ALBANCI SU LEPU BRANKU PROBALI DA SILUJU, A ONDA SU JOJ PUCALI U GLAVU! Zbog stida su otkrili njene dželate

Predaja se dogodila 5. septembra, tri dana posle zločina na Prokletijama. "Na besu" sam pozvan u dom zločinca Redža Ahmetaja. Iz sobe ga je izveo njegov otac, posle kafe i kratkog razgovora. Redžo, tada osamnaestogodišnjak, objasnio mi je šta je uradio sa svojim vršnjakom i saučesnikom Mehtajem. Kazao je i gde je pištolj kojim su usmrtili lepu Branku.

I tako je policija razrešila jedan od prvih monstruoznih zločina Albanaca, pre tačno 45 godina.

Ovako, za širu javnost deo čuvane tajne, u razgovoru, za "Novosti", otkriva Veselin Simonović, penzionisani policajac, koji je ravnu Metohiju 1999. zamenio Šumadijom. Nekadašnji inspektor MUP, objašnjava kako i zašto se pre neki dan, autobusom dovezao od Aranđelovca do naše redakcije nenajavljen. Njegova priča je "kamenčić" koji nedostaje u mozaiku o tragediji Branke Đukić, devetnaestogodišnje devojke.

Te 1975. godine 2. septembra, dvojica Albanaca, čuvajući ovce videli su učenicu Branku Đukić iz sela Meteha kako na Čakoru, kod kafane, čeka autobus za Peć. Pretpostavili su da će se lepa devojka vratiti kući pošto obavi posao u gradu. Napravili su joj zasedu na putu kroz šumu, da je "osramote".

- Nisu je silovali - kaže Veselin. - Naprotiv, dobili su batine i ogrebotine i zato joj je Kur Mehtaj pucao u glavu.

Brankino telo pronašao je otac Rade, jer je u rano jutro 3. septembra krenuo u potragu za njom. Zatekao je svoju mezimicu mrtvu, iscepane suknje, kako leži na putu u šumi.

Pošto su zločinci uhapšeni, na završnoj reči suđenja u Bijelom Polju, Rade Đukić je ušao sa pištoljem. Dok se čekalo da sudije izvećaju presudu, prišao je okrivljenima i u Kur Mehtaja pucao dva puta. U glavu i srce. Redžo se spasao, bacajući se pod noge policajcima.

- Rade je osuđen na osam godina, ali je odležao oko pola kazne. Vratio se na Čakor i nije mnogo pričao ni sa kim. U potoku, nekoliko stotina metara dalje od mesta gde mu je dete ubijeno, iskopao je kamen ogroman. Sam ga je klesao danima i mesecima. Posle je spomenik sam vukao iz potoka u planinu do mesta gde mu je ćerka ubijena. Tu ga je ostavio, i danas je tu - govori nam Simonović.

Dobro se naš sagovornik seća kako je hapsio zločince. Informaciju o ubicama je dobio od Tafa Ljokaja, koji je tada bio lokalni političar iz Dečana.

- U kući Redža Ahmetaja bilo nas je za stolom nekoliko.Otac mu je bio očajan, žene su samo unele kafu i vodu. Molio je da mu dete ne tučemo. I ja sam dao "besu".

Veselin dalje priča da problema nije bilo ni na Bačiji, mestu gde se krio ubica. Otišao je, veli, sam policijskim autom, a ubica je otvorio vrata čim je čuo kola na planini.Potom je Simonović otišao do mesta gde je ostavljen pištolj. Ubica Kur Mehtaj je rekao da nije hteo da ubije devojku.

- Nisam govorio dosad zbog porodice Tafa Ljokaja - kaže nam ovaj policijski inspektor u penziji. - Ljokaj je davno umro, a nedavno sam čuo i da mu je sin preminuo, pa nema više opasnosti da im se sunarodnici u Metohiji svete. Ovi Albanci na Kosmetu danas, nisu više oni iz našeg vremena kada se znalo da obraz i čast nemaju naciju i veru.

Sa gnušanjem, Simonović priča kako je devedesetih u Gornjim Streocima na groblju, na mestu gde je sahranjen ubica Branke Đukić, iznenada nikao ogroman spomenik (jedini te veličine u Metohiji) gde je pisalo kako je Kur Mehtaj "žrtva srpskog terora".

- Ovi mladići jesu počinili strašan zločin, ali su njihovi najmiliji ostali čestiti u očima Srba i Albanaca iz tog vremena. Ovo danas nije vreme poštenih. Znaju to Albanci. Zovu me neki od njih i danas telefonom. Mnoge je sramota današnjice. A Branka, ona zaslužuje ulicu i spomenik u centralnoj Srbiji, Kosmetu, Crnoj Gori.... Spomenik da sramoti današnjicu - završava priču inspektor.

(Espreso/Novosti)