ALBANCI U PRIŠTINI PADAJU NA POD, KUKAJU I TVRDE DA IH SRBI TRUJU! FARSA ISTA kao i 1990. godine i dolazi sa ZAPADA

Albanci u Prištini pokušali su da ponove akciju "trovanje" iz 1990. godine, kako bi ponovo optužili Srbe i to iskoristili za novi progon srpskog stanovništva sa Kosova.

Albanci su ove godine 2019. prilikom brojanja glasova koji su stigli iz Srbije tvrdili da su otrovani, a predstavnici Srba su izbačeni iz sale.

Odmah je krenuo napad na Srpsku listu, sa povicima da je vreme da se ona i njeno delovanje zabrani.

Devet službenika CIK iz predistrožnosti je zadržano u Kliničkom centru u Prištini, od kojih su dve trudnice, prenosili su u nedelju mediji na albanskom. Oni su se žalili na tegobe, ali je saopšteno da nije bilo "zaraznih sindroma".

Jedan od posmatrača iz NVO "Gremin" Špetim Šujaku, koji je bio prisutan tokom incidenta u nedelju, izjavio je da lično nije imao problema sa kovertama iz Srbije, ali da su neki počeli da reaguju tako što im se pojavilo crvenilo ruku, svrab i neki znakovi oko očiju.

Uzorci koverti sa glasovima iz Srbije za prevremene kosovske parlamentarne izbore poslati su na laboratorijsku analizu u inostranstvu, izjavio je danas Artan Grantoli, iz Državnog tužilaštva ne preciziravši u koju zemlju."U jednoj od evropskih zemalja nadjena je laboratorija u koju su poslati uzorci na analizu. Kada dobijemo rezultat, objavićemo ga", rekao je Grantoli za Radio "Slobodna Evropa", i odbio da kaže u koju zemlju su poslati uzorci.

Direktor Nacionalnog instituta za javno zdravlje, Naser Ramadani, nije izneo detalje o tome šta je u koverti izazvalo, kako je rečeno, alergijske reakcije osoblja CIK-a.

On je 15. oktobra izjavio da su posle analize dvanaest pacijenata koji su bili pod nadzorom u Infektivnoj klinici KBCK, utvrdili da uzrok nije zaraza.

U nedelju, 13. oktobra, dok su otvarali i verifikovali glasove koji su stizali iz Srbije u zapečaćenim kovertama, dvadesetak zvaničnika CIK-a se požalilo na zdravstveno stanje, a potom je 12 završilo u bolnici.

Lekari su rekli da imaju različite reakcije, poput povraćanja, crvenila lica, svraba.

Rezultati analiza koje su obavljena u Nacionanom institutut javnog zdravlja su pokazali da za to nema infektivnog uzroka.

Brojanje tih glasova je odloženo do okončanja istrage koju vodi Tužilaštvo.

„Trovanje“ iz 1990.

Slučaj „etničkog trovanja“ desio se u proleće 1990. godine, a počeo je kada je u Infektivnu kliniku u Prištini dovedeno devetoro albanske dece iz jedne srednje škole. Za njih se tvrdilo da su bili izloženi toksičnim supstancama.

Primio ih je i pregledao profesor doktor Radoslav Katanić, tada asistent na Medicinskom fakultetu u Prištini. Prema njegovom sećanju, te večeri, tokom dežurstva, albanski nastavnik biologije je doveo devetoro učenika iz škole, uz tvrdnju da se osećaju loše, povraćaju i gube svest...

Sa njima su u pratnji bila još dvojica mlađih muškaraca, koji se nisu predstavili, ali su pomno pratili šta se dešava na prijemnom odeljenju bolnice.

Svu decu je profesor Katanić, lično pregledao i nije našao nikakvu infektivnu bolest. Za to vreme učenicu su ležali na prijemnom odeljenju, grčili se i pravili bolne grimase.

Njihovi pratioci su izjavili da su u učionici našli neki žuti prašak koji su deca navodno udisala. Katanić tvrdi da su sva deca bila svesna i potpuno urednog kliničkog nalaza. Posle pregleda jedan deo te dece poslat je na Interno odeljenje, a drugi na Neuropsihijatriju, na dodatne preglede i konsultacije.

Nekoliko sati kasnije na Infektivnu kliniku je došlo desetak policajaca, koji su se raspitivali o deci koja su dovedena, uzeli izjave i otišli.

Sledećeg dana počele su da se oglašavaju sirene automobila, čule su se pesme i galama. To je trajalo neko vreme, a onda su u kamionima i traktorima sa prikolicama, privatnim vozilima, autobusima, kombijima počeli da dovoze na hiljade dece sa celog Kosova i Metohije na Infektivnu kliniku i Medicinski fakultet u Prištini.

Dok su se kolone vozila kretale ka bolničkom centru na ulicama su se okupljali kosovski Albanci koji su im mahali i pozdravljali ih.

"Mator sam i sve pamtim. Sećam se lažiranog masovnog trovanja albanske dece na KiM, iz marta 1990. Imao sam tada 27 godina. Kao i ostali građani Srbije, smejao sam se farsi koju su izveli Albanci u pokušaju da svale krivicu na Srbe i Srbiju. Pratio sam detaljno celu tu farsu neviđenih razmera i prikupljao izveštaje iz štampe, koje i danas posedujem. Ta farsa je bila uvertira u označavanje Srba kao zločinaca i glavnih krivaca na Balkanu. U proleće 1990. godine, hiljade albanske dece, uglavnom učenika, stiglo je pred bolnice i Medicinski fakultet u Prištini, navodno otrovano. Obimna operacija dugo je pripremana, a da se nešto neobično dešava na Kosovu i Metohiji primećeno je nekoliko dana ranije", napisao je u svom autorskom tekstu funkcioner SNS Nebojša Bakarec.

Odjekivale su sirene automobila, čula se pesma, galama. To je trajalo neko vreme, a onda su u kamionima i traktorima sa prikolicama, privatnim vozilima, autobusima, kombijima, Albanci počeli da dovoze na hiljade dece sa celog Kosova i Metohije, prema klinikama i Medicinskom fakultetu u Prištini.

Sve vreme su urlali, mahali zastavama, usklikivali, i tako prolazili kroz ceo grad. Na ulicama su se okupljali Albanci koji su im mahali i pozdravljali ih, dok su se kolone vozila kretale ka bolničkom centru. Sve to je bila dobro organizovana parada nacionalističkih strasti. Pripremali su ih u školama i kućama, naučili ih šta treba da rade, kako da imitiraju ponašanje bolesnika, a zatim je neko morao i da organizuje prevoz tolikog broja dece i njihov doček ispred bolnica.

Još nisu ni stigli do bolnica kada su u dvorištu KBC Priština počeli da se pojavljuju reporteri i snimatelji, zatim predstavnici raznih organizacija za ljudska prava. Najviše je bilo novinarskih i TV ekipa sa zapada (Bi-Bi-Si, Asošijetid Pres, Si-En-En…).

Prvi je stigao kombi Si-En-Ena i parkirao se usred bolničkog dvorišta gde su postavili kamere. Pojavio se i tim Crvenog krsta, zatim Lekari bez granica, i drugi. Kako su iskakala iz traktora i kamiona ispred bolnica, albanska deca su tako počela da padaju po dvorištu, i da imitiraju bolesnike navodno otrovane nekim toksinima.

Albanci su onda u velikom broju počeli da ulaze na klinike namerno izazivajući haos. Albanci su namerno blokirali sistem, ogromnim brojem ljudi koji se tako iznanada pojavio u svim prištinskim bolnicama. U opštem metežu koji je nastao, više niko nije mogao da kontroliše situaciju. Albanci i njihovi nalogodavci su postigli cilj – izazvali su haos u zdravstvenim ustanovama i školama, jer su jedino tu još ostali integrisani zajedno sa Srbima.

Okupirali su te ustanove, iako su dve trećine zaposlenih u njima bili Albanci. U prištinskim bolnicama i na fakultetu su tada, od 2.500 zaposlenih lekara, medicinskih sestara, tehničara, njih oko 1.800 bili Albanci. Albanci su samovoljno ulazili u bolesničke sobe i izbacivali prave bolesnike, čak i trudnice, koji su se lečili u bolnicama, iz bolesničkih kreveta na hodnike. U to su se uključile i albanske medicinske sestre, tehničari i lekari, koji su vikali po hodnicima „Evo šta rade Srbi deci“.

Albansko bolničko osoblje je onda počelo da ih „leči“. Smeštali su ih u krevete, stavljali im maske sa kiseonikom, trljali im ruke krpama, davali im infuzije. Tu je bilo i komičnih scena, jer ta deca nisu znala da će im uključivati i infuzije, pa su mnoga stvarno počela da plaču i govore „Pa nismo se tako dogovorili u školi, nećemo infuzije“.

Nekima su medicinske sestre tako ubadale infuzije u dušeke na kojima su ta deca ležala. Pojedine su i vezivali za krevete, dok su kamere sve snimale.

Iz Beograda je u Prištinu hitno poslat specijalni tim da vidi šta se dešava. Timovi iz Beograda (Savezni zavod za zdravstvenu zaštitu, VMA…). Međutim, vrlo brzo su videli kakva je situacija i da nema govora o bilo kakvom trovanju, i posle nekoliko sati i oni su otišli. Prema rečima srpskih lekara, novinarske ekipe koje su se okupile ispred bolnica bile su veoma zainteresovane za dešavanja. Snimali su i uzimali izjave isključivo od Albanaca koji su tvrdili da su ih Srbi otrovali, ulazili u bonice i pokušavali da snime "otrovanu decu" koja su stenjala u krevetima. Međutim, mnogi snimci koji su tada nastali nisu pušteni u javnost. Lekari su poveli jednu ekipu francuske televizije do bolesničke sobe, i otkrili pokrivač sa kreveta u kome je ležalo jedno „otrovano“ dete, i pokazali im iglu od infuzije zabodenu u dušek, a ne u ruku. Kamera je to snimila, ali to nikada nigde nije objavljeno. Prištinski lekari su odmah organizovali uzimanje uzoraka krvi od dece koja su navodno otrovana. Uzorci krvi uzeli od te „otrovane“ dece poslati su u brojne laboratorije, kako naše, tako i po svetu (Švajcarska, Francuska, Nemačka, Austrija). Zvanični izveštaji su svi do jednog pokazali da nema toksina. Kako je to izgledalo 1990. možete pogledati na donjem komičnom snimku, gde se vidi da osobe ili glume, ili da su obolele od epilepsije. Radilo se o manipulaciji ogromnih razmera, koju Albanci nisu bili u stanju da organizuju sami. Nakon farse sa lažnim trovanjem, Albanci su masovno počeli da napuštaju državne institucije, ne samo bolnice, već i druge ustanove u kojima su radili zajedno sa Srbima. Obaveštajna služba bivše Jugoslavije pratila je delovanje albanskih organizacija koje su uz pomoć zapadne inostrane pomoći organizovale lažno trovanje na Kosovu i Metohiji.

Novac za celu operaciju lažnog trovanja obezbedio je Bujar Bukoši, lekar, tadašnji albanski samozvani „premijer vlade u egzilu“, koji je sredstva prikupljao od albanske emigracije u Nemačkoj. Svi su morali da izdvajaju određeni procenat, i skupili su negde oko 150.000 do 200.000 maraka. Jugoslovenske služba su znale za tu operaciju, i znale su da je sve fingirano. Na terenu su akciju organizovali Džafer Šatri, tadašnji potpredsednik skupštine takozvanog Kosova, i Džavid Haljiti, koji je i danas politički aktivan. Akciju je u delo sprovodila i albanska tajna služba. U vreme tog lažnog trovanjana na Kosovo i Metohiju su došla dvojica američkih senatora, Džozef Diogardi i Bob Dol (obojica albanskog porekla), i time pokazali ko je glavni nalogodavac. Bob Dol dobio je 2017. godine najviše priznanje Albanije od strane predsednika Bujara Nišanija. To priznanje su dobili i Hilari Klinton (2012.) i Džordž Buš (2007.).

Bonus video:

(Espreso.co.rs)