ZNALI SU DA JE UBICA MOJE MARIJE SILOVATELJ I NIKO MI NIJE REKAO Otac ubijenog deteta o REGISTRU koji treba Srbiji

Marija Jovanović u Srbiji je postala simbol borbe protiv pedofila. Sa nepunih osam godina, silovao ju je i ubio komšija Mladen Ogulinac, koji je umro u zatvoru baš na njen rođendan.

Ova užasna tragedija dogodila se 2010. godine, a kako se uskoro bliži godišnjica njene smrti, a u jeku borbe protiv pedofila, razgovarali smo sa Slobodanom Jovanovićem, ocem male Marije.

Marija bi uskoro napunila 18 godina, a njen otac za Espreso je govorio o svemu što se uradilo do sada, i svemu što bi moglo da se uradi u borbi protiv pedofila.

Nakon njene mučke smrti, smogli ste snage da alarmirate javnost i državne organe da usvoje Zakon koji bi pomogao da se što više smanji broj dece koja bi mogla da dožive sudbinu vaše ćerke.

- Može se tako reći. Nakon Marijinog stradanja, svega tri dana posle njene smrti, tadašnji državni sekretar u Ministarstvu pravde, Slobodan Homen, obećao da Srbija dobiti anti-pedofilski zakon u što kraćem mogućem roku. Čekali smo. Čekao sam godinu dana da se to desi, i nije. Tada je krenula ta akcija, i smogli smo snage da krenemo u te promene. Pravnik nisam, što opet ne isključuje da ne znam šta je pravda i šta je pravo.

- Tražio sam po internetu zakonska rešenja po Zapadnoj Evropi, po Rusiji, po SAD. Gledao sam kako su oni te stvari rešili, preveo to na srpski, i to ne bukvalno već na jezik blizak običnom čoveku, tako da ga može svako razumeti. Pokrenuo sam inicijativu krajem 2011. godine. Potom je 2012. godine to došlo na red u Skupštini. Čekalo se pet, šest meseci jer je Skupština bila raspuštena, raspisivali su se i izbori. Vlada je taj zakon usvojila i ostavila ga sledećoj, postizboprnoj vladi i Skupštini na usvajanje.

- Nova Vlada je formirana te 2012. godine, posle majskih izbora, pa je povukla sve predloge zakona, kao i taj da bi konačno došlo na red za glasanje, 26. marta 2013. godine je počela skupštinska rasprava o tom anti-pedofilskom, odnosno Marijinom zakonu, a 8. aprila je usvojen i od tada je u primeni.

Marijin zakon, kao i drugi, ne može da zaštiti decu, ali je tu prevencije radi.

- Lično, moja ideja je bila upravo ta prevencija. Jer, naše dete je stradalo od nekoga ko je bio poznat kao silovatelj, kao neko ko je odgovarao za to. On nije bio poznat meni i vama, već je bio poznat organima, što je nešto najodvratnije. Dakle, zna se, a ne zna se. Upravo zato sam se i angažovao da dođe do jeednog takvog zakona, kako god se on zvao i u kakvom god on obliku bio, bitno je da se ubuduće zna da ako negde u komšiluku živi pedofil ili silovatelj, da se to zna.

Regostar pedofila i dalje nije javan, a trebalo bi da bude. Imate li vi podatak o tome koliko je u tom registru ljudi?

- Podatak koji imamo danas u Srbiji je nekih 306 ili 309 ljudi koji su tako osuđeni i zavedeni u registar. Taj registar i dalje nije javan, jer je tada kada je Zakon usvajan rečeno da bi to zadiralo u ljudska prava pedofila, odnosno da bi na taj način njihova ljudska prava bila ugrožena.

- Onda dolazimo u paradoksalnu situaciju, kada Vlada Srbije 2016. godine pravi "e-upravu". To je javni registar dužnika. Dakle, sirotinja se stavlja na stub srama, to su uglavnom ljudi poput vas i mene...to su ljudi koji rade za platu, koji su ostali dužni za komunalije, ili za parking kazne, ili neški sličan dug. I tako sa dva klika, svako može da sazna da li ste vi dužni ili niste, a da li je neko pedofil ili nije, to se ne može saznati jer su oni zaštićeni.

- Ono što mene iritira jeste što ne postoje pravila. Nisu pravila ista za sve. Zašto su pedofili zaštićeni, a dužnici nisu? Ili će svi biti zaštićeni, ili niko neće.

Dok na zidu Slobodanove kancelarije stoji crtež koji je nacrtala Marija, pitali smo ga koja je dovoljna kazna za pedofile i ubice dece.

- Što se mene lično tiče, kada se tako nešto desi, tu je bespredmetno pričati o kazni. Kada dete strada, meni kao roditelju, kao ocu poginule Marije, je totalno svejedno pa sve i da ubicu razapnu! I da ga meni daju, da ga ja razapinjem, to Mariju ne diže.

- Kada sam pisao taj predlog Zakona, ja sam predlagao da se ta maksimalna kazna sa 40 pomeri na 60 odnosno 80 godina zatvora. Kasnije je došla inicijativa fondacije "Tijana Jurić" za doživotnu robiju koju smo podržali i mi, kao i velika većina građana. Taj predlog kazne doživotnog zatvora je usvojen, i to je kazna na koju se računa ukoliko dođe do takvih ekstremnih slučajeva, da dete strada kao žrtva pedofila.

Silovatelj i ubica vašeg deteta nije dočekao odsluženje kazne? Umro je u zatvoru...

- Nije je dočekao, ali opet to što se mene lično tiče ne bi ništa značilo. Ne vidim smisao toga. I da je osuđen na 400, a ne na 40 godina zatvora, moje Marije nema pa nema.

Odgovornost društva i prema Mariji i prema drugoj deci koja su doživela istu sudbinu je velika, tačnije - trebalo bi da bude. Da li je izdvajanje ovakvih lica iz društva dovoljna kazna za njih i da li je to dovoljno dobro rešenje.

- Ako mislimo na zatvaranje takvih lica, onda o tome pričamo tek onda kada se takav užas desi. To su posledice. Ne izdvajaju se iz društva samo silovatelji i ubice dece, već svi prestupnici. svako ko je napravio prekršaj se na neki način izdvaja iz društva. Stigmatizacija takvih ljudi, odnosno to da oni budu prokazani, bi bila preventiva. Kada bi svi znali da će ukoliko počine takav prekršaj biti u javnom registru pedofila, a tu ne govorim samo o silovateljima i onim slučajevima kada dođe do smrtnog ishoda, već i u slučajevima seksualnog uznemiravanja, s tim bi prestali. Tu mislim i na one koji se hvataju na lažne profile, koji šalju svakakve poruke deci... ti takvi kada bi znali da će biti javno prokazani, da će posle prve poruke "koliko dete imaš godina, pošalji mi sliku da ti čika pošalje sliku", biti javno prokazani, verujem da bi se ogroman broj njih obeshrabrio, odnosno ne bi usudio da učini takav korak.

- Ko je služio vojsku, zna da je postojala jedna izreka da "strah granicu čuva". Da, to je tačno, ali strah granicu čuva spolja, a stid i sram nas čuva od nas samih iznutra. Kada bi znali da će biti javno prokazani, da će se stiditi i sramiti njihove porodice, deca, roditelji oni bi se sami postideli i posramili. Na taj način, siguran sam, daleko bi se smanjio broj ljudi koji čine takva krivična dela.

Svedoci smo toga, kako i sami možemo videti, da na društvenim mrežama postoje neke grupe "STOP pedofilima" i tamo se objavljuju prepiske pojedinih ljudi sa decom. Ipak, kasnije se u medijima ne saznaje epilog...

- Tačno, zato što nema prava da se sazna. Nemamo pravo da saznamo ni njegovo ime i prezimem jer to nije javno. Da sam ja dužan, to se može saznati, mogu me javno prokazati i učiniti da mene bude sramota. Da je neko pedofil, i da mu to kažeš na ulici - odgovaraćeš, zato što se sukobiš sa zakonom, i kršiš njegova ljudska prava.

Struka je ta koja kaže da izvršioci ovako teških krivičnih dela su uglavnom osobe sa poremećajem ličnosti. Da li je to dovoljno dobro objašnjenje za decu koju više nemamo i za sve one porodice koje su takvi ljudi razorili?

- Ako struka kaže tako, onda u redu. Ja nisam struka, već sam ovde gde jesam zaista sticajem nesrećnih okolnosti. Moje nije da sumnjam u struku. Verujem da je to poremećaj ličnosti. Ono što ja ne dozvoljavam i iza čega stojim jeste da se ne sme prihvatiti da pedofilija postane bolest. Jer, bolest se leči... To mora ostati krivično delo najgore vrste. Zašto? Zato što ćemo sutra, ukoliko se pedofilija proglasi bolešću, a već jeste u toj Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, i ukoliko to Srbija prihvati, imati armiju pedofila penzionera.

- Objašnjenje za to je vrlo prosto. Kada je čovek bolestan, a zaposlen, ne ide na posao. Ako je pak bolestan više od mesec dana, ide na komisiju. Ako je neizlečivo bolestan, ide na invalidsku komisiju i dobija invalidsku penziju. Koji će lekar bilo koga vratiti ako mu dođe i kaže "ja osećam izvesnu sklonost prema deci, mislim da sam pedofil". Poslaće ga na sva moguća ispitivanja, jer će morati što po zakonu, što zbog Hipokratove zakletve. Ovaj, ako je dovoljno istrajan, izguraće do kraja da je on pedofil. Ko će smeti da ga otpusti i da kaže "nije"? A sutra se desi da on počini krivično delo? I eto ga penzioner. Takve ćemo mi i plaćati... Ovo jeste drastičan primer, i jeste malo ekstremno, ali verujte mi da je vrlo lako izvodljivo. To je proces koji ne bi trajao duže od godinu dana, a više niko ne bi morao da plaća za lažne invalidske penzije kao što je to u Srbiji bio običaj. Eto onda jednostavnog načina kako će se penzionisati, dokazivo ili ne...

Šta ako do tada dobijemo narukvice za praćenje pedofila?

- Džabe nam narukvice. Ako oni ne budu javno prokazani, ako struka istrajet na tome da je to poremećaj ličnosti, i uvede se to da takvi ljudi dobiju dijagnozu, šifru - to je kraj cele ove priče. Postaće nam totalno svejedno. Jer, oni će imati odgovor za sve "ja sam bolestan", a bolesnom se ne može ni suditi.

I vi ste kao novinar pratili potragu za malom Monikom i Malčanskim berberinom? Potraga je trajala 17 dana, šta vi mislite o tome?

- Ne daj Bože da su tražili nekog teroristu. Ne daj Bože da smo tražili ikakvu organizovaniju grupu sa troje i više ljudi. Oni za čoveka koji je takav, za kog znaju sve, i koji im je nestao u avgustu, za kojim su tragali kao za običnim građaninom, bez obzira na njegovu predistoriju i to što je odgovarao za dva silovanja, i to maloletnica, njihovog šišanja, zbog svih zlostavljanja koja je činio.. Sedamnaest dana takvog čoveka nisu mogli naći! Zaboga, pobegao im je ispred nosa kada su devojčicu našli. Tu je onda sve upitno, pa ta bezbednost građana na koju se stalno nešto pozivamo. Svako malo se na tom planu vade rezultati i pohvale kako je sve u redu, ali eto ipak nije. Nije sve u redu. Nisu ga oni tražili na ne znam ni ja kakvoj teritoriji... to je nekih 100,200 kvadratnih kilometara. Bili su angažovani i policija, i Žandarmerija, i vojna policija, lovci, i na kraju se ispostavilo da su i devojčicu i silovatelja našli građani.

Tijaninim zakonom se uspelo sa pooštravanjem kazni. Vi ste, kako ste već i pomenuli, predlagali povećanje kazni sa 40 na 60 ili 80 godina zatvora za izvršioce ovakvih krivičnih dela. To bi ovakve profile ljudi držalo podalje od potencijalnih žrtava. Od toga smo daleko?

- Usvojena je ta kazna doživotnog zatvora. Ipak, tu opet pričamo o onim slučajevima kada se već nešto počini. Dakle, to je za one slučajeve kada je dete već silovano, kada je već stradalo, a tada opet, kao što sam već rekao, meni je već svejedno. Kada dete strada, tu spasa nema.

Neke zemlje su rešile ovaj problem hemijskom kastracijom... koliko bi ona zaista rešila ovaj problem i u Srbiji. A tu opet ne smemo da zaboravimo na ljudska prava, koja smo već pominjali...

- Kada dete strada, tada je potentnost silovatelja / ubice u drugom planu. Tada i nije toliko bitno da li je on hemijski kastriran ili nije. Lično nisam pobornik hemijske kastracije, a mislim da bi stid i sram, radi Srba i Srbije, trebalo da budu glavna prevencija. Pričamo o tome da kada jednom pređeno tu granicu, a prešli smo je, da je jako težak put, da zaista počnemo da se stidimo i sramimo i da upravo tako preventivno delujemo na okolinu. Da se dođe do toga da sami nećemo činiti ono što ne bi voleli da se čini nama...

Zbog čega je borba protiv pedofilije nešto o čemu se mora pričati uvek? Smrt vaše Marije desila se pre 10 godina, Tijana je ubijena, još dece je stradalo... Monika je živa, srećom... zbog čega se o ovoj temi mora pričati uvek, a ne samo kada se nešto dešava?

- Ne znam da li se mora pričati uvek. Kod nas se o tome priča "uvek" kada se nema očemu drugom pričati. Kada se nema o čemu pisati, kada je "prazan dan", kada nema otmica, ubistava, niti velikih političkih izjava, onda dođu na red te "light" teme, koje uopšte to nisu.

- Dokle god se na ovaj način bavimo novinarstvom, dokle god mi narod tretiramo na taj način, a i narod nas, dotle će nam biti tako.

- Kada bi postojao Registar pedofila, nešto što stoji tu kao pretnja, tada ne bi bilo potrebe da se o tome javno diskutuje i debatuje svaki dan. Svi bi bili tamo popisani, tačno bi se znalo ko su.

Složićete se da mi kao mediji imamo veliki uticaj na nadležne organe koji ne rade svoj posao? Mi imamo, i vi kao novinar, i ja, i sve kolege, zadatak da ih opominjemo, zar ne?

- A da porazmislimo o tome da te nadležne menjamo? Zašto ih ne zamenimo za one koji neće silovatelja tražiti dve nedelje, koji ga neće pustiti da im još u avgustu pobegne, pa da dok nije oteo dete da ga i ne traže... Onoga trenutka kada je nestao trebalo je sve alarmirati, a ne samo napisati "da treba da se javi svako ko ga ugleda"... Ako je on kopao zemunice po selima, po grobljima, to je neko morao da vidi. Upitna je i njegova visoka inteligencija, odnosno nih ljudi koji su njega proglasili za visoko inteligentnu osobu.

Šta može da uradi svaki običan građanin u borbi protiv pedofilije? Ako su već upitne reakcije i medija, i nadležnih organa, i policije i Tužilaštva, šta je onda to što svaki pojedinac može da uradi za borbu protiv pedofila?

- Nemam pravi odgovor na to pitanje, sem da ljudi moraju da otvore četvore oči i da povedu računa o svojoj deci, o tuđoj... sem toga zaista nemam pravi odgovor.

Složićete se da su meštani ti koji su u mnogim slučajevima dobro odreagovali, koji su pomogli da se neki zločinac pronađe, ili su ga oni pronašli... Činjenica je da bi trebalo da postoji Registar pedofila, ali bi možda pomoglo i to kada bi ljudi među sobom napravili sistem prevencije i zaštite.

- Za Marijinog ubicu, kog sam inače rekao da neću da pominjem, su svi znali, ali su ćutali. Nakon što je Marija stradala, ljudi su mi iz komšiluka prilazili jer su znali da je on takav, i to mi niko nije rekao.

Taj čovek, svakako, nije trebalo da bude u vašem okruženju...

- Ne da nije trebalo da bude u mom okruženju, ali je morao da bude u nekom okruženju, ako već zakon ne predviđa da se za pokušaj silovanja propisuje doživotna robija. Ovaj je i robijao, vadio se na alkoholizma, pa je blaže osuđen, na obaveznu meru lečenja i 10 meseci zatvora. Ali, pošto je učinio to što je učinio, morao je biti negde zapisan, da i ja to mogu da znam... Ali, nije. Ovi koji su znali su ćutali. Znate il zbog čega? Da mu se ne zamere... i to ne samo njemu, nego jednostavno - da se ne zamere. I to zbog tog stida i srama, koji nam se vraća kao bumerang. Verujem da je isti slučaj bio i sa Malčanskim berberinom. Suludo je to da u toj Malči niko nije znao šta radi, niti da ga niko nije video. Ljudi su samo ćutali. Zato, da mi ljudi ne bi nosili tu vrstu tog tereta, treba da postoji Registar o kakvom smo pričali, pa onda neće morati komšije da se stide... - zaključio je Jovanović.

Podsetimo, Zakon koji je donet po predlogu Slobodana Jovanovića, i nazvan po njegovoj ćerki Mariji, usvojen je u aprilu 2013. u Skupštini Srbije jednoglasno, sa 173 glasa. “Marijinim zakonom” pooštrene su dotadašnje kaznene mere protiv pedofila i silovatelja maloletnika. Po tom zakonu, krivično delo pedofilije ne zastareva, a pooštrene odredbe nadzora nad osuđenicima za ova dela primenjuju se i 20 godina po izdržavanju kazne zatvora. U praksi to znači da je nakon izdržane kazne zatvora pedofil obavezan da se svakog meseca javlja policiji u mestu prebivališta, da posećuje profesionalna savetovališta, da obaveštava vlasti o promeni prebivališta, radnog mesta ili putovanju u inostranstvo. Zakon je predvideo i zabranu prilaska osuđivanih pedofila vrtićima, školama i dečjim igralištima, kao i formiranje DNK baze podataka pedofila.

U Srbiji je, prema podacima Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, trenutno 306 osoba upisano u registar pedofila. Taj broj je drastično uvećan od početka prošle godine, kada je u ovoj evidenciji bilo 96 imena. Ostali upisani su u međuvremenu pravosnažno osuđeni za krivična dela protiv polne slobode nad maloletnicima.

Bonus video:

(Espreso.co.rs)