ČEDA SE UPRAVO OGLASIO IZ BOLNICE! Čekajte da čujete šta je imao da kaže

Pre dve nedelje sam, završavajući izbornu kampanju, rekao dve rečenice: Mi smo ili generacija koja će posle više od 200 godina završiti posao svih prethodnih i od Srbije konačno napraviti državu u kojoj će naša deca biti prva koja su u njoj rođena u miru i svoj život žive u miru ili ćemo biti svedoci konačne propasti ideje naših očeva koji su, 15 godina posle velike francuske revolucije, digli ustanak, svesni da srpski narod nema budućnost ako nema svoju zemlju.

Noćas smo kao društvo, više nego ikad, bili bliži slici Srbije koja sama sebi lomi kičmu, što je oduvek bio cilj svih naših neprijatelja. I kada je pred Miloševe noge pala Karađorđeva glava. I kada su u Majskom prevratu 1903. pred Karađorđevićima pale glave svih Obrenovića. I kada nije pala Miloševićeva glava jer je to zavisilo od nas a ne od njih. I kad je pala Zoranova glava jer smo im mi njihovu ostavili na ramenima zato što nismo, kako oni sebe zovu, „bratstvo u krvi“, ni zlo poput njih.

Prošla noć boli beskrajno više od svih koje smo zajedno proveli u patnji pod virusom, od svakog „gutanja“ žileta dok se navikavaš na obostranu upalu pluća, od svakog respiratora, bunila pod trodonom, od svakog našeg straha za porodicu kod kuće, od svakog očaja koji nas je ždrao dok smo čekali testove naše dece, kidajući se što smo možda i njih zarazili. Danas, osim njih, niko drugi neka i ne pomišlja da je nevin. Nije nevina vlast, nije opozicija, nije to ni Krizni štab, Crkva, Univerzitet, Pink i N1. Nismo nevini ni Vučić, ni ja, ni Irinej, Amfilohije i Grigorije, ni Bujošević, Šolak i Mitrović. Ni Informer, Danas i Nedeljnik. Kao što nisu nevini ni milioni ljudi oko nas.

Odgovorni smo za sve što smo uradili ili propustili da uradimo, odgovorni smo što smo ćutali kada je reč svim bila potrebna, odgovorni smo što smo ujedali i režali kada smo jedni druge morali da čujemo i razumemo. Zato smo svi krivi.

Ali nismo svi isti. Nisu isti oni koji su juče grešili dok danas daju sve da te greške isprave i da ih više niko ne ponovi. Neuporedivi su sa onima koji ih, zato što su progledali, danas žigošu i proklinju kao izdajnike isto onako kako su mene pre njih. Nisu isti oni koji i danas, bez obzira na sve rasute glave i živote, ne odustaju od ideje moderne, evropske Srbije (koja se do nas samo na kostima gradila, zbog čega nije odmakla dalje od tragične Ćele kule) i oni koji i danas, bez obzira na istorijski poraz i konačni slom ideje da su Srbi dužni da na zemlji budu svačije topovsko meso, misle da jedino tako stičemo pravo da na nebu budemo narod.

Nisu isti oni koji su popustili mere pod pritiscima političkih protivnika, napaćenih ljudi koji su davno prestali i sebe da slušaju, ekonomije ili izbora, sa onima koji su prekjuče to popuštanje ultimativno zahtevali, rušeći vanredno stanje, da bi juče paradirali sa krivičnim prijavama protiv onih koji su im ispunili želju „i tako žrtvovali ljude, ostavljajući ih na milost i nemilost koroni“, dok danas pozivaju na ulične borbe protiv diktature trodnevnim karantinom (dok u istom trenutku više od pet miliona stanovnika Melburna mirno odlazi u šestonedeljni karantin, pošto je vlast saopštila da je to jedini efikasan odgovor na virus koji je u prethodnom danu registrovan kod 192 osobe).

Nisu isti oni koji se bore za mir i oni koji se bore kako mira za nas nikad ne bi bilo.

U Srbiji svi sve znaju, pa se i bez ovog što pisem sve zna. Sve se zna, ali se, uprkos tome, ćuti i laže. Ćutimo da dalje ne možemo ovako. Ćutimo da nam je svima potrebna ljubav, razumevanje, uteha, savet, podška, bratska ruka. I Vučiću i Vladi, dok im kičma puca pod Srbijom koja je više zbeg nego što je država. I građanima, dok posrću uvereni da ih je njihova država prepustila same sebi. I Kriznom štabu zemlje u kojoj si najpametniji kada ćutiš, a njihov je posao da nikada ne zaćute.

A pošto se u Srbiji sve oduvek zna i pošto „odustaćemo, nikad!“ nije naš slogan već svetonazor, ideja-vodilja, ideal, život... niko ne može od mene da očekuje da o tome ćutim, već samo da pitam otvoreno: Šta nije jasno? To da su noćas, skrivajući se iza pakla korone, najekstremniji krugovi u zemlji pokušali da urade ono što su planirali za godišnjicu bombardovanja u martu pa do noćas prolongirali, računajući da će lakše sludeti društvo premoreno četvoromesečnom epidemijom.

Šta nije jasno? Da oni koji su nam dodeli ulogu njihovog živog, ljudskog štita na zemlji a naroda samo na nebu pokušavaju da nas zaustave u pokušaju da iskoristimo možda poslednju šansu i tu svoju naopaku sudbinu promenimo kroz dogovor sa kosovskim Albancima, dogovor sa Bošnjacima i Crnogorcima, dogovor nas jednih sa drugima.

Šta nije jasno? Da, pristajući na prošlu noć, našoj deci oduzimamo pravo na život drugačiji od našeg? Da mi, umesto najgorih među nama, postajemo dželati dečjih života koji smo stvorili.

Šta nije jasno? Da ne smemo da budemo ruska pešadija, horde desničara, stado vukova u mantijama koji život nude jedino posle smrti.

Šta nije jasno? Da promena naših vrednosti, ciljeva, odnosa svih prema svima, pojedinca prema čitavom društvu, miliona prema jednom životu, da ta majka svih promena zavisi samo od lične hrabrosti da uprkos svemu pokušaš, postaneš i ostaneš drugačiji, iskren, hrabar, neko ko sluša dok drugi samo čuju, onaj ko sa oba oka gleda u život pred sobom jer neće da žmuri ili kao kiklop jednim okom „čkilji“, uveren u strahu od onog što će videti da ne postoji ono što mu je nevidljivo makar i zato što neće da gleda.

Šta nije jasno? Da Srbija ne može postati bolja pre nego što to postane svako od nas? Da se virus ne može pobediti jeftinim foliranjem kad znamo da nam u životima fakturiše svoju cenu. Da će pola onih koji su očajni, opravdano besni ko zna zbog čega, predugo nahuškavani iz Moskve i sa Krima, u ponedeljak ležati po travnjacima oko Kovid-19 ambulanti i u visokoj temperaturi očajno pogledom tražiti spas u nekom „Vučićevom“ doktoru?

Šta nije jasno? Da smo možda poslednji put imali više sreće nego pameti u noćašnjoj pretpremijeri naše verzije Bartolomejske noći.

Šta nije jasno? Da među nama ne sme biti ruke koja će prihvatiti pušku Milana Obrenovića koju je Srbiji krajem prošle godine iz Sočija sa spiskovima nekih novih „Obrenovića“ vratila ista ona pamet koja stoji iza tragedije prošle noći, svih naših prethodnih tragedija, ista pamet koja danas, zbog većine vas baš ovakvih kakvi ste, potpisuje presudu budućnosti naše dece – „život širom zatvorenih očiju, borba za juče, do poslednje glave protiv sutra“.

Šta nije jasno? Da ponosna, ljudska, pristojna, hrišćanska, islamska, građanska, porodična, mlada Srbija, desna i leva, ima i pravo i dužnost da izgovori i počne da živi ODUSTAĆEMO, NIKAD!

Čedomir Jovanović

Bonus video:

( Espreso.co.rs / Alo.rs )