Sanjam velike DEČJE OČI pune straha i nade na traktorskim prikolicama! Posle 22 godine osećam ISTI UŽAS, ISTO OGORČENJE! (VIDEO)

Sanda Rašković Ivić, iz Hrvatske je izbegla '91. godine, i svedok je strašnog progona više od 200.000 Srba. O ovom nemilom događaju u kojem je toliko Srba izgubilo svoja ognjišta, porodice, dostojanstvo, Rašković Ivić kaže da i posle 22 godine oseća isti užas, isto ogorčenje, osećaj bespomoćnosti, poraz...

Ceo intervju sa Sandom Rašković Ivić pogledajte u videu:

Tokom ove 22 godine, da li vam se menjao doživljaj "Oluje"?

- Nije mi se menjao doživljaj. Isti užas, isto ogorčenje, isto osećanje bespomoćnosti, poraza, nekoliko vekova srpske kulture i postojanja izgubljenog u Hrvatskoj.

Tenzije između Srbije i Hrvatske su danas, čini se, najveće u poslednje 22 godine. Zašto? Kome ovo odgovara? Ko će ispaštati?

- Te nacionalističke tenzije između Srbije i Hrvatske su dobra moneta za potkusurivanje političarima koji na populizmu i na antisprkom, odnosno antihrvatskom sentimentu dobijaju neke poene, ili prosto da bi dobili poene za izbore, ili da bi time prepokrili nešto drugo što treba da urade. U ovom trenutku ne znam šta radi Hrvatska da bi nam nabila ovakve takse od 22 puta više. Međutim, vidim da su to vlasti u Srbiji jedva dočekale da bi prepokrile sramotu, antiustavno delovanje u vezi sa Kosovom.

Kad ste poslednji put bili u Primoštenu, u svojoj kući?

- Ja sam tu kuću obnovila jer je bila srušena. Naravno, nije obnovljena onako kako je izgledala ranije. Mislila sam da je prodam, a onda me uhvatio neki inat, pa nisam htela i neću. Poslednji put sam u toj kući bila 2013. godine da pokažem svom najmlađem sinu odakle je mama i gde je odrasla. Prošle godine je moj sin imao problema. Kada je otišao u Hrvatsku, podigla se cela jedna bura zbog njegovog zavitlavanja na Fejsbuku u vezi sa zapadnim srpskim zemljama, što naravno nije imalo nikakve veze, niti on to tako misli. Ono što je žalosno je da je hrvatska, ali i srpska javnost, poput Informera jedva dočekala da od toga napravi pravi slučaj. Moja starija deca idu tamo, oni tamo letuju, a uostalom, tamo su se i rodili.

Kog datuma ste pobegli iz Hrvatske? Jednom ste izjavili da je to bio "dramatičan put", u automobilu prepunom dečjih igračaka, sa dvoje dece i kanarincem Krletom. Sećate li se detalja sa ovog puta? Jeste uspeli bilo šta još da ponesete?

- Ja sam otišla iz Hrvatske, iz Zagreba zato što je moj život tamo postao nemoguć. Mesecima sam bila pod prismotrom dva policajca u uniformama, koji su bili pred vratima moje zgrade. Ne da bi mene čuvali, već da bi gledali kad dolazi moj otac, ko dolazi kod nas, šta se tu dešava. Takođe je ispred vrata moje ordinacije bio policajac u civilu. Ispred naše zgrade je bila taksi stanica, i taksisti uglavnom nisu hteli da me voze, jedino neki koji je Srbin ili neki ubeđeni Jugosloven. Imala sam niz problema, skidali su mi cipele, maltretirali, gađali kamenjem, zastrašivali, tako da ja nisam imala mnogo vremena da se pokupim i da odem. Naravno da je to za mene više bila psihološka drama, jer sam napuštala grad u kojem sam rođena, u kojem sam imala emocionalne i profesionalne trenutke, i zaista mi je bilo teško. U tom trenutku mi se i raspadao brak, pa samo to je dovoljno da jednoj ženi bude teško, a kamoli kada ceo okvir toga dodaje. Otišla sam 91. godine zato što su pretnje bile užasne, pogotovo posle onog filma koji je prikazan o Hrvatskoj, njenim vlastodršcima i ljudima iz vojske koji su hteli da se obračunaju sa Srbima, da ih poubijaju. I ja, i moja deca smo imali problema, morala sam da odem što pre, ali verovala sam da će se situacija sa vremenom što pre srediti, i nisam ponela puno stvari, i nisam organizovala preseljenje kao što bi trebalo. Puno stvari je bilo i u kući, a računala sam da ću jednog dana doći i to pokupiti, ili se možda i vratiti ako se situacija promeni.

Vaš otac Jovan, osnivač SDS, imao je drugo viđenje načina na koji treba rešavati nacionalno pitanje u Hrvatskoj. Ko ga je izdao? Kako bi se stvari razvijale da su ga slušali? Da li bi bilo Oluje?

- Moj otac je imao jedan potpuno drugačiji stav oko rešavanja pitanja Srba u Hrvatskoj. On je tražio maksimalna prava za Srbe u Hrvatskoj, ali bez rata. Čak je i sa Slobodanom Miloševićem imao jedan razgovor u kojem je rekao da svakako treba izbeći rat, i da ono što je Hrvatskoj potrebno je rat da bi dobila nezavisnost, jer u miru nikada neće dobiti nezavisnost. Rekao mu je tada da je Hrvatskoj, koja u Drugom svetskom ratu nije imala svoje gradove mučenike, ni svoje heroje mučenike, jer znamo da su sve do '43. godine, do jeseni nakon pada Italije u partizanima bili Srbi, i retki hrvatski antifašisti, tek su se kasnije masovno Hrvati priključivali partizanskom pokretu. I tada se moglo poginuti, ali Srbi su bili nosioci antifašističke ideje od samog početka. Milošević mu nije poverovao, rekao mu je, vi ste doktore humanista, vratite se u ordinaciju, to vam je najbolje. Da su slušali moga oca, sigurno bi bilo incidenata, sigurno bi neko i poginuo, sigurno bi neki dalekovod odleteo u vazduh, bilo bi nekih terorističkih akcija, ali ne bi bilo ovolike nesreće, Srbi bi svoju budućnost tražili u okviru Hrvatske, i ja sam sigurna da se tražilo mirno rešenje, i da se nije išlo ka ratu da bi se i međunarodna zajednica ponašala drugačije.

Pomagali ste, kao psihijatar, proteranima u Oluji? Posle 22 godine, sećate li se živo razgovora sa ovim ljudima? Ima li neki koji vam je posebno ostao u sećanju?

- Meni je sve to kao jedan košmar, jer to je krik stotinu hiljada ljudi koji su zbunjeni na traktorima, u automobilima, neki i na konjima došli do Srbije uvereni, baš kao i ja da će sve to trajati kratko. Došli su bez igde ičega, uplašeni, razočarani. Tadašnja vlast nije dozvolila ulazak u Beograd, već ih je usmeravala, pa su bili preusmeravani i prema Kosovu, pa je i to kod njih izazvalo strah jer su došli iz jedne nesreće, a znali su u stvari da je Jugoslavija počela da se cepa na tom kosovskom pitanju. Muškarci su bili poniženi, zato što su kao glave porodice vodili svoje porodice u nesigurnost, žene zabrinute, ali su se sjajno držale. Nosile su te porodice, na njih je pao ceo teret, nisu sebi smele da dozvole ni depresiju, ni tugu...Sećam se u prikolicama traktorskim dečjih očiju, koje su bile velike, i nekad ih sanjam. Nekad mislim o njima, bila je vrućina, oni su bili pokriveni, ali te oči su bile pune straha i nade.

(M. Radović)