KUM NAJOPASNIJEG SRPSKOG KRIMINALCA SEDEO PORED PREDSEDNIKA HRVATSKE NA MUNDIJALU: Zajedno su uhvaćeni u loži!

Dok su se krajem sedamdesetih godina mladići iz Jugoslavije masovno zapošljavali u fabrikama Zapadne Nemačke, jedan mladi Slavonac krenuo je sasvim drugačijim putem. Zlatko Bagarić nije tražio posao u industriji - tražio je mesto u svetu u kojem su novac, moć i strah bili jedina valuta.

Za manje od dve decenije postao je jedno od najpoznatijih imena zagrebačkog podzemlja. Njegov život bio je ispunjen usponima, nasiljem, luksuzom i kontroverzama, a završio se onako kako se često završavaju životi ljudi iz organizovanog kriminala - hicima iz vatrenog oružja.

Zlatko Bagarić rođen je 1956. godine u Kešincima kod Đakova. Odrastao je u porodici čiji je otac, Petar Bagarić, zbog aktivnosti u ustaškoj vojsci, emigrirao u Zapadnu Nemačku, gde je porodica kasnije nastavila život. Pre odlaska završio je gimnaziju u Valpovu i odslužio vojni rok u Bihaću.

Dolaskom u Nemačku upoznao je svet koji će mu promeniti život. Frankfurt, Visbaden i Majnc bili su tada mesta okupljanja jugoslovenskih gastarbajtera, ali i ljudi sa druge strane zakona. Kockarnice, noćni klubovi i restorani postali su njegovo novo okruženje.

Prema istraživanjima hrvatske novinarke Jasne Babić, upravo u tom svetu Bagarić uspostavlja veze sa ljudima koji će kasnije činiti jezgro jugoslovenskog kriminalnog miljea u Zapadnoj Evropi.

Senka Ljube Zemunca

U svetu podzemlja postojao je čovek čije je ime izazivalo poštovanje - Ljubomir Magaš, poznatiji kao Ljuba Zemunac. Dok je on bio živ, Bagarić nije bio među vodećim figurama podzemlja. Smatra se da je upravo kroz odnos sa Magašem stekao iskustvo, kontakte i reputaciju koja će ga kasnije izdvojiti od drugih.

Njih dvojica su se upoznali početkom osamdesetih godina u Frankfurtu, a o tom susretu postoji više verzija priče. Jedna verzija je da su se prvobitno sukobili oko "zaštite" jednog lokala, pa kada je Ljuba Zemunac shvatio koliko je Bagarić bio odlučan, uveo ga je u svoj krug. Druga je da se su se upoznali preko zajedničkih poznanika, a treća da su se našli na istom mestu u isto vreme, baveći se kockarskim poslovima.

Odnos između Magaša i Bagarića bio je toliko blizak da se, nakon ubistva Ljube Zemunca 1986. godine u Frankfurtu, Bagarić oženio njegovom dugogodišnjom partnerkom Martinom, a sinu dao ime Ljubo. Taj potez mnogi su tumačili kao izraz odanosti čoveku kojeg je smatrao uzorom.

Početkom devedesetih, u vreme raspada Jugoslavije i početka rata, Bagarić se vraća u Hrvatsku.

Haotične društvene okolnosti omogućile su nagli uspon brojnih ljudi iz podzemlja. Mediji i istraživači tog perioda navode da je Bagarić brzo stekao veliki uticaj u zagrebačkom kriminalnom miljeu, posebno kroz poslove povezane sa kockarnicama, ugostiteljstvom, iznudama i neformalnim pružanjem "zaštite".

Govorilo se da je Bagarić retko podizao glas, ali da mu to nije bilo potrebno. Reputacija je često bila dovoljna da prethodi svakom razgovoru. Za razliku od mnogih kriminalaca svog vremena koji su se trudili da ostanu neupadljivi, Bagarić nije skrivao sklonost luksuzu.

Novinarski izvori opisuju ga kao čoveka koji je nosio skupocene satove i nakit, često boravio u prestižnim zagrebačkim hotelima i uživao u kocki. Štaviše, živeo je u zagrebačkom hotelu Interkontinental, u sobi 1225 na 13. spratu. Istovremeno je, prema istim izvorima, vodio računa o sopstvenoj bezbednosti, menjajući svakodnevne navike i krećući se uz saradnike i obezbeđenje.

Njegovo ime povezivalo se sa brojnim sukobima kriminalnih grupa koje su se borile za prevlast nad poslovima vezanim za kocku, noćne klubove i iznude. Važno je napomenuti da se mnoge tvrdnje o njegovim aktivnostima zasnivaju na novinarskim istraživanjima i iskazima iz kriminalnog miljea, dok za deo tih navoda nisu postojale pravosnažne sudske presude.

Ipak, verovatno najzanimljiviji susret Bagarića dogodio se 1998. godine, tokom Svetskog prvenstva u fudbalu u Francuskoj, gde je na jednoj utakmici u svečanoj loži sedeo zajedno sa Franjom Tuđmanom, prvim predsednikom Hrvatske.

Smrt

Dana 15. jula 1998. godine Bagarić je ubijen u Zagrebu nakon sukoba u jednom ugostiteljskom objektu. Naime, kako nijedna kafana tog dana nije imala živu muziku do kasno u noć, on je otišao u lokal NK Dubrava, inače pod zaštitom njegovog rivala u podzemlju Vjeka Sliška.

Gužva je počela kada je Bagarić bio obavešten da bend neće više svirati.

"Bagarić je s Antom Gucićem počeo da baca čaše sa stola na pod. Svakog je trenutka postajao sve nasrtljiviji. Plesao je oko mene podižući majicu i pokazujući pištolj. Onda je rukom krenuo ispod moje bluze, govoreći da mu sednem u krilo", rekla je pevačica Alma Kahrić u policijskoj istrazi.

Bagariću se nije nimalo dopalo to što mu je bilo rečeno da je usledio fajront, a kada je otišao u toalet, članovi muzičkog orkestra su se pokupili i napustili objekat, što je "kralja kocke", kada se vratio, dovelo do ludila, pa je pištoljem uperenim u Lazara Rodića, vlasnika restorana, njega naterao da peva i da igra.

Prema nepotvrđenim pričama koje su se kasnije pojavile, policiju je oko pet sati ujutro pozvao Roko Rodić, brat napadnutog čoveka, navodno tražeći pomoć od Vjeka Sliška. Po dolasku policajaca, Bagarić je bez otpora predao pištolj koji je prethodno uperio u jednog od braće Rodić.

Dok je pod policijskom pratnjom išao prema kombiju, navodno mu je iz torbice ispao drugi pištolj. Prema obdukcijskom nalazu, tim oružjem jedan od braće Rodić pucao mu je sleđa u glavu, nakon čega je drugi ispalio više hitaca u njegovo telo iz automatskog pištolja. Na suđenju završenom 2003. godine, svi optuženi osim jednog člana porodice Rodić oslobođeni su optužbi, a izrečena kazna ocenjena je kao blaga.

Bonus video

(Espreso/Telegraf)