BRANISLAV LEČIĆ: Najveća mana ovih na vlasti je što misle da su popili svu pamet! Oni kad targetiraju nekog, to je poziv na odstrel! (VIDEO)

Legendarni glumac i političar Branislav Lečić bio je gost Espreso intervjua u kom je komentarisao nedavni postupak predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koji ga je prozvao i nazvao "nesrećnikom" gostujući na prorežimskoj televiziji "Pink", pričao šta je ostalo danas od "plišane revolucije" i petooktobarskih promena i šta je krenulo naopako posle toga.

Lečić je pričao i gde bismo bili danas da je Zoran Đinđić živ, koja je odgovornost Demokratske stranke za današnje stanje u zemlji, i šta je moglo drugačije, kakve su šanse za beogradske izbore, može li se opozicija ujediniti, o pritiscima na medije i satanizovanju svih onih koji ne misle isto kao vlast, kako se boriti protiv kampanje koja se vodi na prorežimskim medijima, šta se krije iza Vučićevog "unutrašnjeg dijaloga", šta je politička sloboda i da li je ikada postojala, čemu uči svoje studente u Edukativnom centru "Lekart" i na Akademiji, da li osuđuje svog kolegu Lazara Ristovskog...

Ceo intervju pogledajte u videu:

Nedavno vas je predsednik Srbije Aleksandar Vučić nazvao "nesrećnikom", i nije mogao da se seti kako se zovete. Posle više od 10 dana kako gledate na to?

- Prvo je neprimereno da predsednik jedne države bez obzira kako je došao na vlast i koliko glasova je imao ima takav odnos prema ljudima. Ne treba pominjati apsolutno nikoga u negativnom kontekstu, a ne pogotovo čoveka koji je javno lice, i ako ima svoje mišljenje, utoliko pre ga treba poštovati. Mana Aleksandra Vučića je što misli da je posisao svu pamet ovog sveta, i što je najveći na svetu, i misli da niko nema prava da misli ništa pametnije od njega, ali čak ni da nema svoj pogled na stvari. To je ozbiljna mana i ona diskvalifikuje kompletnu podršku onog sveta koji drži do sebe i svog mišljenja. Ne kažem da to mišljenje mora biti uvek tačno, i ne kažem da jeste tačno, može da bude i pogrešno, ali veličina jednog čoveka se ogleda upravo u jednoj činjenici da može da ga podnese i omogući. Demokratija nije nešto na papiru, demokratija se ostvaruje realnim ponašanjem i postupcima koji su očigledni, a to je da poštuješ tuđe mišljenje, ne moraš s njim da se slažeš, ali omogućavaš da se intenzitet različitih pogleda na stvari može osetiti i videti. Moje prisustvo u politici je aktivirano činjenicom da sam pročitao njegov karakter i da znam i osećam da srlja u područje nedemokratskog, nacionalnog i društvenog bića i da je neophodno sačuvati opoziciono mišljenje. Formiranje opozicije je preduslov za bilo kakvo dalje napredovanje Srbije u unutrašnjem smislu demokratije, tj. razvoja autentičnih, konkurentnih osobina koje ovaj narod pojedinačno ima. Malo diletantski izgleda kada se pravi da se ne seća imena, ali to mi zovemo diletantizam, kada na sceni vidimo nekoga ko nije u stanju da se suoči sa pravim poznavanjem stvari nego pravi sebe zaboravnim, time želi da diskvalifikuje moju vrednost, ali nisam ja jedini, ima i drugih koje isto tako, ili lično ili preko svojih čauša takođe uspeva da diskvalifikuje ili bar pokušava. To nije dobar princip, princip je da se u demokratskom poretku Srbije čuvaju osnovne relacije "fer pleja", da bismo tako mogli da čujemo i drugačija mišljenja su korisna, jer niko ne može da vidi sve. Mnogi ljudi pogledom sa strane, ili autentičnim drugim pogledom mogu da obogate pogled pojedinca.

Da li vas je ta njegova izjava iznenadila?

- Iznenadila me je jer jedan predsednik države treba da bude predsednik svih građana, i onih koji nisu njegovi. Ako je on predsednik Srbije svi smo njegovi, i on mora tako da se ponaša.

Šta je ostalo danas od "plišane revolucije", i petooktobarskih promena? Šta je krenulo naopako posle toga?

- Lustracija nije izvršena. Tu je srž problema. Zato što za jedno političko mišljenje sve je pitanje atmosfere, i u pozorištu je atmosfera predstava, tako i društvu. Ono mora da ima jednu dobru atmosferu. Ako je imala lošu, koja je bila vezana za sankcije, za prethodni sistem, za raspad jedne komunističke, pa socijalističke, pa onda konglomerat raznih ideja koje su se tu pojavljivale, i naravno političkih uloga koje su se tu igrale u prvom, drugom, trećem planu, bilo je logično da one koje su odgovorne za kreiranje tog stanja, te atmosfere koja je bila jako destruktivna i negativna, odgovaraju bar time što će politički biti lustrirani neko vreme. Ta činjenica da to nisu doživeli stvorila prostor za njihovo delanje, gde se sve zaboravilo i oni se sad predstavljaju u novom ruhu. To novo ruho je kao demokratsko, ali zna se da su bili teški i ozbiljni antidemokrati i apsolutisti, što verovatno jednim delom pokušavaju u novim okolnostima da sprovedu i sada.

Da je Zoran Đinđić živ, gde bismo bili danas?

- Sigurno mnogo prosperitetnija država, sređena unaokolo sa svim svojim susedima, ne bi svakako vikali "Srbe na vrbe" i da nam prete sa svih strana, nego bismo bili zemlja koja se uključila u Evropsku uniju. To sam sasvim siguran, ali...Sad smo stvorili uslove u kojima ta teza pod jednim ozbiljnim rendgenskim snimkom, to nije više isto kao pre.

Za današnje stanje u zemlji mnogi krive Demokratsku stranku, kojoj vi i danas pripadate. Kolika je njena odgovornost, i šta je moglo drugačije?

- Demokratska stranka je rodonačelnik demokratije u ovoj zemlji. Iz nje su iznikle sve druge stranke i sve političke ličnosti koje su bitno uticale na formiranje sadašnjeg političkog sistema koji je prisutan. Pa uticali su i na one koji nikad nisu bili demokrate i koji nisu pripadali toj stranci, a pripadaju sada idejama koje sada Demokratska stranka propoveda, demokratiji unutra, i uređenje koje Srbiji omogućava put ka EU, nekim civilizovanim pravilima vrednosti i obliku ponašanja. Ona je u tom smislu uticala i na nedemokratske partije. Uticala je i na celo društvo, i naravno, pravila greške. Ja ne mogu u celini da branim sve pozicije Demokratske stranke, jer ja nisam njen član bio. Ja sam u DS ušao onog momenta kad je pala vlada, prva demokratska vlada Zorana Đinđića, jer sam shvatio da su pucali u njega da ubiju demokratiju, i da je sledeća Demokratska stranka, što je bilo očigledno. I želeo sam da je branim. Ali sam onda shvatio da postoje još nezreli, neodrasli političari koji još uvek emaniraju svoj ego kao recept bilo kakve političke konstalacije i napredovanja, ostvaruju više svoje lične komplekse i interese, nego što je to slučaj sa društvom, a svako ko je na javnoj funkciji svoje interese treba da stavi u drugi plan. Ne kažem da ih zaboravi, treba da ih ima u vidu, ali kao posledicu opšte promene društvene a ne kao to da gaze preko leševa, ugrožavaju osnovna ljudska i ono što predstavlja stub i konstrukciju demokratije zarad nekih ličnih interesa. Bez obzira kako oni budu definisani pojedinačno, grupno, iskompleksirano, i u svrhu satisfakcije emotivnih i mentalnih rupa koje ima u svom biću bilo ko, ili kao činjenica da želi da se obogati ili promeni svoj ekonomski status. U tom smislu sam pristupio DS jer sam shvatio da je ona ugrožena, da je ugrožena demokratija i budućnost Srbije. Onda sam poverovao u jednom trenutku, videvši da su svi atrofirali i da je rešenje u jednoj drugoj priči koja je bila vezana za LDP sa Čedomirom Jovanovićem. Kada sam i tamo doživeo razočaranje tipa pravljenja stranke kao sopstvenog preduzeća, onda sam morao da se oslobodim i te zablude, i da čekam. I čekao sam. A onda mi je signal bio jak, prejak da je u pitanju uništavanje svih postignutih demokratskih vrednosti, i da postoji velika opasnost da zemlja ponovo potone u autoritarni poredak, i onda sam rešio da se ponovo uključim. Ja se kao ostvaren čovek ne borim za bilo kakav bolji ekonomski status, niti za politički. Mene zanima promena u ovoj državi koja će doneti mojoj deci, svoj deci koja ovde rastu, ipak bolji sistem sa većom šansom da se razvijamo i da budemo uspešni kao što, pojedinačno u ovoj zemlji svakako jesmo.

Svedoci smo velikog pritiska na medije i satanizovanja svih onih koji ne misle isto kao vlast. Oni koji su protivnici i ne slažu se predstavnicima vlasti ne prolaze dobro. Da li je ikada pre bila ovakva situacija?

- Ona je bila prisutna u svim društvima u određenim periodima, i to odražava veliki stepen neslobode vlasti, tačnije rečeno straha. Kada vi vršite pritisak na medije, vi ne želite da čujete ništa suprotno od onog što ste vi rekli, zamislili, ispropagirali, i gde bi se moglo, zahvaljujući medijima moglo videti da vi lažete, da pravite ozbiljne greške, i vama treba kontrola. To su uvek opasni znaci, čovek mora da oseti da je u pitanju alarm. Kada se takve stvari dese jasno je da dolazi do činjenice koja ugrožava slobodu, budućnost, zato što mi ne možemo da računamo ni na koga na ovom svetu, da prosvećenim apsolutizmom, mada se oni time brane. Svaki apsolutizam misli da je on prosvećen, da mnogo bolje razmišlja o društvu nego što to može da ponudi raznolikost konkurencije u kojoj se do mišljenja dođe zahvaljujući kontrontaciji, u kojem se traže najbolja rešenja. Nemam više poverenja u taj prosvećeni apsolutizam, zato što on rađa emanaciju i projekciju ličnih ambicija i ego tripova, u kojima se najčešće kriju ozbiljni kompleks. Ti kompleksi kada se ispolje strašno negativno deluju na celo društvo, frustriraju ga. Ljudi ne idu da budu slični, ljudi su različiti i ona mora da ima samo dobru organizaciju. To je opomena za celo društvo, zato se celo društvo, nažalost nalazi u jednom adolescentnom periodu odrastanja, pubertetu u kojem i dalje ego predstavlja glavni problem. Jako je bitno formirati sopstveni ego, doći do toga da znaš ko si, i da to svoje ja braniš, i da s njim nastupaš. Opasno je kada iz sopstvenih kompleksa nemajući mogućnost da ga formiraš počneš isključivo da ga držiš nasilno, i da terorišeš druge. To znači da ugrožavaš tuđe ja. Sloboda je kombinacija zajedničkih pravila u kojima svakom omogućavamo ono što i sebi omogućavamo. Posmatram sa osećanjem neverovatnog humora stvari koje se dešavaju, uključujući i listove koji sada bivaju napadnuti, ali govoreći o ponašanju i političara i pojedinaca, tek kad im je lično ugrožen status oni se bude i traže pravila demokratska, i onda se pozivaju na vrednosti. Mislim da je vreme, moramo da postanemo zreli ljudi koji brane principe i pravila ponašanja. Nije meni važan Vučić kao Vučić, može da bude i Šutanovac, i Đinđić, i Sloba Milošević i Šešelj, moraju da postoje pravila. I uvek treba napadati samo one ljude koji ta pravila krše. Emocije ostavljam kod kuće, a što se tiče politike tu su jasni stavovi. Čoveče, čini ono što je korisno, štiti pravila igre, podnosi neprijatelje i njihovu kritiku, jer si na javnoj funkciji. Opasno je kad jedan predsednik targetira bilo koga, da li neku organizaciju, da li medijsku kuću...Sama činjenica da to radi sa pozicije vlasti, gde ga štiti ceo sistem, nekoga prozivaš, to je prozivka na odstrel. To je opasna stvar, jer ulicom šetaju razni ljudi, i ti njih ne možeš da kontrolišeš. Da li si hteo ili nisi, to više nije važno, ali si omogućio i targetirao čoveka da ga sutra neko ubije.

Kako se boriti protiv kampanje koja se vodi na prorežimskim medijima, a sa druge strane gase ozbiljni mediji, poput Njuzvika?

- To je jasan signal da je u pitanju jedno veliko mobilisanje u smislu opasnosti pred izbore, jedne, druge, treće, nije bitno koje. Ti kad ugrožavaš medije jasno je da imaš veliki strah, i da ne želiš da se nešto čuje. Želiš da dominiraš na nivou informacija, to je propagandni rat, i on je sveden na to da neko navija za mene ili ne. Zato se život srozava na onaj ukus, koji je rijaliti ukus, da bi ljudi izgubili potrebu i osećaj za etičkim i vertikalnim vrednostima koje ustoliče svako ozbiljno društvo. Stabilna demokratska društva ne mogu sebi da dozvole takve stvari, jer ona imaju hijerarhiju vrednosti po vertikali. Znaju da je svako srozavanje društva i pad vertikale mogućnost da se društvo potpuno devastira. Da bude dostupno kao plen svakoj vrsti agresije, da li je ona od velikih sila, od komšija, ili iz unutrašnjih, postojećih ambicija i kriminalnih, i to ne dovodi društvo do uspeha. Tog momenta kad narušiš pravila, u normalnoj zemlji bi istog trenutka bio u opasnosti da izgubiš vlast. To je isto kao da se vi zaklonite tenkom, a gađate muvu. To je dokaz da ne razumete ništa o sistemu koji se zove demokratski. Vaše ambicije su onda sumnjive, da li su one da pokradete to društvo, da ga prevarite, da ga porobite. Stvari ne funkcionišu kako treba.

(Milka Radović)