Kako je propao DS rock`n`roll? Zašto su demokrate prsle načisto?

Nakon poslednjih izbora u Demokratskoj stranci i povlačenja iz politike dojučerašnjih funkcionera ove partije, poput Bojana Pajtića, nastavljen je proces urušavanja ove nekad najveće stranke u našoj zemlji, koja je dostigla svoj zenit naposredno nakon atentata na premijera Zorana Đinđića 2003. godine.

OK, znate da Espreso ima aplikaciju. Niste znali da je od danas još bolja!

Ova partija do sada je imala 6 lidera, a trenutno se nalazi u jednoj od najtežih pozicija od osnivanja. Aktuelni predsednik Dragan Šutanovac imaće pune ruke posla i gotovo nemoguću misiju da povrati snagu i kredibilitet "žuto-plavih".

Najveći problem predstavljaće mu činjenica da do kraja nisu istražene afere za koje su ga optuživali politički protivnici, od kojih je najveća afera "pašnjak". Podsetimo, bivši ministar optužen je da Agenciji za borbu protiv korupcije nije prijavio vlasništvo nad stanom u luksuznom stambeno-poslovnom objektu u Skerlićevoj ulici na Vračaru.

Demokratska stranka postoji od 1919, a obnovljena je 1990. zahvaljujući grupi srpskih vrhunskih intelektualaca, dok je za lidera izabran Dragoljub Mićunović.

Na početku ova stranka je bila proglašena za "elitističku" i za partiju "iz kruga dvojke". Činili su je Borislav Pekić, Nikola Milošević, Vladeta Janković, Zoran Đinđić... Činilo se da taj sastav predstavlja neku vrstu političkog "drim tima" koji je hteo da se suprostavi tek nadolazećem Slobodanu Miloševiću.

Međutim, godinu dana kasnije dolazi do nesuglasica i prvog razlaza, a 1993. i do prvog većeg sukoba koji eskalira početkom 1994, kad na mesto predsednika DS dolazi Zoran Đinđić. Pod njegovim vođstvom ova stranka počinje da izlazi iz elitističkih krugova i radi na omasovljenju.

Ubrzo, tokom protesta zbog krađe na lokalnim izborima, ova stranka uz SPO postaje najveći neprijatelj režimu Miloševića. Narod počinje da upoznaje i da prihvata i ostale ljude koji su bili Đinđićevi najbliži saradnici - Zorana Živkovića, Slobodana Vuksanovića, Borisa Tadića, Čedomira Jovanovića...

Đinđićeva vladavina traje sve do 2003, do dana kad je na njega izvršen atentat. Nakon njegove smrti stranku, kao i funkciju premijera Srbije, preuzima Zoran Živković, koji ne uspeva zadugo da sačuva te pozicije, kako u državi, tako ni u stranci.

Na Živkovićevo mesto dolazi Boris Tadić, koji tu ostaje 8 godina. Nakon gubitka izbora 2012. godine, počinje dramatično urušavanje stranke.

Tadić je nasledio balast povratka zemlje u normalne tokove. On je trebalo da pokaže da nisu uzalud bili silni protesti i brojna batinanja koja su trpeli građani za vreme vladavine SPS.

Međutim, malo je toga uspeo da uradi. Iz stranke su otišli brojni funkcioneri i vlasnici ministarskih fotelja, a jedan od najbližih saradnika ubijenog premijera Zorana Đinđića, Vladimir Beba Popović, u javnosti iznosi optužbe kojih bi se i najgore starlete postidele.

Na stranačkim izborima iste godine kormilo DS preuzima Dragan Đilas. U nezahvalno vreme, dok SNS s Vučićem na čelu sve više uzima vlast, pokušao je da stabilizuje stranku i spreči dalji raspad. Međutim, ne uspeva i nakon dve godine, dolazi do novih izbora.

Zahvaljujući prilično slabim rezultatima DS na svim nivoima, Bojan Pajtić na stranačkim izborima pobeđuje Dragana Đilasa i dolazi na čelo stranke.

Članstvo, lokalni, kao i prestonički funkcioneri nastavljaju da se svađaju i cepaju, pa su unutar stranke počele da se stvaraju frakcije, a jedan broj članova prelazi u druge stranke, pre svega u SNS.

Demokratska stranka zapada u veliku krizu, a poslednji parlamentarni izbori na kojima se bukvalno jedva izborila za ulazak u Skupštinu Srbije, samo su potvrdili sve to. Ovakav pad, slab rad, ali i konstantni napadi dela medija koji su naklonjeni SNS, doprinose lošem rejtingu Pajtića.

Sve to kulminira na upravo završenim izborima. Na njima predsedničku funkciju u ovoj stranci preuzima Šutanovac. Usledilo je ono što je karakteristično za sve postizborne periode - masovan odlazak funkcionera. Povlačenje je najavio dojučerašnji lider Bojan Pajtić, kao i visoki funkcioner Amir Bislimi.

Ovo su poslednji koji su otišli. Prvi su to uradili pre 26 godina Nikola Milošević i Kosta Čavoški, pa za njima Koštunica, Batić, Pekić, pa nekoliko godina kasnije Vuksanović, Jovanović... Lista je zaista ogromna.

Samo da ne bude: "Ko izađe poslednji - neka ugasi svetlo".

(Espreso.co.rs)