ZAŠTO U SRBIJI NIKAD NEĆE SVANUTI 6. OKTOBAR? I ko je kriv za to? (FOTO) (VIDEO)

Za sve vas koji kukate kako je danas gore nego u vreme Slobodana Miloševića: nije.

Loše je, odvratno čak, guše medije, ako nisi s njima ubijaju te preko poreskih i ostalih inspekcija, anatemišu i uništavaju preko svojih medijskih kerbera sve koji ne misle kao oni, dele pare isključivo svojima, plate su užasno niske, i to kad ih ima, posla nema ako nisi u partiji, a često ga nema i ako jesi.

Ali nije gore.

Zašto?

Zato što je Milošević sa svojom klikom bio zlo. Čisto, nepatvoreno, iskonsko zlo.

Dobar deo tih jahača apokalipse i danas jaše. Uvalili se ljudi, glume političare i direktore, a ovamo muzu i uništavaju javna preduzeća, drže pola jačih kafana u gradu, zidaju zgrade, otvaraju uspešne firme s po jednim zaposlenim, a bez ličnih karata, imaju privatne pretorijanske garde, voze besne džipove i po ceo dan žvaću onu kašičicu od espresa, a ništa pod milim bogom ne rade. Ali, o tome ćemo nekom drugom prilikom.

Sve ovo na šta kukamo danas izmišljeno je u to vreme. Partokratija, nepotizam, gušenje prava na slobodnu reč, gušenje prava na slobodno razmišljanje, na slobodan život.

Jednom davno, devedesetih godina prošlog veka, nas nekoliko pričalo je s tipom kome se zalomilo da zahvaljujući stranom pasošu (dobio ga preko žene Amerikanke) putuje po svetu. Pa mu u soški bili pečati iz Južne Amerike, Australije, Japana, Kine, Barselone, Madrida, Londona, Rima, da ne nabrajam dalje.

A nama, kako duhovito primeti frend, pečati iz Bugarske, Makedonije, Rumunije. Jer jedino smo tamo mogli. I to najčešće po hranu.

Ne znam koliko vas se seća potpuno praznih rafova u prodavnicama za hranu. Prazno. Nema ništa. Čak ni mrvice od jutrom razgrabljenog hleba. I onda u Makedoniju, Bugarsku, Rumuniju - po hranu. Da bi imao šta da jedeš.

Sećate se možda i da je inflacija je bila svetski rekorder. Svakog dana dinar je dodavao po nekoliko nula...

Voleo sam, početkom 90-ih, da zujim u Kinoteci. Tri projekcije na dan, pa još odlazak do faksa i do menze, eto bar 3 špartanja gore-dole na relaciji Miljakovac - centar grada. Dobar vam tvrdim da je bilo dana kad je marka skakala 3 puta za 24 sata: jedna cena ujutru, druga oko dvojke, treća uveče.

Gasili su firme, slali stotine hiljada ljudi na ulice, ostavljajući njihovu decu bez hleba, a sve ne bi li otkupili neko veliko javno dobro tako što su mu, temeljno uništenom, spustili cenu do bagatele.

Upadali su i u medije (B92), ubijali novinare (Ćuruvija, Pantić, Dada Vujasinović), gasili nepodobne, ekonomski gušili neposlušne (setite se samo tadašnjeg ministra informisanja). Vreme kupujem od prvog broja i jedina tri meseca kad su i oni povukli ručnu i zentali (za svoje glave, pretpostavljam) bilo je u vreme bombardovanja.

Najgadnije za kraj. Učestvovao sam u dva rata, ne svojom voljom, najpre kao regularna vojska 1991/92, a onda i kao prisilno mobilisan tokom bombardovanja 1999.

Ja sam preživeo, mnogi nisu. Još se sećam mirisa spaljenog ljudskog mesa na Trpinjskoj cesti, spečene bebe u "smederevcu" u jednom od sela na ratištu, Arkanovih hordi koje pljačkaju netom "oslobođeni" Vukovar, tipa koji je vadio zlatne zube iz mrtvih ljudi i svo to zlato topio u ogromnu kuglu koja je do maja 1992. dostigla veličinu fudbalske lopte... O tome više OVDE, OVDE I OVDE.

Rat je oslobađao zveri iz nas (i njih), a u rat su nas gurnuli Milošević i njegova zla braća Tuđman i Izetbegović. I još poneki.

Kome, uostalom, sve ovo nije dovoljno neka se podseti kako je zlo zajahalo kroz fenomenalan RTS-ov dokumentarac o Osmoj sednici:

I onda nam se desio Peti oktobar. Nisam bio na beogradskim ulicama tog dana (krenuo iz Vranja kolima s drugarima, ali su nas zaustavili već kod Vranjske Banje), čitao sam, slušao i gledao godinama kasnije svedočanstva onih koji su upadali u Skupštinu i iz nje izlazili sa skupim stilskim nameštajem i još skupljim slikama domaćih slikara.

Znam sve o skrivanju kasnije ubijenog policijskog generala Boška Buhe u stanu preko puta Skupštine.

O upadu polukrimosa u policijsku stanicu u Majke Jevrosime i volšebnoj zapleni više desetina komada pušaka, koje će kasnije završiti u podzemlju.

O ljudima koji su gutali suzavac kao nikad pre i posle toga (a ovde bar suzavca nije manjkalo poslednjih 30-ak godina).

Znam sve o Petom oktobru, svih ovih 17 godina čitam, gledam i slušam. I znate šta? Muka mi je od toga.

Muka mi je od propuštene prilike da jednom za sva vremena od ove zemlje napravimo pristojno mesto za život.

Muka mi je od karijerista koji su uvaljivali dupeta gde god su stigli: u Vladu, Skupštinu, javna preduzeća; od bizgova kojima je politika i jahanje demokratskih talasa omogućilo otvaranje privatnih firmi zahvaljujući kojima su opljačkali milione.

Muka mi je od hohštaplera koji su nam pod krinkom privatizacije ojadili sve što je ikad vredelo, radilo i proizvodilo u Srbiji.

Muka mi je od politikanata koji su stranke i uverenja menjali češće nego gaće, sve zarad prokletih kredita, automobila, stanova, letovanja, ljubavnica...

Muka mi je što nije bilo lustracije. Bar 90 odsto njuški koje danas gledamo kako nam prodaju istu onu maglu kao i 90-ih prekrio bi debeo sloj prašine.

Muka mi je što "Sablja" nije počistila i neke od onih koji su je inicirali, osim svih onih koje je očešala, ali im zmijsku glavu nije odsekla.

Muka mi je od svih profesionalnih političara šabana koji žive lordovske živote bez dana radnog stiža, piju votku s lajmom (i onda se time kao usput hvale, kao da je to najvažnija stvar na svetu), od svih njihovih pašnjaka, roleksa, vinograda napravljenih na državnim parama, od svih njihovih dedinjskih, senjačkih i vračarskih penthausova i vila...

Muka mi je što sve ubice nismo nabili u srpske zatvore i sudili im ovde.

Muka mi je što klinci danas odrastaju verujući da su sve te ubice i ratni zločinici bili nekakvi heroji.

Muka mi je što svaka generacija iznedri po još nekoliko zveri koje ubijaju i diluju drogu, zveri monstruoznije od onih pre njih.

(Dana Drašković MODE ON): Muka mi je što Službe, izvor svih zala i njihovo oruđe, nisu očišćene do temelja, što svi nisu završili na ulici ili u zatvoru (Dana Drašković MODE OFF).

Muka mi je što se za sve pita jedan čovek, pa zvao se on Koštunica, Đinđić, Tadić ili Vučić.

Muka mi je što su ubili Đinđića.

Muka mi je što je Koštunica za štrajk zveri iz JSO nalazio reči opravdanja. Što nije bio u stanju da prevaziđe sujetu i dogovori se s prirodnim partnerima iz demokratskog bloka, nego je smišljao "sanitarne otklone".

Muka mi je što je Tadić više brinuo o tome kako izgleda nego o onom što priča i radi.

Muka mi je što smo opet postali partijska džamahirija gde svi strahuju od Njega.

Muka mi je što popovi jebu decu, seru u zlatne šolje, ne plaćaju nikakav porez državi i što im niko zbog toga ne stavlja masne bukagije oko gležnjeva.

Muka mi je što su tabloidi izmutirali, što huškaju na rat, mržnju i netrpeljivost. Što je Pink mera naše kulture. Ne nekulture, već kulture. Što nas hrane bananama kao majmune i puštaju nam opere dok u isto vreme na 287 kanala ide prostitucija i maltretman mentalno zaostalih osoba. Sve u ime njegovog Veličanstva Klika (ili gledanosti).

Muka mi je što je sve postalo relativno, što nema sistema vrednosti, što je sve u tolikoj meri upropašćeno da više ljudi dnevno zapali iz Srbije nego što se rodi.

Sve se to moglo promeniti Petog oktobra uveče. I za sve to smo krivi mi.

Svi mi. Mi koji nismo bili na ulicama Petog oktobra i mi koji smo bili.

Mi koji smo konformistički gledali da se uvalimo, zgrabimo što više, bez previše obzira na onog pored nas.

Mi koji smo im dozvolili da rade sve ono gore pobrojano.

Mi koji im to i dalje dozvoljavamo.

Mi koji u Grke na ulicama gledamo kao na bogove, ali ne dao bog da na iste izađemo i probamo da se izborimo za sebe i svoja prava na život dostojan čoveka.

Mi koji ćutimo. I koji ćemo, nemojmo se zavarati, uvek ćutati.

I zato zaslužujemo sve što nam se desilo.

I zato u Srbiji nikad neće svanuti Šesti oktobar.

(Saša M. Stajić)