"KO GA ŠIŠA, ŠTO JE MORAO DA DOĐE IZ ŠKOLE": Forenzičara Ristića i danas PROGANJAJU reči UBICE DETETA, MONSTRUOZNO!

Više od dve decenije Časlav Ristić bio je među prvim ljudima koji su stizali na mesta najtežih zločina u Srbiji. Radio je uviđaje posle obračuna beogradskog podzemlja, istraživao ubistva koja su obeležila devedesete godine, učestvovao u rasvetljavanju nekih od najpoznatijih slučajeva i iz neposredne blizine, posmatrao kako izgleda lice organizovanog kriminala. Iako je iza sebe ostavio na desetine istraga, kaže da ga nisu potresale likvidacije kriminalaca, već isključivo slučajevi u kojima su stradala deca.

Bivši forenzičar i pripadnik MUP-a govorio je o počecima karijere, eksploziji kriminala devedesetih godina, uviđajima na mafijaškim likvidacijama, ali i tome zašto smatra da savršen zločin ne postoji.

"Dolazak u forenziku poklopio se sa eksplozijom kriminala"

Ristić objašnjava da je u kriminalističku tehniku prešao upravo u trenutku kada je Beograd ulazio u period najžešćih obračuna podzemlja. Kako kaže, tada su se u zemlju vraćali poznati kriminalci iz inostranstva, ljudi sa ratišta, a borba za teritoriju dovela je do naglog porasta najtežih krivičnih dela.

- Ja sam, posle završene Srednje škole unutrašnjih poslova u Sremskoj Kamenici, došao da radim u brigadu policije i u uniformi sam proveo 12 godina. Nakon završene Više škole unutrašnjih poslova i kriminalističko-tehničkog kursa, 1990. godine prelazim u Odeljenje kriminalističke tehnike gradskog SUP-a Beograda. Moj dolazak u Odeljenje kriminalističke tehnike poklapa se sa bukvalnom eksplozijom kriminala u Beogradu. Većina poznatih beogradskih kriminalaca vraća se iz evropskih zemalja, dolaze ljudi sa ratišta i počinje borba za teritoriju.

Ristić objašnjava da se početak krvavih obračuna beogradskog podzemlja vezuje za ubistvo u klubu "Nana", koje smatra prekretnicom u eskalaciji kriminala devedesetih godina.

On navodi da je nakon toga počeo da izlazi na najteža krivična dela i da je tokom karijere radio uviđaje na više od trideset likvidacija.

"Kriminalci me nisu pogađali, ali ubistva dece jesu"

Na pitanje kako je izgledao prvi susret sa brutalnim likvidacijama, Ristić kaže da prema kriminalcima nikada nije gajio emocije, ali da su ga pojedini slučajevi pratili čitav život.

- Emotivno, što se kriminalaca tiče, da vam iskreno kažem, nije me bilo briga. Oni su između sebe ratovali i ubijali se, taj koji je ubio nekog pre toga je sigurno naneo mnogo zla i tom drugom i porodicama drugih ubijenih. Tu nisam imao nikakvu vrstu emocija. Ono što me je uvek, čak i do kraja forenzičke karijere, pogađalo na uviđaju, to su ubistva dece. To mi je jako teško padalo.

Posebno pamti slučaj iz Kumodraža, kada je majka usmrtila svoju decu.

- Imao sam u Kumodražu kada je majka ubila svoje dvoje dece, jedno od dve godine i devojčicu od tri i po godine, potopila ih u kadi, pa skočila kroz prozor. U drugoj sobi je bio njen muž, a u kuhinji njena majka. Kada sam došao na to lice mesta, zaista mi je bilo psihički teško, zato što je ovaj posao psihički težak, ali je iznad svega human i odgovoran. Najveća satisfakcija je kada pronađete tragove koji će izvršioca dovesti pred lice pravde. Deca su me dovodila u teško stanje. To me je bolelo. Kriminalci nisu.

Četiri zločina u jednoj noći

Ristić kaže da su devedesete bile period u kojem je nasilje bilo gotovo svakodnevica, a da su pojedine smene izgledale neverovatno čak i iskusnim policajcima.

- Nije baš bilo tako da smo svako veče imali ubistvo, ali nam se devedesetih činilo kao da jeste, jer je tada došlo do prave eksplozije kriminala. Bilo je noći kada sam u jednoj smeni imao četiri ubistva. Jedno je bilo u Kneza Miloša, kada je ubijen Križan, zatim je izvršen napad na ministra Dušana Mihajlovića, jedno ubistvo dogodilo se na Novom Beogradu, a još jedno u Obrenovcu. Nisam mogao da stignem na sva mesta zločina. U smeni sam imao 11 ljudi koje sam slao na uviđaje, ali sam posle svakog završenog uviđaja odlazio i na drugo lice mesta, da svojim očima vidim kako se radi, pogledam tragove i uputim kolege da savesno i korektno obave uviđaj.

Slučaj iz Pohorske ga progoni i danas

Iako je tokom više od dve decenije rada na uviđajima video na desetine mesta zločina, Ristić kaže da je jedan slučaj na njega ostavio poseban trag. Reč je o zločinu u Pohorskoj ulici na Novom Beogradu, jednom od najbrutalnijih ubistava devedesetih godina, kada su tokom razbojništva u porodičnom stanu ubijeni Vera Židić, njen trinaestogodišnji sin Davor i njihov pas, zbog sumnje da porodica u kući krije veću količinu novca.

Iako nije radio uviđaj odmah nakon izvršenja zločina, već je na lice mesta izašao narednog dana, kaže da ga je ceo slučaj duboko potresao.

Posebno mu je, kaže, teško pao trenutak kada se suočio sa jednim od osumnjičenih.

- Kasnije, kada je priveden Bumbar, radio sam u 29. novembru i ja sam njemu uzimao otiske prstiju, fotografisao ga i uzimao otiske. Kada sam čuo priču kolege šta je rekao u operativnom radu, zaista mi je bila muka.

Ravnodušnost sa kojom je, prema njegovim rečima, osumnjičeni govorio o ubistvu deteta, ostala mu je urezana u sećanje.

- Kolega ga je pitao: "Zašto si ubio dete?", a on je rekao: "Ko ga šiša, što je morao da dođe iz škole kad nije trebalo". To je prvi slučaj koji je potresao nas u policiji, zato što se tada prvi put desilo da na tako brutalan i tako neosećajan način bude ubijeno dete. To nisam mogao da razumem. Ni dan-danas to ne mogu da shvatim.

"Mesto zločina nikada ne laže"

I posle više od dve decenije na mestima najtežih zločina, Ristić kaže da se suština forenzike nikada nije promenila. Bez obzira na razvoj tehnologije i savremenih metoda, uspeh svake istrage, ističe, i dalje zavisi od pažljivo obavljenog uviđaja i sposobnosti da se pravilno protumače tragovi koje je počinilac ostavio iza sebe.

- Za nas forenzičare najbitniji su tragovi. Oni su nemi svedoci događaja. Ako ih pravilno povežete, oni najbolje rekonstruišu šta se zaista dogodilo. Iskusan forenzičar prvo napravi misaonu rekonstrukciju događaja, a tek onda počinje uviđaj. Prvo je statička faza, kada se ništa ne dira, a zatim dinamička faza u kojoj se fotografiše, skicira, pronalaze i izuzimaju tragovi koji će kasnije biti ključni dokaz na sudu - rekao je Ristić, te zaključio:

- Kriminalci uvek ostavljaju tragove. Ne postoji savršen zločin. Postoji samo loše odrađen uviđaj ili loše vođena istraga.

Bonus video:

(Espreso/Blic/D.S.)