NASTAVNICA RADA POBILA OVK TERORISTE, REČI SINA DOBRO ZAPAMTILA: Mučili su je DO SMRTI, RASTRGLI JE dok se glava...

"Majko, od hleba se odvajaj, ali od ovoga nikako", bile su reči s kojima je sin Danilo, odlazeći na front 1999. godine, majci Radmili Petrušić u ruke predao pištolj i bombu. Tada nije ni slutio da će njegova majka, profesorka srpskog jezika iz Peći, samo nekoliko dana kasnije postati simbol neustrašivosti, žrtve i ljubavi prema otadžbini.

U noći kada su OVK teroristi upali u njen dom, Radmila nije poklekla. Ne mogavši da gleda zversko mučenje najmilijih - presudila je dželatima pre nego što su je rastrgli.

Priča o Radmili, čije telo nikada nije pronađeno, objavljeno je na Fejsbuk grupi "Bombardovanje Srbije 1999. - Da se nikad ne zaboravi", a tekst i sliku poslao je njen sin Danilo Petrušić.

"Radmila Petrušić, rođena 16. decembra 1948 u Peći. Bila je nastavnik srpskog jezika i živela je u Pećkoj Banji do 1999. godine, zajedno sa suprugom Mihailom, sinovima Danilom i Goranom.

Radmila je svoj radni vek počela daleke 1968. godine, u varoši Vrela (etnički albansko mesto), u kome je Albancima predavala srpski jezik 31 godinu, najčešće bivajući jedina osoba pravoslavne veroispovesti koja je tamo radila i, bez prestanka, vodeći verbalne "ratove" sa albanskim krvnicima i secesionistima.

Rada je bila pravi primer hrabre i sigurne u sebe žene, ujedno nadasve ponosne Srpkinje, koja se uvek vodila krilaticom: "Sve za Srbiju, Srbiju nizašta"!

Inače, njen rod Marovići doselili su se u Metohiju u davna vremena iz Brskuta (Kuči) u Crnoj Gori.

Iako je celi radni vek provela radeći sa Albancima, oni nikad nisu na nju gledali blagonaklono i prijateljski.

Kada je NATO napao Jugoslaviju, suprug Mihailo, koji je bio rezervni oficir i sinovi Danilo i Goran dobijaju pozive da ratuju za domovinu i bivaju raspoređeni u svoje ratne jedinice.

Kako se radilo o dokazanim srpskim rodoljubima, oni izazov prihvataju sa zadovoljstvom.

Juna meseca, posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma, albanski teroristi i fašisti "OVK" svojevrsnim spletom okolnosti zarobljavaju je u svojoj kući, zajedno sa deverom Lukom Petrušić i mužem od svoje zaove Mišom Vujačić.

Oko 21 sat naveče 1999. godine odvode ih u Vrela gde je Radmila radila, i tu svi troje završavaju živote na surov način.

U Radmilinu kuću u Pećkoj Banji upala je grupa od 5-6 vojnika, na čelu sa komandantom Eljezijem.

Ona je odlično govorila albanski jezik. Pokušavala je da im objasni da nikom ništa nije skrivila, međutim - bilo je uzalud. Komandant Eljezi je hvata za kosu i na silu je ugurava u auto njenog devera Luke, zatim i samog Luku i Miša.

Radmila je sa sobom ponela tašnu, koju teroristi nisu pretresli. U njoj se nalazio pištolj 7,65 mm "Crvena zastava" - popularna " sedmica", kao i jedna bomba M 75.

Ovo je bila ideja njenog sina Danila, koji joj je rekao: "Majko, od hleba se odvajaj, ali od ovoga nikako".

Ta mudrost njenog sina će doću na naplatu samo par dana od njihovog rastanka.

Prilikom ulaska u auto, Eljezaj je seo na mesto vozača, Radmila iza njega, a pored nje još jedan terorista.

Ostali su ušli u Mišov "Opel", a jedan je uzeo da vozi traktor.

Kada su stigli na rub varoši Vrela, nailaze na još terorista " OVK".

Bilo je već oko 21.30 sati. Iz kola u kojima se Rada nalazila izašao je samo terorista koji je sedeo do Rade. Komandant Eljezaj ostao je na mesto vozača. Rada takođe.

Iz drugih kola teroristi su izvukli Luku i Miša i počeli besomučno da ih tuku. Bilo ih je desetak.

Rada polako iz tašne vadi pištolj.

Bio je spreman. Repertiran sa punim šaržerom i metkom u cevi.

Sa jednim metkom u potiljak ubija komandanta Eljezaja. Zatim otvara vrata i puca ka grupi terorista koji su bili uveliko "zaposleni". Ispaljuje ostatak iz šaržera i sa tri metka u usta ubija još jednog teroristu (nepoznato ime).

Teroristi su odgovorili rafalom iz automata, i teško je ranjavaju. Prilaze joj, vezuju je, ranjenu, konopcem za vrat, pa za automobil.

I tako je vuku asfaltom da bi joj ispala duša na najstrašnije muke...

Rada ne hajuću za svoj život, onako izmučena i ranjena psuje albansku majku teroristima neprestano.

Oni je u završnom činu vezuju i za noge, pa potom za drugi automobil i, idući polako autima u suprotnim smerovima, polako je rastržu dok se glava od tela nije odvojila...

Bacaju je u jarak pored puta. Luku i Miša su odmah iskasapili i raskomadana tela razbacali u više različitih pravaca da bi skrili na taj način tragove zločina.

Teroristi ubijeni od Radine ruke imali su grandioznu sahranu, uz ogroman broj ljudi.

Radmilino telo nikada nije pronađeno, jer grobovi heroja ne postoje! Ni tela Luke i Miša takođe nisu nađena.

Ovim herojskim podvigom, mučeničkom smrću, Radmila Petrušić je nesumljivo sebe svrstala u narodne heroja naše mile otadžbine Srbije, i bivše SRJ. O njoj su pisane razne narodne pesme.

Radino je sunce odavno ugašeno, ali jedna iskra i dalje najvećim sjajem sja, koja će služiti mnogim generacijama kao primer kako se čuvaju, čast, obraz, vera i otadžbina.

Iako nažalost nije dočekala nijedno unuče, Rada ima šestoro unučadi od svoja tri sina.

Bonus video: TITO NARUČIO BOMBARDOVANJE BEOGRADA 1944. TEPIH BOMBAMA? Eksperti šokirali tvrdnjama: Postojao je SKRIVENI MOTIV Vrhovnog štaba

(Espreso/Kurir/Bombardovanje Srbije 1999. - Da se nikad ne zaboravi)