NA DANAŠNJI DAN
BOŠKO PEROŠEVIĆ JE UBIJEN PRE 21 GODINU: Sestra čoveka osuđenog za ubistvo saopštila nam je ŠOKANTNE INFORMACIJE!
"On je odavno na slobodi, sad je u Novom Sadu, tamo radi, nema porodicu"
Predsednik Izvršnog veća Vojvodine i član Izvršnog odbora Glavnog odbora SPS Boško Perošević, ubijen je 13.maja 2000. godine na Novosadskom sajmu, pred TV kamerama.
Perošević je ubijen hicem iz pištolja u glavu, prilikom obilaska Novosadskog sajma. Na njega je dva sata nakon što je otvoren Međunarodni poljoprivredni sajam, u stočnoj hali 26 pucao navovno portir Novosadskog sajma Milivoje Gutović iz Ratkova (50), rodnog mesta prvog čoveka vojvođanske Vlade.
Nakon što su se lekari više sati borili za njegov život, Boško Perošević je preminuo u 16.05 časova.
Međutim, prema izjavama očevidaca, po izlasku iz hale Peroševiću je zazvonio mobilni telefon i on je zastao dok su zvaničnici i obezbeđenje nastavili obilazak. Nekoliko sekundi nakon toga, prema navodima iz istrage, Peroševiću je s leđa prišao Gutović i iz neposredne blizine mu pucao u potiljak.
Portal Espreso pozvao je Gutovićevu sestru Margitu Rackov iz Ratkova, odakle je i on poreklom i saznali smo da se ovaj čovek danas nalazi na slobodi.
- On je odavno na slobodi, sad je u Novom Sadu, tamo radi, nema porodicu - rekla nam je njegova sestra.
Na pitanje kada je Gutović izašao iz zatvora, ona nije uspela da precizira godinu i datum, samo nam je rekla da je on "odavno pušten iz beogradskog zatvora", kao i da je u njemu proveo "vrlo malo vremena".
- Bio je u zatvoru kratko, nije on dugo tamo ostao, puno njih ga je obilazilo tamo, ja zbog zdravlja nisam mogla da mu idem u posetu, skoro je on dolazio kod mene ovde - rekla nam je Margita Rackov.
Margita je i danas posle toliko godina sigurna da je njen brat u zatvoru završio nevin, a kako je ranije tvrdila i on sam je ležao godinama u zatvoru svestan toga da nije kriv, da je "žrtva toga što je bio naivan".
KAKO JE TO BILO PRE 21. GODINE
Sve je u subotu, na Dan bezbednosti, Titov praznik policije, na Novosadskom sajmu lepo počelo, napisao je Dimitrije Boarov u "Vremenu" 20. maja 2000. Prvo je "raščišćen" prostor pred ulazom u sajam, odakle je u policiju privedeno sedam aktivista Demokratske stranke koji su delili letke protiv režima. Zatim je pred tako probranom publikom visoki gost Dragan Tomić, predsednik Narodne skupštine Srbije, svečano otvorio našu najveću agrarnu priredbu. U svom prigodnom govoru pohvalio je Vladu Srbije što vodi stimulativnu poljoprivrednu politiku (valjda je mislio na uvođenje kaznenog poreza za one koji neće da obrađuju njive u korist sopstvene štete). Zatim je upozorio seljake da im je proizvodnja hrane patriotski zadatak (ergo, ko ne ide na njivu izdajnik je). Najopširniji je bio kod opozicije, koju je nazvao "bučnim pojedincima" koji su "spremni na sve – da izdaju i prodaju i zemlju i državu i narod". Zatim je u pratnji svih domaćih vojvođanskih funkcionera, među kojima je svojom visinom i mladalačkom vedrinom štrčao Boško Perošević, krenuo u obilazak izložbenih štandova.
U hali 27, gde je izložena rasna stoka, oko 14 časova, jedan saradnik Boška Peroševića, nakon što je razmenio nekoliko reči sa nekim preko mobilnog telefona, dodao je tu spravu raspoloženom predsedniku Izvršnog veća Vojvodine. Perošević se, radi telefonskog razgovora, izmakao iz grupe, nekoliko koraka u stranu – i tada mu je s leđa prišao Milivoje Gutović, radnik sajamskog obezbeđenja (portir) i ispalio mu u potiljak jedan jedini metak iz, čini se, takmičarskog pištolja malog kalibra (koji se i puni samo jednim jedinim metkom). Posle "tankog" pucnja, ubica se dao u bekstvo ka vratima u suprotnom smeru. Kad se Perošević srušio, desetak ljudi iz obezbeđenja počelo je da vadi svoje ogromne pištolje velikog kalibra, heklere i automate – tako da su prisutni snimatelji sa ratnim iskustvom pomislili da je na redu opšta klanica. No, utisak je da su svi bili zbunjeni. Niko se praktično nije uputio ka beguncu, a Peroševiću je u prvom trenutku priskočio samo prisebni lekar i političar dr Živorad Smiljanić, predsednik Skupštine Vojvodine.
Posle prvog šoka, čuo se povik, eno ga tamo, držite ga, pa su čoveka s pištoljem, koji je mahnito bežao, na zemlju oborili neki seljaci i izlagači kad je izlazio iz hale, a dva telohranitelja su Dragana Tomića, kao najvažnijeg među prisutnima, ugurali u izložbenu kućicu "Vagara" (jedna od prisutnih službenica je, navodno, odmah zvala policiju, misleći da je prebledeli Tomić kidnapovan). Kasnije će SUP Novi Sad saopštiti da je atentator Gutović svoje oružje "pokušao ponovo da upotrebi, prilikom bekstva, sprečavajući policiju da ga uhapsi".
Pred halom je ubrzo nađen jedan pikap auto, u koji su uneli besvesnog Peroševića i u koji je ušao i Smiljanić – da se iz vašarske gužve izvezu do kola hitne pomoći, koja su teško ranjenog preuzela kod starog ulaza na Sajam. Uskoro je stigla i policijska marica, po sada već vezanog Gutovića. Visoki gosti su se zatim svojim crnim limuzinama razišli velikom brzinom, pa je čudo da neko od mnogih posetilaca nije nastradao. U prvom saopštenju, izdatom sa Instituta za hirurgiju Kliničkog centra u Novom Sadu, tri sata posle pucnja u Peroševićevu glavu, rečeno je da se preduzimaju "potrebne terapije", a posle 16 časova prof dr. Dragoljub Zoričić i prof. dr Đorđe Janjić saopštili su da je Boško Perošević preminuo.
Boško Perošević je u noviju političku istoriju Vojvodine ušao negde pred "jogurt revoluciju", kada je u Odžacima, gde je postao predsednik opštine, zauzet pismeni stav da u sporu između vojvođanskog i srpskog rukovodstva oko ustavnih promena imaju pravo oni iz Beograda (ni Kertes i Pankov se tada nisu usudili da zauzmu takav stav u susednoj Bačkoj Palanci). Kad je Milošević srušio "autonomaše" i kada mu je dr Radoman Božović ustrebao kao premijer republičke vlade, neko se setio da na upražnjeno mesto dođe Perošević (neki kažu da je to bio Nedeljko Šipovac), ali se to navodno nije svidelo Kertesu, koji ga je, po priči, čak ubeđivao da se ne prihvati tako krupne odgovornosti. Milošević se tom prilikom ipak odlučio za Peroševića, koji je u to vreme (1992) već imao imidž modernog tehnokrate reformske orijentacije. Od tog doba, to je javna tajna u Novom Sadu, Kertes je Peroševića smatrao za političkim konkurentom, ako ne i neprijateljem.
Inače, Perošević je rođen u Odžacima 1956. godine. Osnovnu školu je završio u Ratkovu, a srednju i višu mašinsku u Novom Sadu. Na Ekonomskom fakultetu u Subotici diplomirao je tek kao predsednik vojvođanske vlade, 1994. godine. Izgleda da se svideo tamošnjim profesorima kada je kao pokrajinski premijer organizovao †nansiranje nekoliko savetovanja – jedno u Novom Sadu čak je bilo posvećeno privatizaciji (predsedavao pokojni profesor Stjepan Han) i na njemu je podneo dosta pedantno ispisan rad. Ipak, magistrirao je na politički nešto lakšoj temi – "Speci†čnosti marketinga nabavke u trgovinskim preduzećima". Neki kažu da je bio bolji mašinski inžinjer nego ekonomista, što je u suprotnosti sa ličnim materijalnim rezultatima koje je Perošević ostvario sa skromnom platom vojvođanskog premijera. S tim u vezi navodno je i višegodišnja politička "skrajnutost" ovog političara, jer je, kako kažu oni skloni ogovaranju, pred samim vođom prećutao da ima neku farmu pilića (u nekim varijantama dodaje se i fabričica majoneza) i da je od nečega izgradio velelepnu kuću u Novom Sadu. Prema tim ogovaranjima, branio se da je spomenuta †rma bratovljeva, a da je kuća takođe plod nekog porodičnog ortakluka – što nije lepo prihvaćeno kod šefa.
No, fakat je da nije smenjen jer je glavni kadrovik moguće procenio da za vojvođanskog premijera baš takva nevažna ličnost sasvim odgovara. Novinarskim krugovima kruži i činjenica da je Perošević godinama bio bez ikakvog političkog uticaja, mada je tavorio na najvišim vojvođanskim položajima. Još pre dve godine, među novinarima u Novom Sadu je, na primer, kružila priča da glavni urednik novosadskog "Dnevnika" (čiji je izdavač Skupština Vojvodine i čijeg bi glavnog urednika trebalo da postavlja baš vojvođanska vlada) mesecima nije hteo da objavi zgotovljeni intervju sa Boškom Peroševićem. Istovremeno, Mihalj Kertes je bio glavna †gura na svim proslavama ove izdavačke kuće.
Perošević je, međutim, sve to vreme uspeo da sačuva živce i ostane pribran i dosledan svojoj doista civilizovanoj političkoj prirodi. Čak je Vuk Drašković u izjavi nakon atentata spomenuo da od Peroševića opozicija nikad nije čula "govor mržnje", a opozicioni političari iz Novog Sada listom kažu da su sa Peroševićem uvek korektno komunicirali. I Novosađani su kod ovog naočitog političara osećali neku palmeovsku crtu, šetao se i poslednjih sedmica novosadskim kejovima sa ženom i dve ćerke – čini se bez ikakvog obezbeđenja, kao građanin čiste savesti.
Ubijen je zapravo na početku novog političkog uspona. Pre tri meseca, naime, naprasno je postavljen za predsednika Gradskog odbora SPS-a u Novom Sadu (što je sigurno važnija funkcija od funkcije pokrajinskog premijera bez ingerencija i budžeta), mada je u procesu "demokratskog kandidovanja" po mesnim organizacijama staro rukovodstvo (Čikoš i Laza Isakov), koje opet nije imalo veze sa Kertesom, prethodno dobilo podršku da produži mandat. Na izbornoj skupštini, na kojoj nije bila dozvoljena diskusija o jedinom kandidatu, nije prošao glatko. Valjda su zbog toga odmah raširena nova ogovaranja. Većina tih nepotvrđenih priča išla je za tim da je vešti Perošević digao ruke od čekanja da glavnog političkog gazdu prođe mrzovolja, pa se obratio še†ci JUL-a. Logičnije je, međutim, pretpostaviti da je neko u vrhu SPS-a shvatio da bi, posle izborne katastrofe ove stranke na prethodnim izborima u Novom Sadu, trebalo u igru ubaciti onoga ko je bez ičije pomoći i sa nepopularnom vlašću na leđima i u nezavisnim anketama postao najpopularniji političar u gradu.
Ni kad je postao šef novosadskih socijalista (pre 98 dana) nije promenio stil, pa je uglavnom obilazio obnavljanje mostova, govorio o razvoju poljoprivrede i revitalizaciji vojvođanske metalne industrije – dok je psovanje opozicije prepustio svojim portparolima.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
(Espreso)
Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
