VRATIO SE IZ MRTVIH NA USKRS: Poznati hirurg UMRO na stolu, o ovom USKRŠNJEM ČUDU svi bruje

Hrvatski mediji svake godine prenose priču za koju se tvrdi da je istinita i autentična, a radi se o čudu koje se dogodilo jedne godine na Uskrs kada je jedan čovek umirao, njegova žena ostala živa. Pre nego što se “vratio iz mrtvih”, osetio je isto ono što je i njegova supruga doživela u trenucima kada je očajna i uplakana grlila bolnički stub kad su joj saopštili da joj je suprug preminuo.

Bila je to Ivanina i Krešina prva proslava Uskrsa bez prisustva dece, koju su odveli za vikend njenim roditeljima na more da tamo provedu školske prolećne praznike

U odsustvu klinaca Ivana i Krešo osetili su da još od dolaska dece na svet nisu uživali jedno u drugom kao u proteklih nedelju dana.

Nije moglo naravno ni bez toga da se počaste, a Ivana je za Uskrs ispekla jagnjetinu s mladim krompirima. Siti su se zavalili u fotelje, te uz domaću i uskršnju sirnicu spokojno pili kafu.

Ivana je tada predložila da posete roditelje i decu, pošto je reč o porodičnom prazniku, što je Krešo prihvatio.

Dok je ona pakovala u kofer nešto najosnovnije, pošto je bioo plan da se vrate u ponedeljak uveče, Krešo je ostao u dnevnoj sobi.

Odjednom mu je, izgleda, pozlilo i Ivana ga je zatekla kako leži nepomično na kauču, bled poput kreča.

Pitala ga je šta se dešava, da li je odustao od odlaska u goste, ali se on nije ni pomerao, samo je promrmljao da mu je loše i da pozove hitnu pomoć.

Kola hitne pomoći brzo su došla, uneli su Krešu na nosilima, a onda je bila vrlo uspaničena.

Ispostavilo se da je doživeo infarkt. Operaciona sala u KBC-u bila je spremna za težak zahvat na srcu, upravo onakav za kakav se Krešo specijalizovao, jer je bio kardiohirurg.

U jednom momentu, Ivana je začula sestru kako viče: “Izgubili smo ga”, nakon čega je očajnički počela da plače.

Odjednom je Ivana, iako potpuno slomljena, neobjašnjivo pored sebe osetila da joj se u telo uvlači neki fluidan spokoj i blaženo se razliva do svake periferne žilice, praćen vremeno zvonom i umirujućom muzikom unisonih pevača uz zvuke harfe, dok su milozvučno izvodili anđeoske pesme: “Aleluja, aleluja”…

Melodija koja je dopirala do nje silazila je iz daleke visine, ali boja glasova bila je kristalno jasna i sve glasnija pa joj se pričinjalo kako se masa nepoznatih pevača radosno kreće prema njoj. No, umesto susreta, presekla ju je medicinska sestra i rekla da se “dogodilo čudo i da se Krešo vratio”.

Nekoliko dana nakon operacije, čim se Krešo pribrao, odlučio je da ispriča supruzi šta se dogodilo u trenucima dok je umirao. Inače, nije preterano bio predan veri, dok je Ivana i te kako stekla versko vaspitanje.

– Ivana, znam da sam doživeo kliničku smrt. No, moram da ti priznam da mi se otvorio novi prozor u život i da je to bilo najdivnije osećanje u mom životu. To duhovno putovanje neopisivo je prepričati. Napuštao sam svoje telo, ostavljajući sve terete i teškoće u njemu, da bi neki moj “drugi Ja” oslobođen svih boli iz telesnog oklopa, blaženo lebdio poput prozračnog oblačka nekim dugačkim prolazom prema bleštavoj svetlosti na kraju tog puta. U tom blaženstvu sve vreme me je pratio anđeoski zbor svojim milozvučnim glasovima kličući: ” Aleluja, aleluja”, što me ispunjavalo nadom da ulazim u neku bolju stranu života. Ne znam je li to vodilo u raj, nisam bio svestan sebe – rekao je Krešo.

Na vratima te svetlosti pojavio mu se blagi lik pokojne majke koja ga je majčinski pogledala, a zatim ga uhvatila za ruku i šaputala: “Sine moj mili, još nije kucnuo tvoj čas”.

– Tom prilikom me je odgurnula od sebe svom silinom, toliko snažno da sam se iznenada sunovratio u telo, osetivši fizičku bol i težinu sopstvenog tela. Znao sam da sam opet u njemu. Bio je to povratak u zemaljski život – pričao je sentimentalno, ali lišen patetike Krešo, još u vidljivoj prisutnosti neverice zbog proživljenog, prenosi Glas Istre.

Dogodilo mu se, ustvari čudo, a za to ne postoji nikakvo naučno objašnjenje.

Potvrdu svojoj veri i milosti uskrsloa Isusa koji je vratio život Kreši na sam Uskrs, Ivana je odlučila da potraži u svakidašnjem životu. Htela je da bude sigurna i da se uveri da li su oni milozvučni, fantastični glasovi koje je slušala pripadali nekim pacijentima s bolničkog odeljenja, pa se stoga već sledećeg dana uputila u KBC, gde su je doktori bledo gledali i govorili da se nisu čuli nikakvi glasovi, niti pevanje.

Nakon Krešinog opisa proživljenog, Ivana je poverovala u svaku njegovu reč, naročito u anđeoski zbor koji je njihovu emotivnu vezu i duhovnu bliskost povezao u bivanju i nakon ovog zemaljskog života u kom ljudi ograničeno tavore u svojoj racionalnoj dimenziji, gubeći se u materijalističkom ludilu.

Ivana i Krešo su imali nesagledivo veliku sreću i blagoslov da promene percepciju na prizore iz svog života jer su im anđeli premrežili granice između ovostranog i onostranog života osvestivši da je stvarnost večna.

(Espreso)