AKO NE PRONAĐU UBICE OLIVEROVA, TO ĆE ZNAČITI EGZODUS SRBA SA KOSOVA! Pričali smo bivšim srpskim ministrom Kosova

Nenad Rašić iz Progresivno demokratske stranke, bivši ministar u kosovskoj vladi jedan je od malobrojnih srpskih političara u Prištini.

U dva mandata Rašić je bio ministar za rad i socijalno staranje u kosovskoj vladi, u periodu od 2007. do 2014. godine. Tri godine bio je i na mestu poslanika. Pričajući o institucijama na Kosovu verovatno je osoba koja se najduže bavi političkim radom i zalagenjem za prava Srba na Kosovu. Kao takav, upravo je Rašić bio najkompetentniji sagovornik na temu aktuelne političke situacije na Kosovu.

Rašiću smo postavili pitanje kako je to biti srpski poslanik skupštine Kosova. Iako više nije na mestu poslanika, dobro zna kako je biti u toj koži.

- Osnovao sam svoju partiju, Progresivno demokratsku stranku i više nisam poslanik u Skupštini.

- Što se tiče momenata u skupštini Kosova, bilo je dobrih momenata, ali su uglavnom kompleksni i teški. Srbi čine broj od 10 poslanika na tim zagarantovanim mestima, i to može da stvori jednu dozu prostora u kojem može da se deluje i da se utiče na odluke ili zakone koji bi mogli da promene neki tok, posebno što se Srba tiče. S druge strane, ima i toga da ponekad u nekim nacionalnim pitanjima Albanci umeju da budu veoma kompaktni, jedinstveni u vezi nekih strateških ciljeva koje ne žele da ostvare. Na primer, kada go kažem mislima na one odluke koje su donosile i pozcija i opozicija, i oko toga se oni ne dvojbe. Oni mogu eventualno da koriguju tekst da bi bio u harmoniji sa svim drugim zainteresovanim opozicionim partnerima, ali inače su oko toga vrlo složni. Dakle, jeste teško, ali opet smatram da uz adekvatno predstavljanje i ponašanje i delovanje ima prostora da se radi za boljitak, pogotovo Srba.

Kako se u vladi Kosova ovaj Srbin najduže bavi politikom, dobro se seća perioda pre 2004. godine kad su Srbi prvi put ušli na izbore. Taj period smatra, bio je znatno modifikovaniji.

- On je morao biti mnogo tehnički organizovanije, i pripremljeniji za predstavljanje i menjanje zakona, koji su imali veoma dinamčnu agendu, gde su razni zahtevi bili na stolu. Trebalo je sve njih korigovati, ili to pak pokušati, i na kraju kroz te zakone naći mesta za Srbe i srpski narod koji je trebalo da dobije neke benefite koji im pripadaju. Nije bilo lako, ali u krajnjem slučaju – to je naš posao.

- Pozicija ministra na kojoj sam u tom periodu bio bila je najbolja kao takva za Srbe jer smo prvo 2008. godine koristili fondove koji su došli sa strane, a 2013. godine su formirane nove opštine poput Gračanice, Raniluga, Novog Brda, Parteša, Štrpca. Mi smo tad utemeljili mehanizme koji su bili predviđeni prvenstveno za opstanak Srba.

Kao institucija pod Vladom Republike Srbije vi na Kosovu faktički nemate praktičnu, izvršnu vlast. Vi ne možete da date ni građevinsku dozvolu za Srbe, niti društveno zemljište za pravljenje objekata koji bi bili od nacionalnog interesa nego možete da budete samo nemi posmatrač.

Kako Priština to radi? Na ovaj način uspeli smo da postavimo jedan mehanizam koji je u tom momentu bio veoma značajan jer pored tih stvari poput geodezije, ili bilo kog sektora koji je mogao da se tiče direktno života stanovništva, ego i broja ljudi koji su bili upošljeni u tim novim opštinama u primarnom ili sekundarnim poslovima, sama opština Gračanica je dobar primer jer ima negde 70 ljudi zaposlenih. To je, po mom mišljenju, bio jedan iskorak ka boljim uslovima života Srba i zato taj period o pet, šest godina je po mišljenju mnogih bio najbolji za sve. Postavljeni su neki temelji opstanka Srba jer je to uvek bio prvi i najbitniji cilj od svih. Cilj je bio napraviti mehanizme koji mogu praktično da pomognu Srbima da ostanu da žive na Kosovu.

Sa te pozicije, da li mislite da bi Srbi morali da budu u vladi Kosova, bez obzira na to ko u njoj sedi?

- Mislim da treba imati merila vrednosti, od političke ideologije do raznih drugih faktora. Ipak, imate razne apsurde. Ako postoji neka osoba ili institucija za koju smatrate da nije adekvatna i da sa njom ne možete sarađivati onda bi trebalo da postoji neka granica dokle možete ići. Kod aktuelnih predstavnika, doduše, te granice nisam video, ali bi ih moralo biti. Aktivni predstavnik, lista Srpska imala je spot pre izbora u kojima se sadašnji premijer pojavljuje u uniformi, a u spotu kažu „Zar hoćete da sa zlikovcima i koljačima srpske žene i dece da sarađujete, da biste sprečili to, glasajte za Srpsku“. To je od prilike bila poruka. Oni su za taj spot bili kažnjeni 30-40 hiljada evra, ali je posle taj isti „koljač“ vrlo adekvatan kad je u pitanju raspodela pozicije. Njihova saradnja sad ide i bolje nego što se očekivalo, često se posećuju, sastanče i hvale dobrim odnosima. To mi, čini se pokazuje veiki apsurd. Prvo imamo jake kritike, a posle izbora imamo pohvale. To je period od samo nekih mesec do dva dana što znači da nema ideologije i verovatno se zato i vezuje da je političko učešće uvek vezano samo sa interesima i to samo sa ličnim, a ne kolektivna.

Kakva je danas pomoć koju pruža Srbija Srbima sa Kosova?

- Vrlo je značajna. Čak, rekao bih i najznačajnija. Svi ti mehanizmi koji i dalje funcionišu počevši od okruga koji funkcioniše, daje prihode, daje plate, preko školstva i zdravstva, republika Srbija je najznačajniji mehanzam, ne samo finansijski već i emotivni. Srbi prosto nemaju drugu državu, niti najviši organ vlasti nego što je Beograd. Ta pomoć je više nego značajna i jedan je od najbitnijih mehanizama opstanka Srba. Najznačajnije su benificije zakonom određene, od penzija do pomoći u vidu minimalca, koji nekima mnogo znači. Dakle, stub opstanka Srba je dosad uvek bila republika Srbija, odnosno zakonski okviri na osnovu koji su oni uvek davali beneficije građanima. Na tome smo mi dosta insistirali, a čak i predlagali modifikaciju toga, Imali smo ideju da da bi bila sprečena svaka zloupotreba. Imali smo saznanja da postoje oni koji dobijaju novac iz tih fondova a uopšte ne žive u Srbiji. Da bi sprečili takvu zloupotrebu, a da sa druge strane omogućimo da ljudi budu ravnopravni zastupljeni, da ne bude ni nepotizma, ni favorizacije uže ili šire porodice. Predložili smo predsedniku Aleksandru Vučiću da taj fond bude preusmeren, na način da postoji, mi smo ga nazvali - kosovski dodatak, može to da se zove kako god, ali da se novac raspoređuje na osnovu članova porodice i na osnovu njihove finansijske situacije. Nažalost ta ideja, iako je više puta ponavljana nije prihvaćena. Možda, nekad, taj način primene takve vrste ravnopravnosti bi bio i najznačajniji. Možda bi tada bilo i mnogo više prostora, nego što je sada za ostanak Srba, a sad za sada ostaje kako jeste. Opet kažem, Srbi mnogo cene to što Vlada Republike Srbije radi, ali bez obzira na sve to, uvek može bolje, može mnogo organizovanije i može sa mnogo boljim upravljanjem. To pričam o fondovima koji su po zakonskim sistemima dati ili koji se daju. Sa druge strane ta finansijska pomoć bi mogla da bude mnogo veća. Ne mislim samo na davanja u okviru. Ja sam takođe predložio Selakoviću, koji je pre tri meseca bio u poseti, kada smo pričali o toj... Zapravo on je pričao u našem dijalogu, hvalio se kako je bilo 120 firmi, na šta sam ja rekao "Odlično, super. Evo ja ću da budem vrlo pragmatičan. Hajde da od tih 120 firmi njih 50 naprave svoja, ne mora čak da bude ni distributivni centar, ni stovarište, nek naprave samo male kancelarije. Pa sam bio ekstreman, neka otvore trafike, da svaka od njih zaposli dva čoveka." To je toliko finansijski važno za nas, ne samo finansijski, nego i emotivno i stimulativno za Srbe. Da oni pomisle da nisu sami, a ovako ja nisam video ni jedan značajniji projekat koji nije finansiranje sportskih udruženja iliti nekih radio-televizijskih stanica i to u vrlo skromnom iznosu. Nisam video ni jedan značajniji projekat koji može da utemelji ili napravi neki dobitak ili radna mesta za Srbe na Kosovu. Prema tome to što vi radite je dobro, ali je apsolutno nedovoljno, jer taj minimalac koji primaju ljudi su ljudi koji su radili od 1999. godine. Ali mi imamo 20 generacija. Mi imamo mlade ljude, koji su od tad, u tom periodu sazrevali i koji su sada napunili 18 ili više godina, a koji nemaju nikakva primanja, ali nemaju mogućnost da se zaposle. Znači, toliko prostora ima sa malo novca koji može biti investiran da, evo recimo, sve fabrike koje se prave u Čačku, Nišu, Jagodini itd. i sve po sistemu subvencionisanja koje se pruža, zašto ne jednu, samo jednu ovde, pa makar bilo i 50 ljudi opet bi puno značilo u tom moralnom smislu, bilo bi ohrabrenje za ljude. I naravno, ako ne možeš da radiš sa investitorom, pošto je i to Selaković rekao, da se investitori brinu za svoju sigurnost, napravimo sve uslove, u smislu da sva pravila koja vi nudite tamo, da dođu firme sa kojim vi direktno pregovarate, čak ne moramo ni mi da odgovaramo, nego mi napravimo uslove od teritorije, saglasnosti i sve što se tiče kosovskih institucija, a od ovog drugog dela vi pregovarajte.

Da li bi to situacija na Kosovu dozvolila?

- Da, dozvolila bi, ali do takve ideje nikada nije došlo. Mi smo dali dve opcije. Hajde od one najprostije - svaki od tih biznisa može da otvori po jedno stovarište, jedno radno mesto, pa čak i nešto manje ako treba - kancelariju to ne bi ništa koštalo. Ionako, svi ti biznisi vrlo rado sarađuju sa Albancima, odnosno sa Prištinom. Ja to znam. U vrednosti od 400 miliona godišnje se uveze robe iz uže Srbije na Kosovo, ali to nikada nije bilo artikulisano kako treba sa privrednicima direktno. Bilo da je privrednik sa Kosova direktno sa privrednikom Srbije, bez ikakvog daljeg konsultovanja ili razvijanja tog potencijala u korist kosovskih Srba. Prema tome, ukoliko bi bilo samo malo takta, neću reći one "krupne reči" finansijska strategija, ne postoji strategija, a što je najgore, ono što razočarava je što ne postoji ni jedan papir o tome šta bi trebalo ili šta bi moglo biti urađeno na Kosovu, pogotovo za Srbe, čak se ide u drugu krajnost - i to malo finansiranja što je postojalo, sad imate skraćenje i na toj osnovi. Skoro se desilo da su sudovi prešli u kosovski sistem, te plate koje su bile isplaćivane iz budžeta Republike Srbije su ukinute, integracija je bila totalna, da ne pričam o situaciji sa policajcima i službenicima tzv. teritorijalne odbrane. Mi umesto da povećavamo iznos, nama se on konstantno uskraćuje preko različitih ukidanja institucija, a nemate nikakav drugi finansijski amortizer koji bi mogao da ublaži te gubitke koje mi stvaramo, odnosno koji se stvaraju prema kosovskim Srbima.

Rekli ste da "Srbi moraju da imaju utisak da neko misli na njih", da li mislite da Srbi, evo mi npr. bili smo na jugu i tamo se priča da ljudi na severu žive bolje, oni dole ljudi po enklavama imaju utisak da se osećaju malo isključeno iz svega i imaju utisak da država Srbija ne misli dovoljno o njima. Da li je to tačno?

- To se sve više primećuje. Pričaću o jednom "standardnom Srbinu sa Kosova", pogotovo sa juga. Kod nas je uvek bilo teško razviti neku ideju, baš zbog toga što smo toliko privrženi Beogradu, toliko spojeni ili čak pod velikim uticajem Beograda. To nas je dovelo do toga da šta god da bude urađeno, bude rečeno iz Beograda, ko god da to kaže mi slepo verujemo da je to tačno. Umesto razvijanja sopstvene strukture, odnosno ljudi koji bi mogli da budu prilagodljivi, fleksibilniji, da kažem na to, pogotovo na te ekonomske aspekte, mi opet prepuštamo ulogu nekom drugom da odlučuje o našoj sudbini. Ovo što imate na severu je rezultat jednog agresivnijeg političkog delovanja i prema severu i prema jugu, a ne mora da znači da to na bilo koji način pomaže Srbima, čak moje skromno mišljenje je da nam odmaže, jer mi bi u stvari trebali da znamo kako bismo mi mogli bolje da se integrišemo i unutar sistema da radimo za Srbe.

To je najznačajnija stvar, kada možete da dođete do pozicije, da možete na više načina da iskoristite potencijalne institucije, koje su ne samo... Nisam još ni pomenuo institucije, koje su pored kosovske i srpske, imate one koje su po meni najbitnije evropske institucije. One imaju najviše sredstava, ali se ne može direktno raditi samo s njima. Mora se napraviti čitav krug saradnje koji za cilj ima dobrobit naših građana. Što se samog severa tiče, ljudi polaze od percepcije da živimo u getu, da je naša sloboda kretanja ograničena, da mi imamo mnogo manje prihoda nego oni. Ipak, na severu vrlo mali broj pojedinaca to može da kaže. Uglavnom, standardna porodica ima iste probleme na severu i jugu. Čak, pričajući o potencijalima, sever ima manje potencijala u smislu obradivog zemljišta. U centralnom Kosovu ili na istoku svaka porodica ima pet hektara obradivog zemljišta. Kad bismo imali dobro organizovana i malo uložena sredstva u proizvodnju, imali bismo mnogo više. Najveći problem juga je što za njim više ne postoji politička volja.

Da li je Srbija "digla ruke" od juga Kosova?

Došlo je do naglog udaljavanja Beograda od Srba. Reklo bi se da taj politički, zvanični Beograd čak izdaje nas Srbe. Vidi se da ono što u poslednje tri godine imamo u fazama je to da se Beograd tako bezobrazno izvlači odavde. Barata se ciframa stanovništva koje apsolutno nisu tačne. Tako se priča da imamo i do 10 puta manje stanovništva, porodičnih kuća...plašim se da je ovo bila prezentacija jedne teze da dole na jugu ionako nemamo ništa i da se nema za šta boriti. E to bi bio najgori čin! Ukoliko se takav jedan prilaz kosovskim Srbima na jugu nastavi i prezentuje ili da ih ni nema ili da ih je malo, to je namerno planirana sistemska taktika, i to upravo opravdavanja nekakvog razgraničenja kakvo nam najavljuju. Time će se reći da nije politika loša, nego oni tamo dole ljudi za koje kažu da su sami prodavali kuće i do toga doveli.

Kako bi Beograd mogao da pomogne narodu dole da žive pristojno, i to od poljoprivrede? Ovo pitanje postavili smo kao logično nakon što su nam meštani enklave Novake rekli da su robu prinuđeni da prodaju Albancima jer nemaju kome drugo.

Ovakva agronomija nije isplativa. Mi radimo kukuruz i pšenice. Predlagao sam sve i svašta, pravili smo studije o bobičastom voću jer ova srednja je na 530 metara nadmorske visine, što je idealno za rast borovnica, kupina....kad god sam pričao o tome čudo sam samo floskulu "to je odlična ideja!"

Od toliko kapaciteta i stručnjaka iz Beograda i Novog Sada, niko ništa nije uradio da se ovde pomogne...Zato izgleda da je bilo i ostaće ono "što južnije to tužnije"...e pa mi smo najjužnije i eto sa čime se sve naši Srbi susreću...

Imate primer Novog brda, čovek je prodavao ar zemlje za 35 evra, i to šume. Star je čovek, novac mu je potreban...Niko to neće da kupi ni za te pare...a da je bilo koja kompanija uzela za tako mali novac i ovde posekla tu šumu i uradila bilo šta - to bi bio čist profit. Gradonačelnici najpre ne mare ni za građane, ni za zemljište...niko se ne bori na višim instancama, niko ništa ne pita, ne lakta se... Ta politička nezainteresovanost je najpogubnija. I onda tako imate naše političke predstavnike koji ne izlaze sa političkim idejama, a čak i da ih ima politički establišment iz Beograda bi ih ugušio... Ovde imamo sistemsko zlo usmereno prema kosovskim Srbima, i mi tu ne možemo ništa...

Da li će Priština reći ko je ubio Olivera Ivanovića?

- Odmah se znalo da Priština sama ovaj zločin neće rešiti. Iako je postojala ideja o saradnji organa srpske i kosovske policije, nije urađeno ništa. Srpska lista bi trebalo da snosi, prema mom mišljenju, određenu odgovornost za njegovo ubistvo jer su spotovima doprineli stvaranju loše atmosfere. Nažalost, i uprkos pompeznim najavama ništa krupnije u ovom slučaju nije urađeno. Održan je sastanak na kom je obećano da će se "pomeriti svaki kamen da se nađu Oliverove ubice", ali se to nije dogodilo. Shodno tome postavljam pitanje, šta onda da rade Srbi, kako na severu tako i na jugu? Jer, znate kako narod razmišlja - ako se to desilo Oliveru, tako uticajnom čoveku koji je golgotu prošao u pritvoru, šta će tek onda nama da se desi?

- Opšti uslovi u kojima se funkcioniše na severu Kosova nisu baš u potpunosti u skladu sa zakonom, i to se očigledno vidi. Primećuje se da nema reda i mira, već da ima nasilja, ekonomskih pritisaka...i dalje ima struktura koje mogu da koriste metode koje nisu normalne u demokratskom društvu...Od Oliverovog ubistva prošli su meseci, a ne vidim da će se nešto bolje desiti. To je ostavilo jedan jak utisak na Srbe sa severa i na nas na jugu. Polovina mladih je rekla da će se seliti u naredne dve godine. Ti počinioci, zapravo nalogodavci tog zločina nikako ne žele Srbima na Kosovu dobro. To ubistvo zastrašilo je narod pa tako odlaze mladi, ali i ovi srednje dobi... Njegova smrt će proizvesti kolekstivno iseljavanje Srba u nekom periodu, a posebno ako do razgraničenja dođe, to je neminovno u periodu od godinu do tri godine dana. Podela Kosova na bilo koji način značiće egzodus Srba... Najviše će se to odraziti na naše svetinje, zadužbine...to bi značilo tamo odlazak sa pasošem, ako bi uopšte tamo imao i ko da ode? Ako bi crkve i manastiri morali da se nadaju turistima da bi održavali službe i propovedi, ne piše nam se dobro. Ako je cilj da nema ko da otvori vrata crkvama i manastirima, onda je već sve izgubljeno.

Kad bi došlo do razgraničenja, da li bi ovde postojao život za Srbe, i kakav?

Najpre bi došlo do gašenja svih srpskih institucija. To bi značilo gašenje više od 20.000 radnih mesta. S takvim epilogom, ko bi ovde pa ostao? Kojim motivom zadržati narod koji ide "trbuhom za kruhom".

Taj egzodus bi bio odrađen odjednom... Ako nam se to desi, sve je izgubljeno...

Nenad Rašić u intervjuu za Espreso pomenuo je i jednu od opcija koje se pominju - Zajednicu srpskih opština.

- Tamo lepo piše, ma čemu god se mi nadali, isto što i u Briselskom sporazumu! Četvrta tačka tako kaže da će taj nacrt dogovora biti dostavljen Ustavu da se proveri njegova zakonitost. Ako je u skladu sa ustavom, biće primenjen. To znači da u oba dokumenta piše isto. Razlike u ta dva dokumenta nema. Na to se ne smemo oslanjati. ZSO neće dobiti nikakva izvršna ovlašćenja, a pogotovo ne ona koja bi značila nešto bitno, na ekonomski razvoj, kulturno nasleđe, ili čak Prištine... Čak i ako ih bude, to će biti dupliranje nadležnosti baš u tim opštinama u kojima su Srbi.

Šta je najprihvatljivije rešenje situacije za Srbe?

- Forma zamrznutog konflikta je možda najprihvatljivija. Ako dođe do "de jure" priznanja, vi se svega odričete i nemate prava da to tražite opet. Ako pristanete na razgraničenja, vi se svesno odričete teritorije na koju biste imali pravo. Samo jednom možemo napraviti "de jure" sporazum i on nam nikako neće ići na ruku. Kad kažem nama, mislim na Srbe iz cele Srbije.

Rešenje bi moglo da bude tako da unutar entiteta koji funkcioniše bez Beograda budemo konstruktivni, ali ne po cenu priznanja. Morali bi da se koriste mehanizmi koje pružaju i Priština i Evropska unija, da Kosovo bude multietničko, ali ne tako da po cenu sve što bude ponuđeno da se na to i pristane. Najgore je svako priznanje, odvajanje i razgraničenje, i pravljenje granica. Svaki od tih pojmova znači da mi gubimo zemlju i ljude na toj zemlji.

Bonus video: