Napadao je, pretio, palio i želeo rat! Kako je Šešelj od budale postao poznata faca?

Skandaloznim ponašanjem i izjavama uvek privlači pažnju medija, hapšen je više puta, uvek je u žiži javnosti... Što kaže pesma: "Aaa-aa-aaa, to je Voja Šešelj!". Lider Srpske radikalne stranke definitivno je najkontroverznija ličnost naše političke scene. Posle šokantnih informacija da je imao seks afere s mnogim poznatim srpskim damama, isplivavaju novi detalji iz njegovog dosijea koji su navodno napravile srpske tajne službe. BIA tvrdi: Šešelj imao seks afere sa Majom Gojković, Danom Drašković i Ivanom Žigon (FOTO) Koliko su oči javnosti svakodnevno uprte u njega, toliko je na njega motrila i - državna bezbednost. Gde je samo iskopaše? Fotografija Šešelja zbog koje bruje društvene mreže! (FOTO) Espreso vam donosi presek saznanja o lideru radikala, koje je prikupilo Peto odeljenje Centra Resora državne bezbednosti za grad Beograd, od 18. oktobra 2000. godine. Rođen je 11.10.1954. u Sarajevu, od oca Nikole i majke Danice. Doktor pravnih nauka, osuđivan, oženjen, otac četvoro dece, predsednik Srpske radikalne stranke.

U operativnim evidencijama CRDB Beograd evidentiran je pod brojem 71-1-23698, jer se nad njim vodi operativna obrada zbog delovanja sa pozicija srpskog ekstremizma i terorizma. Šešelj potiče iz radničke porodice. Njegov otac Nikola radio je kao železničar, skretničar, a majka Danica je domaćica. Vojislav Šešelj je završio gimnaziju u Sarajevu. Pravni fakultet u Sarajevu upisao je 1972. godine i isti završio za tri godine sa prosečnom ocenom preko devet. Za vreme studija bio je predsednik omladinske organizacije fakulteta i jedno vreme student prodekan. Pri kraju studija došao je u sukob sa jednim brojem profesora, a kao delegat VIII kongresa SSO BiH došao je u sukob i sa tadašnjim rukovodstvom omladine zbog kritike stanja na Sarajevskom univerzitetu. Pošto nije bio primljen za asistenta na Pravnom fakultetu, zaposlio se na Fakultetu političkih nauka u Sarajevu. Na Pravnom fakultetu u Beogradu magistrirao je 1977, a doktorirao 1979. godine na Katedri za međunarodno pravo, kod doktora Vojina Dimitrijevića. U to vreme je često putovao u inostranstvo, posebno u Nemačku i Veliku Britaniju, ali ne raspolažemo saznanjima o razlozima njegovih boravaka u pomenutim zemljama. Vojni rok u JNA služio je 1979/80. godine u ŠRO u Bileći. Novembra 1981. godine nad Šešeljem je od strane tadašnjeg Centra SDB-a Sarajevo zavedena prethodna operativna obrada, a septembra 1983. godine operativna obrada, zbog delovanja sa liberalističkih pozicija i pozicija srpskog nacionalizma. Tada tesno sarađuje sa književnikom Vukom Draškovićem i Predragom Matejevićem iz Zagreba, od kojih dobija podršku za svoje delovanje. Često dolazi u Beograd, gde ostvaruje kontakte i razmenjuje mišljenja sa tadašnjom kategorijom anarholiberala i srpskih nacionalista.

- Šešelj je veličao knjige Vuka Draškovića "Sudija" i "Nož" i preporučivao ih svojim prijateljima i poznanicima kao vrhunska književna dela. U ovom periodu, karakteristična je priroda kontakata koje je Šešelj ostvario sa bračnim parom Drašković, posebno Danicom Drašković koja ga je “prihvatila” i finansijski pomagala, što se kasnije pretvorilo u bliske odnose, te su Draškovići kumovali Šešeljevom sinu. Nakon udaljavanja sa Fakulteta političkih nauka u Sarajevu javno je govorio da jedva čeka da bude uhapšen jer bi to bio razlog za pokretanje “slučaja Šešelj” u koji bi se uključilo dosta poznatih ličnosti, koji bi ga branili. Početkom 1982. godine, tzv. Grupa udaljenih profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu potpisala je “protestni apel” povodom udaljavanja Šešelja sa FPN-a u Sarajevu. Od tada Šešelj je napisao veliki broj članaka u kojima je kritikovao i napadao prilike u zemlji i pojedine političke i javne ličnosti. Februara 1984. godine uhapsio ga je MUP-a BiH u vozu Sarajevo-Beograd i vraćen u Sarajevo, gde je sa njim obavljen informativni razgovor i izvršen pretres njegovog stana. Aprila 1984. godine od strane USDB Beograd RSUP-a Republike Srbije doneto je rešenje o pritvoru Vojislava Šešelja u periodu od tri dana zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo neprijateljske propagande. Tada je sa njim u prostorijama GSUP-a Beograd obavljen informativni razgovor. Prema operativnim podacima kojima raspolažemo, Šešelj je kasnije izjavljivao poznanicima da se u informativnim razgovorima, koji su s njim vođeni u Sarajevu i Beogradu, od njega posebno zahtevalo da objasni svoje kontakte i saradnju sa Milovanom Đilasom.

Maja 1984. godine Vojislav Šešelj je uhapšen od strane radnika Centra SDB Sarajevo i određena mu je mera pritvora u Okružnom zatvoru u Sarajevu, prilikom koje je otpočeo sa štrajkom glađu. U krivičnom postupku branio ga je i advokat Srđa Popović iz Beograda. U organizaciji Filozofskog društva Srbije u Beogradu, pokrenuto je više akcija, peticija i protestnih skupova, sa zahtevom da se Šešelj pusti iz zatvora. Međutim, Okružni sud u Sarajevu ga je 1984. godine osudio na kaznu zatvora u trajanju od osam godina, ali je Savezni sud odlučujući po žalbi ovu kaznu smanjio na jednu godinu i deset meseci. Tokom izdržavanja kazne u KPD Zenica, jedan broj javnih ličnosti i udruženja građana u Beogradu je protestovao zbog fizičkog zlostavljanja Šešelja u pomenutom KPD. Marta 1986. godine Šešelj je izašao sa izdržavanja kazne. Iste godine se odselio iz Sarajeva i nastanio u Beogradu, gde je započeo sa intenzivnim pisanjem raznih knjiga sa veoma kritičkim odnosom prema tadašnjem društvenopolitičkom uređenju, kao i pisanjem “otvorenih pisama” u kojima je na krajnje agresivan način iznosio svoje stavove prema jednom broju tadašnjih visokih državnih i partijskih funkcionera SFRJ. U istom periodu, preko više knjižara u Beogradu, pokušao je da proda veći broj primeraka svojih knjiga, bez neophodne potvrde OJT-a da je odobrena njena prodaja. Jedan broj pomenutih primeraka je, zbog pokušaja nezakonite prodaje, zaplenjen od strane GSUP Beograda. Prema našim operativnim saznanjima, neposredno po izlasku iz zatvora, Šešelj je, u obrazloženju svog zahteva za povraćaj putne isprave, pred stranim novinarima iznosio da mu je namera da ode u emigraciju i da se iz inostranstva bori protiv tadašnje vlasti u SFRJ, pri čemu nije krio da voli vlast i da je njom opsednut. Sa druge strane, pred svojim istomišljenicima je govorio da namerava da nastavi sa naučnim radom i da mu je pasoš potreban zbog putovanja u inostranstvo na razne naučne skupove i sl. Tada se Mihajlo Marković, bivši profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, angažovao da preko profesora Entoni Kenija, tadašnjeg upravnika “Balliol koledža” Univerziteta Oksford u Velikoj Britaniji, Šešelju obezbedi stipendiju za jednogodišnje specijalističke studije na Oksfordu. Tada je Šešelj je dobijao i znatnu materijalnu pomoć, koja je tokom 1987. godine iznosila preko 3.000 USD, a preko istih je obezbedio i studijski boravak u SAD u trajanju od tri godine. Ovaj boravak nije mogao da realizuje iz razloga što u tom periodu nije posedovao putnu ispravu. Od početka 1987. godine Šešelja je počeo da izbegava veći broj lica u Beogradu, koja su ga do tada svesrdno podržavala. Zbog njegovih krajnje ekstremnih istupanja, njegovi tadašnji poznanici i prijatelji komentarisali su da je "poludeo" i da svojim istupima "priziva represiju i da kompromituje sve". Posebno su mu zamerali na neprimereno grubim i neodmerenim napadima na Dobricu Ćosića i Ljubomira Tadića, koji su mu značajno pomogli nakon njegovog izlaska iz zatvora, kada je ostao bez sredstava za život. Takvo njegovo ponašanje je stvaralo utisak da se Šešelj, po sticanju egzistencijalne sigurnosti, žestoko i na prilično primitivan način obračunavao sa svojim dojučerašnjim istomišljenicima, kao i licima koja su ga svesrdno i u svakom pogledu pomagala. U tom kontekstu može se posmatrati i izjava njegove prve supruge, da je Šešelj lošeg karaktera i da se radi o samoživoj osobi koja jedino misli na sebe i svoje potrebe. Sve to je ukazivalo da je jednom smišljenom i proračunatom aktivnošću, kroz krajnje ekstremne istupe na javnim tribinama i skupovima, kao i "isterivanjem svoje pravde" putem brojnih sudskih postupaka, Šešelj zapravo nastojao da se održi u žiži interesovanja domaće i strane javnosti. Prema našim operativnim saznanjima, Šešelj je maja 1987. godine kontaktirao službenika ambasade SAD u Beogradu sa ciljem da obezbedi inostrani pritisak na naše zvanične organe, radi regulisanja pitanja njegove putne isprave. Septembra 1988. godine Vojislavu Šešelju je, od strane SDB, izrečena mera upozorenja zbog izražene neprijateljske delatnosti protiv SFRJ sa pozicija građanske desnice i srpskog nacionalizma. Posebna pažnja skrenuta mu je na nedopustivost daljeg pisanja i slanja "javnih - otvorenih pisama" visokim državnim i partijskim rukovodiocima SFRJ, koje umnožava i rastura u zemlji i inostranstvu, te štampanju i rasturanju knjiga koje su uglavnom bile zabranjivane, a u kojima je bez ikakvih dokaza iznosio teške optužbe na račun SDB za državni terorizam. U istom periodu Šešelj je samostalno štampao i izdao nekoliko knjiga koje su odlukama nadležnih sudova su trajno zabranjene. Tokom aprila 1989. godine Šešelj je boravio u SAD i Kanadi. Održao je preko 30 predavanja, najčešće u pravoslavnim crkvama ili zakupljenim salama, na temu jugoslovenska društveno-politička stvarnost. Iako su predavanja bila obojena već ranije poznatim neprijateljskim stavovima Šešelja, reakcije prisutnih su bile krajnje dijametralne, od potpunog odobravanja do apsolutnog neslaganja. Raspolažemo podatkom da je, ovom prilikom, Šešeljeva zarada iznosila oko 200.000 $. Istovremeno, zbog svog velikosrpskog, ultranacionalističkog opredeljenja, Šešelja je tokom boravka u SAD Momčilo Đujić odlikovao i proglasio počasnim četničkim vojvodom. Suština pomenutih nastupa odnosila se na rušenje kulta Josipa Broza Tita i oživljavanje i veličanje lika i uloge Draže Mihajlovića.

Nakon povratka, Vojislav Šešelj je formirao “Srpski slobodarski pokret” (SSP). Na sastanku Centralne otadžbinske uprave SSP sa predstavnicima Centralnog odbora stranke Srpska narodna obnova (SNO), na čijem se čelu nalazio Vuk Drašković, potpisana je Deklaracija o ujedinjenju ovih pokreta i doneta odluka o formiranju stranke Srpski pokret obnove (SPO). Za predsednika novoformirane stranke izabran je Vuk Drašković. Neposredno nakon osnivanja stranke, zbog nepremostivih suštinskih razlika došlo je do njihovog raskola. Nakon kulminacije sukoba, Vojislav Šešelj je, od pristalica otcepljenog krila SNO, 18. juna 1990. godine u Beogradu, formirao Srpski četnički pokret (SČP). Zbog ekstremnog delovanja pripadnika ovog pokreta sa nacional-šovinističkih pozicija, koji su, pored ostalog, zagovarali militarizam i terorizam, SČP nije mogao biti registrovan, tako da je praktično od formiranja delovao ilegalno, a kasnije u okviru Srpske radikalne stranke. Na promocijama SČP-a, Šešelj se zalagao za stvaranje tzv. “Velike Srbije”, negirajući pri tom postojeći ustavni poredak, teritorijalnu celovitost i integritet SFRJ. Istom prilikom, izricao je oštre kritike na račun predsednika Miloševića, nazivajući ga liderom srpskih komunista i rečima koji je “poslednji staljinistički bastion u Evropi”.

U cilju svoje promocije, pokret je započeo sa izdavanjem časopisa “Velika Srbija”, a prema nepotvrđenim podacima, SČP je sredinom 1990. godine primio 150.000 USD od Momčila Đujića. Stranku je obeležilo burno delovanje aktivista, tuče, ali i upotreba vatrenog oružja... Krajem 1990. godine, jedan od članova SČP iz Knjaževca ispričao je da je od Šešeljevih najbližih saradnika dobio zadatak da sačini spisak partijskih rukovodilaca, starešina MUP i predstavnika vlasti u Knjaževcu "koji su predviđeni za likvidaciju kada za to dođe vreme". Po njegovim navodima, slične naloge su dobili i drugi aktivisti, a u to vreme, u nameri da se u Srbiji vlast preuzme silom, formirane su i spremane "četničke trojke". Krajem 1990. godine, Vojislav Šešelj se, kao nezavisni predsednički kandidat grupe građana, kandidovao na predsedničkim i višestranačkim parlamentarnim izborima. Organizovao je intenzivnu predizbornu kampanju. Raspolažemo podacima da je za potrebe pomenute kampanje od dijaspore dobio 5.000 funti i 35.000 DEM. Godine 1992. zahvaljujući nastupima i činjenici da je ušao u otvoreni sukob sa Vukom Draškovićem, Šešelj dobija sve veći prostor u sredstvima javnog informisanja i stiče popularnost. Nakon parlamentarnih izbora u Srbiji, decembra 1993. godine, lider SRS po prvi put uzima učešće u Saveznoj vladi, uspostavljajući koalicioni odnos sa SPS, što je trajalo relativno kratko, s obzirom da je već naredne godine SRS izašla iz Vlade. Početkom decembra 1995. godine, Šešelj je kontaktirao Ričarda Goldstona, tužioca Haškog tribunala, izrazivši spremnost da lično doputuje u Hag, ukoliko međunarodni tribunal ima nešto protiv njega, budući da ga, kako ga je obavestio, ovdašnja štampa optužuje za ratne zločine. Šešelj je takođe obavestio Goldstona da je spreman da doputuje u Hag i u smislu “pružanja pomoći u odgovarajućim informacijama u cilju rešenja jugoslovenske krize”. Zahvalivši mu se na kooperativnosti, Goldston je saopštio Šešelju kako optužbe nisu dovoljne za rad suda. S tim u vezi, raspolažemo saznanjima da je početkom 1996. godine Branka Novaković, iz Amsterdama, obavestila Vojislava Šešelja da je na teletekstu zvanične holandske televizije, kao i u izdanju dnevnog lista “De Volkstrant”, objavljena vest u kojoj je saopšteno da je "Vojislav Šešelj, lider nacionalističke opozicije u Srbiji, izrazio spremnost da se na Međunarodnom tribunalu u Hagu pojavi kao svedok optužnice protiv Slobodana Miloševića". U pomenutom izveštaju citirane su Šešeljeve reči da “poseduje neoborive dokaze da operacije u Bosni nisu bile pod komandom Karadžića i Mladića, nego uvek pod nadzorom Slobodana Miloševića, na šta upućuje i činjenica da su svi generali bosanskih Srba primali plate iz Beograda”.

Sredinom januara 1996. godine, Šešelj je aktuelizovao inicijativu za opoziv predsednika Republike Srbije, organizovanjem potpisivanja peticije građana za opoziv predsednika Srbije. Prema navodima Šešelja, razlozi koji leže u osnovi pokretanja pomenute inicijative tiču se tvrdnje “da je predsednik Srbije izdao srpski nacionalni interes, da je u Srbiju uveo neokomunističku diktaturu, da je kriv za duboku ekonomsku krizu i socijalnu bedu koja je zavladala Srbijom i da je kriv za vladavinu kriminala i državno-finansijske mafije u Srbiji”. Pomenuta inicijativa je imala za cilj vršenje pritiska na vlast u Srbiji da što pre raspiše prevremene izbore na svim nivoima. Svestan činjenice da zbog “udara režima i medijske blokade SRS” ne može sam da osvoji vlast, ali da, takođe, nije spreman da ulazi u koalicije sa drugim opozicionim strankama “jer su sve loše”, Vojislav Šešelj je zaključio da bi “SPO na vlasti bio gora opcija od SPS-a na vlasti”. U isto vreme, isticao je da će SRS samostalno izaći na izbore, te da će posle izbora, ukoliko procene da im je za osvajanje vlasti potreban koalicioni partner, ući u koaliciju najverovatnije sa DSS, ocenivši da "Vuk Drašković luta i ne zna šta hoće, a da je Zoran Đinđić nemački čovek".

Nakon parlamentarnih izbora 1996. godine i osvajanja lokalne vlasti u Beogradu od strane koalicije “Zajedno”, Vojislav Šešelj je nastavio da ostvaruje intenzivne kontakte sa bračnim parom Drašković, interesujući se za situaciju u odnosima unutar pomenute koalicije, istovremeno nastojeći da utiče na lidera SPO-a da ne podrži kandidaturu Zorana Đinđića za gradonačelnika Beograda. S tim u vezi, i nakon izbora Đinđića za gradonačelnika Beograda, Šešelj je u redovnim kontaktima sa Danicom Drašković razmatrao strategiju uklanjanja lidera DS sa ove funkcije, kao i način potiskivanja uticaja DS u uređivačkoj politici Studija B.

Poraz na predsedničkim izborima 1997. godine Šešelj je veoma teško doživeo, tako da je još u toku izbora, sumnjajući u regularnost glasanja na Kosovu i Metohiji, u kontaktima sa svojim saradnicima isticao da je spreman da formira štab za "sprečavanje zakletve Milutinovića". U proleće 1998. godine Vojislav Šešelj je prihvatio učešće u Vladi Srbije, uveren da će postepenim participiranjem u vršenju državnih funkcija proširiti politički uticaj SRS-a i stvoriti uslove da kroz dogledno vreme preuzme potpunu političku vlast u zemlji. Neposredno pred početak agresije NATO na SRJ, Vojislav Šešelj je imao pogrešnu procenu da ova vojna alijansa ne može izvršiti intervenciju bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN. Takođe, lider SRS je bio protiv potpisivanja mirovnog plana koji su predložili Ahtisari i Černomirdin, što su poslanici stranke i potvrdili neprihvatanjem pomenutog plana. Smatrajući da je potpisani sporazum nepovoljan za SRJ, predstavnici SRS su ponudili ostavke na sve funkcije u Vladi Srbije, što predsednik Milutinović nije prihvatio, sa obrazloženjem da je u toku ratno stanje. (Espreso.co.rs)