KO JE BRAO KUKURUZ, A KO BIO SA MARAMICOM U SODI ISPRED SKUPŠTINE? 5. oktobar u sećanju SRPSKIH POLITIČARA (FOTO)

Stotine hiljada građana je pre tačno 19 godina na demonstracijama na ulicama Beograda srušilo sa vlasti tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića.

Predvodnici "petooktobarskih promena" bili su članovi nekadašnje Demokratske opozicije Srbije, koji su sa nama podelili svoje sećanje na taj dan.

A, gde su bili 5. oktobra i šta su tog dana radili pitali smo i Balšu Božovića, Sandu Rašković Ivić, Dragana Đilasa, Miljana Damjanovića, Vjericu Radetu, Milutina Mrkonjića, Marijana Rističevića, Vjericu Radetu, Anu Stevanović, Mišu Vacića, Mehu Omerovića, Đorđa Žujovića i Dragana Đilasa.

Neki od njih bili su još učenici, drugi su bili predvodnici demonstracija, dok su oni treći u to vreme bili deo vlasti. Kakva su njihova sećanja, šta za njih znači ovaj dan, gde su bili i šta misle da je Srbiji doneo 5. oktobar, pročitajte u nastavku.

Dragan Đilas bivši predsednik Demokratske stranke, jedan od osnivača i lidera Saveza za Srbiju i bivši gradonačelnik Beograda rekao je kako je 5. oktobra bio ispred Skupštine Srbije sa maramicom natopljenom u sodu bikarbonu.

- Tog 5. oktobra bio sam ispred Skupštine Srbije sa maramicom natopljenom u sodu bikarbonu. Sećam ga se kao dana kada je narod zbacio diktatora i započeo pisanje nove stranice u srpskoj istoriji - rekao je on za Espreso.co.rs.

Marijan Rističević predsednik Narodne seljačke stranke seća se da je 5. oktobra 2000. godine do uveče brao kukuruz, a da je potom došao u Beograd jer je neko saopštio kako će biti isterani tenkovi. Priseća se, takođe, da su se ljudi nadali kako će pitanje Kosova biti rešeno u korist Srbije.

- Marijan Rističević: 5. oktobra 2000. godine do uveče sam brao kukuruz. Nakon toga sam bio u Beogradu, jer je neko saopštio da će biti isterani tenkovi. Ipak, tenkova nije bilo. Među ljudima se osećala nada da ćemo biti podržani od zapadnih sila i da problem Kosova bude rešen u našu korist, malo kasnije smo zaključili da smo im bili potrebni samo da bismo svrgnuli Slobodana Miloševića - priča Rističević za Espreso.co.rs.

Meho Omerović član Socijaldemokratske partije bio je član organizacionog tima DOS-a, tako da je 5. oktobra bio u njihovom sedištu u Siminoj ulici. Sa nama je podelio i zanimljivo sećanje na razgovor sa majkom tog dana.

- Bio sam od rane zore, kao član Organizacionog tima DOS-a u sedištu (u Siminoj ulici) odakle smo koordinirali i bili u stalnom kontaktu sa liderima DOS-a koji su predvodili građane iz cele Srbije i dolazili u Beograd. Od 15 sati svi smo bili ispred Skupštine. U predvečernjim satima sam bio u kabinetu gradonačelnika Beograda gde su se skupljali i lideri DOS-a. Celu noć smo bili unutra! U međuvremenu ceo dan i noć padale su najjače poluge vlasti Slobodana Miloševića. Prvo jutro bez diktatora sam odšetao u svoj stan posle dužeg vremena! Zanimljivo je to što me negde oko ponoći, dok smo svi u Skupštini grada u iščekivanju da li će nas napasti policija ili vojska moja majka iz Bosne nazvala i rekla: "Sine gledam na TV-u u Beogradu neki neredi, demonstracije, nemoj nigde sine da izlaziš. Opasno je. Odgovorio sam: "Neću majko, ne brini", a ni sam nisam bio siguran šta će da se desi za pola sata od tada. Inače, tada sam bio generalni sekretar Socijaldemokratije (jedne od osnivača i članica DOS) - ispričao je Omerović.

Đorđo Žujović rekao je da se seća 5. oktobra 2000. godine, iako je tada imao samo 13 godina. Proveo ga je naizmenično na ulici i u kući, kao i njegovi roditelji. Tada je, kako kaže, bio svestan da više ništa neće biti isto.

- I pored toga što sam tada imao samo 13 godina, dobro se sećam dana, datuma kao i svega što je predhodilo njemu. Sećam se te neizvesnosti koja je vladala među ljudima, jedne vrste straha ali i odlučnosti da se ide do kraja. Petog oktobra sam naizmenično bio kući i na ulici, kao i moji roditelji, potpuno svestan da ništa više u našim životima neće posle toga biti isto. Sve ono što se događalo posle, gomila razočarenja, čudnih situacija, nezrelosti ili pokvarenosti pojedinaca, ne može ni na koji nacin anulirati taj dan. Zauvek ću pamtiti tu nadu kod ljudi, optimizam, mišljenje da je to to i da ćemo se pokrenuti napokon kao društvo. Nisam više nikada ni u tragovima primetio tu energiju, volju i zajedništvo, zato je između ostalog i poseban taj peti oktobar - prisetio se Žujović.

Sećanja Ane Stevanović, nezavisne poslanice u Narodnoj skupštini Srbije, na 5. oktobar vezuje se najviše za srednjoškolske dane. Ona je za Espreso.co.rs govorila o štrajku profesora, prisetila se i razgovora koji su tada vođeni "o humanosti, solidarnosti, uzvišenim vrednostima ali i toliko željenoj slobodi kao najuzvišenijoj od svih." Govorila je i o danima bez struje i "izveštavanju sa ulica trčećim korakom".

- Petog oktobra 2000.godine pohađala sam drugu godinu Pete beogradske gimnazije. Profesori su godinama bili u štrajku, tako da smo imali časove u trajanju od pola sata. Uprkos tome, sećam se njihove nepokolebljivosti, istrajnosti, naših razgovora o humanosti, solidarnosti, uzvišenim vrednostima ali i toliko željenoj slobodi kao najuzvišenijoj od svih. Sećam se da tokom tog dana u neko doba nismo imali struje usled restrikcija, kao i danima, nedeljama i mesecima pre toga. Nisu radili telefoni, komunikacija je bila otežana, ali sećam se glasova reportera radija Studio B. Sećam se njihove ažurnosti, strasti u glasu, izveštavanja sa ulica trčećim korakom. Godinama smo proveli stisnuti sankcijama, ratovima, nemaštinom, sumornim scenama na ulicama i opštim beznađem, tako da sam imala osećaj da se izmučeni, obespravljeni, poniženi narod pobunio, čeznući za slobodom kao za vazduhom. Glasovi reportera sa radija i njihova odlučnost da istinito i profesionalno izveštavaju čak i kada je suzavac bio oko njih, bio je jedna od scena koja mi se toliko utisnula u sećanje, da je me je godinama pratila i doprinela da upišem Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu i produkciju u umetnosti i medijima. Imajući u vidu da sam tad imala samo 16 godina, nasmeje me pomisao da sam tada očekivala da će već sledećeg dana sve biti drugačije i da ćemo se sutradan probuditi u sređenoj zemlji. Naravno, to nije bilo moguće, ali sećam se osmeha na licima ljudi u svom okruženju i neobjašnjivog osećaja kao da nam je neki teret svima konačno pao s ramena - ispričala je Ana Stevanović za Espreso.co.rs.

Sanda Rašković Ivić, potpredsednica Narodne stranke, 5. oktobra bila je između Skupštine i RTS-a, a u njenom sećanju je suzavac i razgovor sa policijom u punoj opremi.

- Između Skupštine i RTS-a. Nosim sećanje na suzavac i razgovor s policijom u punoj opremi i pokušaj da im objasnim da ne smeju da tuku svoj narod - ispričala je Rašković Ivić.

Milutin Mrkonjić počasni predsednik Socijalističke partije Srbije i narodni poslanik 5. oktobra seća se kao najcrnjeg dana u novijoj srpskoj istoriji. Takođe, izručenje Slobodana Miloševića Hagu, ali i ubistvo Zorana Đinđića smatra posledicom upravo ovog dana.

- Petog oktobra bio sam u Novom Sadu. Nakon što su nas bombardovali ti naši "Zapadni prijatelji" radili smo na obnovi objekata. Taj na kome smo radili pre 5. oktobra bio je poslednji u nizu za obnovu. U tom periodu bio sam predsednik direkcije za obnovu. Peti oktobar pamtim kao najcrnji dan u novijoj srpskoj istoriji, dana kada je ulica postala legitimno mesto za svrgavanje vlasti, kada su jurišnici palili Skupštinu tadašnje Republike Jugoslavije, sadašnje Republike Srbije. Takođe, sećam se prebijanja novinara RTS i direktora Dragoljuba Milanovića, time su valjda pokazivali šta je demokratija. Takođe, tog dana upadali su u preduzeća i izbacivali rukovodstvo, to je valjda takođe tekovina demokratije. Nakon 5. oktobra i svrgavanja Slobodana Miloševića sa vlasti usledila je privatizacija i rasprodaja imovine. To je vreme i kada je uništena privreda koja je kakva takva postojala, a posle nije stvorena nova. To je dan kada je postalo moguće da se rukovodeći jedne države izruči divljem sudu, nelegitimnom sudu u Hagu. To je vreme i kada je ubijen premijer jedne države. Po mom mišljenju sve to su posledice uzrokovane tim danom - 5. oktobrom, kao i zaustavljanje svih započetih razvojnih projekata, koji su nastavljeni tek 2008. godine, pod tim mislim na primer na izgradnju Koridora - rekao je Mrkonjić.

Balša Božović član Demokratske stranke, 5. oktobra bio je još uvek srednjoškolac. Taj dan proveo je na ulicama Beograda sa drugarima, a seća ga se kao dana nade "da će se Srbija iščupati iz radikalskog blata".

- Petog oktobra 2000. godine bio sam gimnazijalac Treće beogradske gimnazije. S drugarima sam tog dana bio na Trgu republike, Terazijama... Sećam se tog dana kao nade da će se Srbija iščupati iz radikalskog blata. Na nas se preneo entuzijazam onih koji su želeli bez nasilja da svrgnu vlast i odbrane rezultate izbora. Nije bilo ubistva, nije bilo tuče i krvi... Inspirisani smo bili i idejom da Srbija više nikada neće biti onakva kakva je bila 90-tih - prisetio se Božović za Espreso.co.rs.

Miljan Damjanović član Srpske radikalne stranke prisećajući se 5. oktobra, prisetio se školskih dana i vremena u kome su i mladi bili opterećenim političkim dešavanjima. Podelio je i svoje sećanje na nemili događaj, kada se grupa mladih ljudi u vidno alkoholisanom stanju ustremila na njega, govoreći mu da se vrati "Odakle je došao", aludirajući na Prizren koji je napustio nakon NATO agresije.

- To je bilo veoma teško vreme i kao srednjoškolac sam osećao i na svojoj koži. Previranje na političkoj sceni prenelo se i na školstvo pa smo imali čak profesore koji su nam govorili da će nam izostanci iz škole biti opravdani ukoliko idemo na proteste. Nekoliko dobrih drugara su bili zagriženi i čvrsto verovali da će Koštunica doneti nešto dobro Srbiji. Ta prozapadna kampanja je bila toliko jaka da je potpuno opteretila i nas mlade iako nismo imali pravo glasa. U to vreme sam s porodicom živeo privatno u iznajmljenom stanu u naselju Nova Skojevska a te noći sam s nekoliko drugara bio u obližnjem kafiću na Vidikovcu. Sećam se da je bila grupa mladih ljudi koja je sedela preko puta nas, u vidno alkoholisanom stanju i tada su bili veoma glasni i prepričavali svoje “junačke” poduhvate i juriš, kako su govorili, na Skupštinu. Veličali su Koštunicu i Đinđića i u jednom trenutku, bez ikakvog posebnog povoda, počeli su da mi dobacuju (znali smo se iz kraja u kom sam živeo). Krenuli su tada i s uvredama “Da idem odakle sam došao”, aludirajući na Prizren koji sam napustio posle NATO agresije, nazivali su me Š***arem i psovali Slobodana meni (aludirajući na to da su Srbi s KiM uglavnom u tom periodu podržavali SPS). Pošto im verbalno vređanje nije bilo dovoljno nasrnuli su na mene ali me je tada odbranilo nekoliko drugara kada smo i kafić napustili. Tih dana vladalo je neko ludilo a meni je prolazila misao “Da smo živu glavu izvukli pred šiptarskim teroristima na KiM a da ću je možda izgubiti od srpske ruke u Beogradu”. Jednu stvar su tu noć pogrešili kada su me vređali i psovali pokojnog Miloševića, ja ni tada nisam bio za njega - ja sam i tada, baš kao i sada, podržavao prof.dr Vojislava Šešelja. Takođe, 5. oktobra mi je i godišnjica braka - ispričao je Damjanović.

Vjerica Radeta, potpredsednica Srpske radikalne stranke, 5. oktobar provela je u Nemanjinoj, ispitujući pozvane kandidate na stručni ispit, budući da je u to vreme bila zamenik ministra pravde. Po njoj 5. oktobar početak je sunovrata Srbije.

- Bila sam zamenik ministra pravde i, kao član Komisije za polaganje stručnog ispita, ceo dan ispitivala pozvane kandidate. Sećam se da ih se tridesetak posto nije pojavilo na ispitu, ali sam ipak u kabinetu u Nemanjinoj ostala do šest sati uveče. Kada sam u sumrak izašla na ulicu bilo je malo ljudi. Delovali su umorno i uplašeno. Brzo se pokazalo da je bilo mnogo razloga za strah jer je tog 5. oktobra počeo sunovrat Srbije - prisetila se Radeta za Espreso.co.rs.

Miša Vacić seća se kako se tog 5. oktobra igrao napolju. Tada je imao 14 godina.

- Kući. U kraju, napolju se igrao i kući. Imao sam 14 godina - bio je kratak Vacić.

Gde ste vi bili 5. oktobra? Pišite nam u komentarima...

Bonus video:

(Espreso.co.rs)