenja, bio je poremećene svesti i teško je govorio. 26. februara je stavljen je u stanje veštačke kome da bi respirator mogao normalno da funkcioniše i sa njim do smrti više nije bilo komunikacije. Jedan za drugim, njegovi organi su prestajali da rade, svi sem mozga. Još uvek je bio živ.

Naposletku, nakon nebrojenih pisama i telegrama podrške — danas to zvuči tako namešteno, ali ništa nije bilo namešteno; jedna žena iz Bajine Bašte napisala je u pismu: „Ja i suprug smo u srećnom braku sa dva odrasla sina. Bilo koji organ od nas četvoro dajemo za izlečenje Tita“; penzioner iz Rijeke poslao je 8. marta čestitku medicinskim sestrama koje su ga negovale, i novac da im se kupi cveće; neki Englez iz Kentiš Tauna u severnom Londonu poslao je pismo sa dve funte da se kupi cveće i stavi u sobu bolesnika — predsednik Josip Broz Tito preminuo je u nedelju 4. maja 1980. u Ljubljani.

Nešto pre 19 sati prekinut je radijski i televizijski program, počelo emitovanje ozbiljne muzike i nekoliko minuta stajao je natpis „Jugoslovenska radio-televizija“. Konačno se pred kamerom pojavio spiker TV Beograd Miodrag Zdravković, da bi smirenim i dostojanstvenim tonom izgovorio reči od kojih i dan-danas mnoge podilazi jeza: „Umro je drug Tito. To su večeras saopštili Centralni komitet Saveza komunista Jugoslavije i Predsedništvo Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije — radničkoj klasi, radnim ljudima i građanima, narodima i narodnostima Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije“.

„Dan X + 4“

Prekid utakmice između Hajduka i Zvezde u 43. minutu pri rezultatu 1-0 za goste, tačno u 19.12 sati, svakako je jedan od najikoničnijih momenata u istoriji socijalističke Jugoslavije: tada su svi plakali, premda danas niko od učesnika tada nije plakao. Niti je stadion pevao „Hej, Sloveni“ i „Druže Tito mi ti se kunemo“. No može se reći da je tom erupcijom emocija na Poljudu počela sahrana Josipa Broza.

Ljubljanci su odmah po objavi krenuli da se skupljaju na Trgu revolucije i da ostavljaju cveće, njihov primer sledili su građani širom zemlje, ispred novinskih redakcija čekala su se vanredna izdanja, ljudi su se javljali centrima opštenarodne odbrane i mesnim zajednicama da bi im se stavili na raspolaganje. Štafeta mladosti zaustavila se u Slunju. Čitave noći pored nje su se smenjivale počasne straže, a sutradan je preneta u Zagreb, gde je u prostorijama Republičke konferencije Saveza socijalističke omladine Hrvatske čekala dolazak Plavog voza.

VIDEO: „Umro je drug Tito“

Godinama ranije, najviše rukovodstvo je u tajnosti, bez Titovog znanja, počelo da se sprema za neizbežno. Postojale su ideje da bude sahranjen u Kumrovecu ili u Dolini heroja na Sutjesci, neki su čak hteli da ga balzamuju kao Lenjina, ali je Tito, saznavši, sve presekao željom da bude sahranjen kao normalan čovek, tradicionalno, u zimskoj bašti svoje rezidencije u Užičkoj. Pre toga bašta poznata kao „Cvećara“, bašta će uskoro postati „Kuća cveća“.

Još početkom januara počelo se sa neposrednim pripremama. Plan pod nazivom „Dan X + 4“ — dan smrti i sahrana četiri dana kasnije — bio je stroga državna tajna. Predsedništvo SFRJ obrazovalo je čitav niz komisija i odbora koji su bili zaduženi za pripreme, general-pukovnik Bruno Vuletić određen je za glavnog koordinatora, general-major Martin Špegelj za operativnog izvršitelja, a važan šraf je bio i generalni sekretar Predsedništva general-pukovnik avijacije Ivan Dolničar.

Uz direktan televizijski prenos čitave ceremonije, u ranim jutarnjim satima 5. maja, u pratnji ađutanta Vrhovnog komandanta kontraadmirala Zvonimira Kostića, oficiri Garde su iz Kliničkog centra izneli kovčeg prekriven jugoslovenskom trobojkom i smestili ga u pogrebno vozilo, za čijim je volanom sedeo zamenik komandira Specijalne auto-čete Gardijske brigade pukovnik Ivan Kužnik. Kovčeg je prvo prevezen u crvenim somotom obmotanu zgradu Skupštine SR Slovenije na Trgu revolucije, koji nije mogao da primi sav narod najzapadnije jugoslovenske republike, koji je želeo da isprati pokojnika.

U auli skupštine su brojne delegacije odavale počast i polagale vence, smenjivale su se počasne straže kod kovčega, ispred zgrade su bili Partizanski pevski hor, orkestar milicije i počasna četa Jugoslovenske narodne armije. Posle govora predsednika Skupštine mesta Ljubljane Marjana Rožiča — „Opraštamo se od čoveka i revolucionara koji je uvek bio neposredan, za svakoga jasan i razumljiv, od dobrog čoveka, prijatelja svih nas, učitelja i rukovodioca istovremeno“ — hor je zapevao „Pesmu Titu“ a oficiri Garde kovčeg vratili u pogrebno vozilo, koje je uz počasnu pratnju pet vojnih „kampanjola“ (terensko vozilo Zastava AR-55) krenulo ka železničkoj stanici.

Duž čitave trase narod je Tita zasipao cvećem, ispred stanice se okupljenoj masi nije video kraj, na vetru se vijorilo 50 ratnih zastava slovenačkih partizanskih brigada. Dok je kovčeg unošen u Plavi voz i smeštan u salon-vagon, akademski hor „Tone Tomšič“ pevao je „Jugoslavijo“ („borba te rodila“). Voz je ka Zagrebu krenuo u 8.30. Narod se skupljao duž čitave pruge, a posebno na stanicama Kresnice, Litija, Zagorje na Savi, Zidani Most, Sevnica, Blanca, Krško, Brežice, Dolovi, Zaprešić, kroz koje je voz usporavao dok je prolazio.

Posle Tovarnika, Plavi voz je prešao na teritoriju SR Srbije, gde se sve ponovilo u Šidu, Sremskoj Mitrovici, Laćarku, Rumi, Inđiji, Staroj Pazovi, Batajnici, Zemunu i Novom Beogradu. Na prvi peron Glavne železničke stanice Plavi voz je stigao u 17 sati, nakon 574 pređena kilometra. Na Trgu bratstva i jedinstva, današnjem Savskom, skupilo se 150.000 ljudi da dočeka kovčeg s Titom, koji su — uz zvuke „Posmrtnog marša proletera“ u izvođenju orkestra JNA i počasnog pozdrava združenog odreda pešadije, mornarice i ratnog vazduhoplovstva — Gardisti postavili na odar.

Ispred grada-heroja Beograda govorio je Dušan Gligorijević, predsednik Gradske konferencije Saveza komunista Beograda — „Ogromnu i neizrecivu tugu i bol oseća svaki čovek naše zemlje. Nebrojeno puta ovde smo pozdravljali našeg voljenog druga Tita, izražavajući mu naše divljenje, podršku, poštovanje i ljubav. Danas Beograd prvi put dočekuje Tita u tišini“ — nakon čega su oficiri Garde preneli kovčeg sa trobojkom u pogrebno vozilo, za čijim je volanom sada sedeo komandir Specijalne auto-čete Gardijske brigade pukovnik Marko Agbaba, dok je hor pevao „Jugoslavijo“ i „Druže Tito mi ti se kunemo“.

Praćeno počasnim eskortom sastavljenim od motocikala i šest „kampanjoli“, vozilo se uz Nemanjinu i Kneza Miloša, kroz špalir uplakanih Jugoslovena, tačno u 17.35 sati dovezlo do Skupštine SFRJ, na tadašnjem Trgu Maksa i Engelsa, gde je u Pionirskom parku bilo najviše sveta. Usledilo je polaganje venaca, izjavljivanje saučešća porodici, i držanje počasnih straža, počev od najviših državnih i partijskih rukovodilaca pa nadalje.

Na početku je svaka straža po predviđenom protokolu trajala pet minuta, ali je to posle smanjeno na tri, tako da se za 60 sati i 45 minuta smenilo 950 straža, ukupno preko 8.000 ljudi. Delegacije svih glavnih i gradova heroja, delegacije narodnih heroja (njih 150), Saveta federacije, Centalnog komiteta SKJ, Udruženja španskih boraca, gradova s Titovim imenom, sinjskih alkara, i tako dalje. JNA je dala 50 počasnih straža, ali najviše ih je bilo iz Beograda, ukupno 582 — preko 4.600 Beograđana bdelo je pored kovčega „druga Tita“. A broj Jugoslovena koji je došao da mimohodi pored njegovog kovčega merio se stotinama hiljada.

Utom je došao dan sahrane 8. maj. Tek tog jutra dovršeni su radovi na jednostavnoj mermernoj grobnici u Kući cveća, prikladnoj i za predsednika jedne od najuglednijih zemalja na svetu, ali i za čoveka koji je život posvetio borbi za prava radničke klase. Tačno u 12.25 krenula je sa platoa ispred Skupštine pogrebna povorka kojom je komandovao general-pukovnik Miloš Stanimirović.

Na čelu su Titovi lični pratioci, pukovnici Sreto Milanović i Luka Perišić, nosili zastave Jugoslavije i Saveza komunista, iza njih su išle republičke zastave, pa tri ešalona starešina i pitomaca Vojne akademije sa 341 ratnom zastavom brigada Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije te 24 zastave stranih brigada obrazovanih na našem tlu. Sledilo ih je sto narodnih heroja, a njih združeni odred oružanih snaga pod komandom pukovnika Andrije Šilića, podeljen u pet ešalona (pešadija, ratno vazduhoplovstvo, mornarica, teritorijalna odbrana, milicija), te regruti JNA i omladinci koji su nosili vence.

Drugi deo kolone počinjao je združenim vojnim orkestrom JNA, koji je sve vreme svirao posmrtne marševe. Bio je praćen ešalonom Garde, pa grupom generala i visokih oficira koji su na pet crvenih jastuka nosili sva Titova odlikovanja, predvođeni general-pukovnikom Dušanom Pekićem koji je nosio tri njegova Ordena narodnog heroja. Tik iza njih, vojna „kampanjola“ — sa pukovnikom Agbabom kao vozačem te njegovim zamenikom pukovnikom Kužnikom kao suvozačem — vukla je lafet brdskog topa „B-1“ na kojem se nalazio kovčeg prekriven jugoslovenskom trobojkom.

Beograd, glavni grad sveta

Pored lafeta je koračalo deset oficira Garde i deset srpskih radnika: petorica rudara iz Vreoca — Milorad Čitlučanin, Dragan Dargićević, Milorad Klipa, Radiša Petrović i Ljubodrag Marković — te petorica metalskih radnika iz Beograda — Dmitar Banjac, Prvoslav Marković, Danko Milivojević, Ljubivoje Jevtić i Veroljub Nikolić. Iza lafeta je išao Titov ađutant kontraadmiral Zvonimir Kostić, a zatim Jovanka Broz, sinovi Žarko i Miša, kao i drugi članovi porodice. Sledili su ih brojni savezni, republički i pokrajinski funkcioneri, što državni što partijski, te drugi društveno-politički radnici, kako se tada govorilo, poput predsednika akademija nauka. Bili su tu, dakako, i lekari koji su ga lečili.

Duž čitave četiri kilometra duge trase stajao je špalir pripadnika Garde, pitomaca Vojne akademije, radnika i omladine, kao i brojni građani iz svih krajeva Jugoslavije — njih oko 700.000. Povorka je stigla u Užičku u 14.30 sati, gde se zaustavila. U dvorište rezidencije i Kuću cveća ušli su samo nosioci zastava, venaca i odlikovanja, narodni heroji, vojni orkestar, počasni vod Garde, lafet sa pratnjom, ađutant, porodica i najviše rukovodstvo.

(Espreso/Telegraf)