"STAVIO MU JE PIŠTOLJ U USTA I TERAO GA DA PEVA" On je OŽENIO UDOVICU LJUBE ZEMUNCA: A tek koje su IME DALI SINU...

Zlatko Bagarić, sin hrvatskog azilanta, bio je čuveni kriminalac krajem prošlog veka, ali do vrha te jugoslovenske kriminalne piramide nije mogao u vreme Ljubomira Magaša, poznatijeg kao Ljuba Zemunac.

Zlatko Bagarić je tema odlomka iz knjige "Zagrebačka mafija" najpoznatije hrvatske novinarke Jasne Babić koji je svojevremeno objavio hrvatski portal "Express".

Bagarić je iz Jugoslavije pobegao posle silovanja. Pripadao je generaciji jugoslovenskih kriminalaca koja je početkom 80-ih činila relativno homogenu populaciju prijatelja i znanaca šarolikog nacionalnog sastava u dobi između 25 i 30 godina. Priznati status elite Bagarićeva gangsterskog naraštaja izvojevali su Srbi i Crnogorci razbacani po najbogatijim evropskim državama.

Prvo ubistvo - kao akt vrhunskog samodokazivanja u kriminalnom svetu - Bagarić je počinio tek u Hrvatskoj 1990., uz minimalni rizik od pravosudnih sankcija, jer je u košmarnoj državi na rubu rata ljudski život bio bagatelno jeftin. Izveden u slepom besu, Bagarićev revolveraški debi postao je relevantan događaj samo zbog jednog razloga: u Hrvatskoj je najavio "državotvornu" emigrantsku diktaturu u prvoj polovici 90-ih. Prvo u proustaški HOP, a onda u kriminal. Ipak, tradicija bivše jugoslavenske kriminalne scene nije prekinuta njenim raspadom na područja zaraćenih nacija. Kao područje u kojem je Bagarić konačno doživeo svoju punu gangsterska afirmaciju, Hrvatska je postala pozornica vrlo sličnog procesa koji se nešto ranije, i u mnogo drastičnijem obliku, odvijao u Srbiji: i međusobno istrebljivanje dveju "otadžbinskih" linija kriminalaca, i njihovo povezivanje s raznim frakcijama vladajuće garniture.

Zlatko Bagarić rođen je 1956. u selu Kešinci nedaleko od Đakova kao jedno od troje dece Petra i Smilje Bagarić. Početkom 70-ih Petar Bagarić je napustio Jugoslaviju i aktivirao se u Hrvatskom oslobodilačkom pokretu, jednoj od mnogih političkih grupa hrvatskih nacionalista koje su delovale u Nemačkoj. Petar Bagarić ostavio je ženu i decu u Đakovu, a s nekom Nemicom sklopio i novi brak. Njegov sin je sve do svoje 20. godine bio nastanjen u Jugoslaviji.

Pre nego što se ostatak porodice takođe preselio u Nemačku, Zlatko Bagarić u Valpovu je završio gimnaziju, a u Bihaću odslužio vojni rok. Došavši u Nemačku mladi Bagarić nekoliko je prvih godina živeo u Majncu, gde je njegova majka otvorila restoran s "narodnjačkim" bendom. Njegov stil života i socijalne veze bitno su odredile besane noći po kockarnicama Frankfurta i Visbadena čija se stalna klijentela sastojala od sumnjivih bogataša na rubu bankrota ili zatvora, profesionalnih i patoloških kockara, lihvara, uterivača dugova, nasilnika i propalih sportskih šampiona.

Bratstvo hrvatskih i srpskih mafijaša

Koristeći se poznanstvima, u kratkim intervalima između svojih kockarskih bdenja, pojavljivao se kao organizator ilegalnih kladionica na značajnijim bokserskim takmičenjima i turnirima, ne samo radi izvora novca, nego i radi ulaska u svet koji se ponekad dodirivao sa slavnima i bogatima. Kao simbol prestiža, u nemačko-hrvatskom podzemlju godinama se isticalo Bagarićevo dugogodišnje prijateljstvo s Ebijem Tustom, jednim od poznatijih bokserskih menadžera. Zlatko Bagarić s Ljubom Magašem Zemuncem prvi se put sreo početkom 80-ih, u sudaru hrvatske i srpske bande oko reketaške "zaštite" jednog gastarbajterskog restorana u Frankfurtu. O tome postoje dve različite priče.

Kako tvrdi ulepšana legenda, sukob je završio "hepi endom", u kojemu su jedan drugome priznali ravnopravnost; iskra simpatije razvila se u trajno prijateljstvo i kumstvo, u kojem je postignuta čak i potpuna politička saglasnost. Realističnija verzija tog fatalnog susreta u nešto drugačijem svetlu prikazuje motive Bagarićevih skladnih odnosa s Ljubom Zemuncem: da se Bagarić, priznavši Magaševu nadmoć, uklopio u njegovu jugomafiju, kao rubni kriminalac s vrlo ograničenim pravima delovanja. Bagarićev inferiorni odnos potvrđuju i poznate činjenice o njegovim kasnijim ratovima. U pamćenju hroničara emigrantskih zbivanja u Nemačkoj nije ostao zabeležen ni jedan Bagarićev okršaj sa Srbima.

Lojalnost Ljubi Magašu Zemuncu dokazivaće će do svog poslednjeg dana. Palio je sveće na pragu pokrajinskog suda u Frankfurtu gde je revolveraškim mecima, skončao vođa jugoslovenskog podzemlja. Oženio se Magaševom nevenčanom suprugom Martinom, Nemicom. U čast svog bračnog prethodnika i mafijaškog uzora prvorođenom sinu dao je ime Ljubo.

Godine 1996. putovao je u Beograd da se na desetogodišnjicu smrti pokloni nadgrobnoj skulpturi kojom je pokojnik repliciran u kamenu, u veličini u pozi polugolog boksera u ringu. Po svemu sudeći, prisvajanje magaševskih relikvija bio je prvi čin kojim je Bagarić pokušao dokazati da je dostojan njegovog vrhovnog ranga. Zlatko Bagarić pojavio se u Hrvatskoj sa svojim stalnim pratiocima Miljenkom Žajom Krojfom i Zoranom Ivicom Petrovićem u jesen 1990. predstavljajući se, pre svega, kao ustaša koji je zbog svojih političkih uverenja dobar deo života proveo u nemačkom progonstvu.

Bagarić je tih godina sve je teže podnosio i najmanje količine alkohola; agresijom je reagovao na svaku primedbu, raspoloženje mu je nepredvidivo osciliralo od euforije do mračne depresije. U jednom trenutku bio je odlučan da promeni životne navike, pa bi noći provodio gledajući stare filmove na hotelskom videorekorderu. Već sutradan, poražen starim strastima, vraćao se barbutu, Ukrajinkama i "pevaljkama", tvrdeći kako nema te žene koja je dostojna njegova sveta. Ubijen je u tom ludilu zaljubljenog muškarca na pragu sredovečnosti i opasno uzdrmanog ega. Zbilo se to 15. jula 1998. oko pet sati ujutro, nakon što je obilno konzumirao belo vino u restoranu HDZ tajkuna Josipa Gucića, na proslavi kompanije, čiji je Gucić bio zastupnik za Hrvatsku. Da li zbog alkohola ili već trajne paranoje, u restoranu ga je vidljivo uznemirila pesma "Jedan dan života" koju je pevačica otpevala verovatno kao deo klasičnog repertoara namenjenog toj vrsti publike.

"Zašto tu pesmu izvode gde god se pojavim", sumnjičavo je ispitivao prisutne. Kada se restoran zatvorio, pripiti Bagarić navalio je da se barem deo društva preseli u neku krčmu s narodnjacima. Svi lokali s tzv. živom muzikom bili su već zatvoreni, osim restorana NK Dubrava, inače pod zaštitom Veke Sliška, u kojem se pak Bagarić nikada nije smatrao poželjnim. I tu je program bio blizu fajronta, pa je jedan od Gucića nazvao telefonom i najavio dolazak nove runde gostiju spremnih da potroše znatnu količinu novca. Bagarića nije spomenuo. Bagarić je ušao u krčmu u pratnji Gucićeva sina Ante, njegovog brata Zvonka, Miljenka Žaje Krojfa i Nikice Jelavića, s kojim je poslednjih meseci intenzivnije komunicirao, spojen prvim zajedničkim finansijskim aranžmanima. Za jednim stolom sedili su vlasnici, braća Zoran, Lazar i Vinko Rodić, vidljivo šokirani time što se "kralj kocke" usudio prekoračiti nevidljivu granicu teritorija koji je u tom trenutku, po nepisanoj podeli podzemlja, pripadao "kralju poker automata". Dočekali su ga ledenom, odbojnom tišinom. Bojeći se, navodno, incidenta, obavestili su goste da će im ispuniti samo nekoliko muzičkih želja jer je ansambl već odavno odradio. Bagarić se tome žestoko usprotivio. Počela je gužva.

"Bagarić je s Antom Gucićem počeo da baca čaše sa stola na pod. Svakog je trenutka postajao sve nasrtljiviji. Plesao je oko mene podižući majicu i pokazujući pištolj. Onda je rukom krenuo ispod moje bluze, govoreći da mu sednem u krilo", reći će pevačica Alma Kahrić u policijskoj istrazi.

Kada je na nekoliko minuta nestao u WC-u, izmrcvareni muzičari ulovili su zgodu da se evakuišu iz NK Dubrava.

"Potpuno je poludeo, niko ga od prijatelja takvog nikada nije video", seća će se posle osoba iz njegove pratnje, opisujući trenutak kada je Bagarić ugledao praznu binu.

"Onda ćeš ti pevati", zaurlao je, ciljajući pištoljem u Lazara Rodića.

Između udaraca pištoljskom cevi, Bagarić je Rodića prisilio da prvo peva, zatim skakuće plesnim koracima, da sedne, opet ustane, legne... Prema kasnijim, neproverenim pričama, policijsku patrolu koja je u lokal stigla oko pet sati ujutro poslao je Sliško od kojeg je četvrti brat Roko Rodić mobilnim zatražio pomoć. Čim je ugledao policijsku uniformu, Bagarić je, iznenada trezan, priseban i pitom kao janje, sam predao pištolj koji je neznatno pre gurao u Rodićeva usta.

Ubijen je s leđa, drugim pištoljem koji je skrivao u torbici za pojasom i koji mu je odatle bio ispao, navodno, dok je pod policijskom pratnjom već koračao po blatnjavom puteljku prema policijskom kombiju. Kako će pisati u obdukcijskom nalazu, taj Bagarićev pištolj dograbio je jedan od braće Rodić i "kralja kocke" ubio ispalivši mu dva metka u glavu.

Drugi je odnekud izvukao "agram" i u Bagarićevo već nepomično telo još ispalio ceo šaržer. Godine 2003. suđenje Bagarićevim ubicama okončano je neobično blagim kaznama. Svi osim jednog Rodića proglašeni su nevinima.

POGLEDAJTE I - BIO BOG I BATINA, SPAŠAVAO JE MUSLIMANE Za njega su Giška, Arkan i ostali bili MALE MACE: Hteo da UBIJE NAJMOĆNIJEG

Ako ste mislili da su najkontroverznije ličnosti iz Srbije Legija, Budala, Šiptar, Giška, Arkan… Onda definitivno niste čuli za njega – Boška Radonjića, šefa irske mafije u Njujorku.

Delom zato što nije živeo ovde, među srpskim “momcima sa vrelog asfalta” njegovo ime samo je provejavalo povremeno po vestima, kolumnama ili retkim emisijama. A evo ko je Boško, rođeni Užičanin, uticajan američki gangster, dok se to još tako zvalo, zapravo bio.

Jedan je filmski “kum”, ali jedan je i “kum svih kumova” kako su Radonjića zvali. Poticao je iz naselja Dovarje u Užicu. Otac, pripadnik ravnogorskog pokreta streljan je još tokom rata, sestra umrla od komunističke torture 3 godine kasnije. A kadati komunizam ubije nešto što mnogo voliš, onda počneš da komunizam mrziš još jačom silom.

Ne videvši dalji života u takvom sistemu rešio je da ode iz zemlje. Kako se od detinjstva družio sa Milovanom Đorićem Đorom, koji je kasnije postao poznati bek Crvene zvezde, dogovorili su se da ga on sa ostalim igračima prošverca u Grac. Tu je bio neko vreme, zatim kratko u Italiji, a onda je otišao u obećanu zemlju – Ameriku.

ČLAN ČETNIČKE ORGANIZACIJE

Na njujorški Menhetn preselio se 1970. godine, kada je napunio 27 godina. Deo Menhetna koji je izabrao, jer bolje nije ni mogao, bio je pun Srba imigranata koji su delili isto mišljenje kao i on. Uskoro postaje član SOPO – Srpskog oslobodilačkog pokreta otadžbine na čelu sa Nikolom Kavajom.

Pre toga, sličan put kao i Bole je imao Nikola Kavaja, u čiju organizaciju srpskih nacionalista SOPO će se Boško učlaniti odmah nakon dolaska u Ameriku. Kavaja mu je postao kum i venčao ga sa prvom suprugom u Njujorku.

Kak su imali slične živote, tako su im i gledanja na svet i ciljevi bili isti. Glavni neprijatelj bio je Tito, samo oličenje komunizma. Čak su pokušali i atentat na njega, ali i učestvovali u bombaškim napadima na konzulate Jugoslavije. Kazna za sva počinjena dela – dve godine zatvora.

Ali nije Amerika bila tako idealna, kako su je kumovi zamišljali. O tome kako je zaista bilo Kavaja je govorio:

„Mafija je namerno stvorena i u samoj FBI i CIA i drugim policijskim ustanovama baš zbog lakše borbe policije sa mafijom. I ako, direktor FBI Džon Edvard Huver, za gotovo pola veka svoje neprikosnovene vladavine ovom moćnom policijskom organizacijom, nikada nije priznao postojanje mafije, zbog viših državnih interesa. U Americi pored državne postoji i nevidljiva mafija koja se služi istim metodama. I jednu i drugu vode intelektualno veoma obrazovani ljudi, bosovi, i njihovi najbliži saradnici konsijeri – koordinatori, odnosno izvršioci svih poslova. Ove dve mafije često se međusobno obračunavaju. U Americi su najjače mafije irska, italijanska, španska i druge. Bos bosova je šef svih tih mafija u jednom gradu ili kraju.“

VOĐA IRSKE MAFIJE

Nije mnogo vremena prošlo, tek Radonjić se sprijateljio sa Tedijem Kaminskim. Tedi Kaminski već je bio krunisan za šefa irske mafijeu u “Velikoj jabuci”. I, malo po malo, kako to po pravilima mora da bude, kada je jedan kralj umro, drugi je morao da dođe na njegovo mesto. Bio je to niko drugi, do naše gore list, Boško Radonjić. Vođa irske mafije u ogromnom Njujorku.

Još jedna od neverovatnih priča iz njegovog života je i kumstvo sa Džonom Gotijem. Goti je bio antikomunista kao i Boško, američki državni neprijatelj broj 1, lovac na glavu Josipa Broza Tita… Pa treba li dodati bilo šta drugo da bi smo shvatili kako su se ova dva čudna čoveka našla i zavladala Amerikom osamdesetih godina.

"Slučajnost je, opet, htela da za bosa, odnosno šefa italijanske mafije, isto tako moćne u Njujorku, tada upravo dodje još jedan moj dobar prijatelj – Džon Goti. On je bio šef mafije jedne od najuticajnijih njujorških porodica, italijanskog porekla – Gambino. Ja sam ga upoznao početkom sedamdesetih, dok je bio mladi oficir u porodici Gambino. Pomogao sam mu da se prikrije. Tako sam stekao poverenje, koje mi je kada je postao Bos vratio tako što me je imenovao za kapetana Koza nostre za Njujork. Bio sam kum irskog klana. Ja sam jedini stranac, koji je bio šef u Koza Nostri, i jedini Srbin koji je bio visoki oficir u američkom podzemlju. Posle smrti Džona, i hapšenja njegovog brata Pitera, koji je jedno vreme bio kum Koza nostre, organizaciju vodi moj stari poznanik Džon Nois. Goti mi je predložio da se naše dve mafije pobratime i da tesno saradjuju, što sam prihvatio, tako da smo, u stvari, postali oružana sila porodice Gambino. Ja sam za vreme svoje vladavine nastojao da prestanu medjusobni obračuni i ubistva u mafiji za koje tada ni mi šefovi nismo znali kako se i zbog čega događaju. I taman sam mislio da sam u tome uspeo kad je jednog jutra 1985. na pločniku ispred restorana na Menhetnu nadjen ubijen Pol Kastelano, bos bosova, odnosno sef svih mafija u Njujorku. Bilo je očigledno da je to ubistvo zbog nekih svojih ili viših drzavnih interesa organizovala policija",izjavio je jednom prilikom Radonjić.

1985. godine ubijen je Pol Kastelano, “bos bosova” svih ogranaka mafije u Njujorku. Na njegovo mesto popeo se niko drugi do Džon Goti. Međutim, nedugo nakog toga Goti biva optužen da je zapravo on sam likvidirao bivšeg šefa mafije. Sud, svedočenje i porota osudili su ga na 100 godina robije.

POVRATAK U SRBIJU

Kada je, nakon svega ovoga, u gradu počela krvava borba mafije, Radonjić se 1990. Vratio u Srbiju u kojoj su ga dočekali Đorđe Božović, Danica i Vuk Drašković i Momo Kapor. Nakon nekoliko turbulentnih godina nastanio se u Beogradu, a često je boravio i na Zlatiboru.

Zlatibor je pak bio mesto gde su kriminalne grupe sa svih strana volele da odsedaju i odlaze u Boletovu kockarnicu u hotelu “Palisad”. Beograd, Crna Gora, Zlatibor… Svi su dolazili i svi koji bi inače, u nekim drugačijim uslovima, pucali jedni u druge, na Zlatiboru to nisu smeli. Na Zlatiboru je Boško zabranio obračune, a sa svom svojom istorijom bio je bog i batina za sve kriminalce iz Srbije.

Od '96. je držao beogradski ”Lotos bar” u Zmaj-Jovinoj ulici, koji je zakupio i pretvorio u ekskluzivni noćni klub. Tu je imao i stan gde je živeo sa suprugom Sabrinom, kojom se oženio u Njujorku 1990. godine, pred povratak u Jugoslaviju.

U Ameriku više nije smeo da se vrati, ali je zato odlazio što bliže može, u Južnu Ameriku. Ni godine koje su usledile nisu bile mirne. Prostlošt ga je stalno stizala, čak je bio i godinu dana u zatvoru ponovo 1999. ali svoja načela nikada nije pogazio.

„Prošlo je 16 godina od kako sam se iz Amerike vratio u Srbiju. Ne želim da se svetim zbog zločina koji su počinjeni mojoj porodici, jer sam se kao pravoslavac i član SOPO zavetovao da neću dozvoliti da udari Srbin na Srbina. To je moj način nacionalnog pomirenja potomaka četnika i partizana… Razočaran sam u Ameriku, jer mi je kada sam pobegao iz Jugoslavije dala slobodu, a potom mi je, kada sam se vratio u Srbiju, oduzela. Bombardovala je moju zemlju i moj narod samo da bi dokazala da je neprikosnoveni vladar sveta.“ pričao je tada, a evo i šta je bio razlog njegovo ostanka u Srbiji.

„Goti mi je savetovao da se vratim kući, pogotovu što je rat ovde već bio počeo. On je preko svojih doušnika doznao da se spremaju da krenu na Srbiju. Znao je da sam ja u Ameriku pobegao i prihvatio saradnju sa mafijom radi ostvarenja srpskih nacionalnih interesa, a da u novonastaloj situaciji mogu da pomognem Srbima u Bosni.“

I, priče kažu, da je to i uradio. Uz pomoć svojih prijatelja iz Amerike koji su već tada imali ogroman uticaj, Boško je pomagao Srbima u Bosni. Saveta, para, obuka specijalaca i komandosa, odeće, oružja, obuće, hrane, odmora na Zlatiboru za vojnike je uvek bilo..

U isto vreme pomogao je da istina o Srbima i njihovoj borbi izađe u svet. Tako se u Bosni našao i Džimi Karter, lično ga je Boško doveo da se uveri da podjednako treba spašavati i Srbe i muslimane i Hrvate…

Poslednjih godina živeo je na relaciji Zlatibor-Beograd, a u svom luksuznom apartmanu u naselju Kraljevi konaci doživeo je težak šlog, od kojeg nije mogao da se oporavi iako je dugo bio na aparatima koji su ga održavali u životu. Umro je 2011. Opelo i komemoracija su održani na Novom groblju u Beogradu, a sahrana u Užicu, a na njegovom grobu danas stoji epitaf „Moj život je moja čast.“

U filmu "Svedok mafije" o Semiju Biku iz '98. lika koji predstavlja Boška glumi Stephen Payne.

Takođe se Radonjić pominje kao inspiracija za Nika Belića, protagoniste GTA IV, zbog njegovog srpskog porekla i veza sa italijanskom i irskom mafijom.

(Espreso/Kurir/Express/Mondo)